Хрватска историја

Еnglish / Русский

Интернет, са својим друштвеним мрежама, представља велику моћ комуникације. Још пре неколико година, тешко да сам могала и да замислим да ћу свечано отварање XXII зимских олимпијских игара гледати у директном преносу на руској телевизији, разматрајући сваки детаљ дуго очекиваног празника са својим српским пријатељима.

Слика: Улазак Немаца у Загреб 10.04.1941 .

Величанственост фасцинантног догађаjа, узбуђење, искрена радост лепоте снаге духа, све jе то на неколико сати постало заjеднички понос за Русиjи и истопило хладне фебруарске километре између Ростова и Београда.

За мене и моjе Србе нису толико важни атлетски резултати. Важниjе нам jе то што Олимпиjада може да пружи прилику свету да буде фер и искрен. Уосталом по античкоj традициjи, за време одржавања Олимпиjских игара треба оставити по страни разлике и обуставити воjне сукобе. „Склапање Олимпиjског примирjа … има за циљ да омогући да се зауставе крвопролића и патње цивилног становништва и да започне политички процес за превазилажење кризе на основу принципа садржаних у Повељи Уjедињених нациjа.“

Дефиле олимпиjских тимова испред трибина ниjе пука традициjа.То jе свети чин у коме jе све важно. Чак и наизглед безначаjан детаљ jе потез на портрету њихове земље. Таj портрет може бити мали или велики, строг или забаван, елегантан или академски. „О спорте!Ти си свет“.

Поредак на отварању Олимпиjаде jе строго утврђен, тимови су одавно познати. Али свеjедно, jеднако задржаваjући дах  ми очекуjемо да се поjаве колоне наших олимпиjаца, борбена и смела екипу Србиjе и  тим спортских звезда Русиjе.

Свет се променио, а Југославиjа и Совjетски Савез су остали jош само на старим политичким мапама. Али, такво jе историjско памћење, па моj поглед невољно фиксира и нове заставе у рукама носилаца знамења земаља постсовjетског периода, и изразе радости на лицима присутних шефова нових држава, и наравно, костиме спортиста коjи по замисли руководстава олимпиjских репрезентациjа мораjу да изразе национални карактер.

Готово на краjу дефилеа у Сочиjу, између екипа Француске и Чешке, поjавио се олимпиjски тим Хрватске.

Тим jе мали, а то jе и разумљиво –  у новооснованоj држави заузетоj интеграциjом у „европски простор“, тешко jе имати jаку зимску спортску инфраструктуру. Испред колоне, са националном заставом у испруженоj руци jе осваjач сребрене медаље у Торину и Ванкуверу, Ивица Костелић. Спортисти и спортски функционери су у костимима црне боjе и капама, коjе су карактеристичним обликом и начином ношења подсетиле на капе усташа са архивских фотографиjа из Другог светског рата. У општоj атмосфери свечаности нота мог чуђења jе остала незапажена, моjи мудри српски online саговорници су тактично ћутали, а телевизиjска слика jе наставила да приказуjе одушевљење на трибинама.

У таквим црним капама су хрватске усташе биле у Совjетском Савезу у наjтежем периоду Великог отаџбинског рата. Крећући се према Стаљинграду, стигли су они и у моjу Ростовску области, ушавши у Азовске степе, никако не као туристи коjи би желели да прошетаjу Чеховљевим Таганрогом. Моћни и самоуверени окупатори, под заставом са црвено-белом шаховницом, усташе су дошле да убиjаjу моj народ. На дан 22.jуна 1941.године,  Хрватска jе, jедина од свих словенских земаља, обjавила рат СССР-у.

Три месеца раниjе, нацисти су, заузевши Загреб, одмах  приступили стварању марионетске „Независне Државе Хрватске,“ самим тим материjализуjући познату мржњу Раjха  према православним Србима. За крвави спектакл били су потребни усташка капа, извођачи и  статисти.

И ево, из Италиjе, носећи са собом антисрпске пароле и расистичку идеологиjу, не заборављаjући блиске везе са Абвером и IV управом Главне управе за безбедност Немачке империjе, стигао jе Анте Павелић. Тек рођена Хрватска, приступивши Троjном пакту, постала jе ратни савезник Немачке. А усташка власт jе приступила изградњи „етнички чисте државе,“ државе у чиjим су идеолошким темељима била три правила: нема места за Србе у Независноj Држави Хрватскоj, Срби представљаjу сталну претњу за хрватски народ, Срби су увек играли негативну улогу у историjи хрватског народа.

„Закон о чистоћи ариjевске крви и части хрватског народа“ почео jе да делуjе пуном снагом. Из поставе усташке капе пљуштале су уредбе: о забрани употребе ћириличног писма и jулиjанског календара, о исељавању Срба не само из центра Загреба већ и из других градова, о забрани изласка из станова после 18 сати и путовања jавним превозом. Претња „части хрватског народа“ била су и деца – православне школе и вртићи су затворени. Несумњиво, сметали су сви Срби, како иначе обjаснити национално понижавање плавим тракама са словом „П“ (од православац – православни) на рукавима и присилно мењање српских имена…

Србин престаjе да буде Србин кад изгуби своjу православну веру. Стога су на почетку термин „српска православна вера “ лицемерно заменили термином „грчко-источњачка,“ а затим и сасвим забранили вршења верских обреда у  тако преименованим храмовима. Парламент марионетске државе, преправивши историjу како му jе одговарало, осигурао jе своj духовни злочин обjавом да су у земљи званично признате само три конфесиjе: католици западног и источног обреда (униjати), Муслимани и евангелисти. А човек у усташкоj шапки, министар правде и вера у влади Хрватске, Мирослав Пук, баш као да концентрише вековну мржњу католичанства према православљу, рекао jе : „Српска православна црква не може бити призната.“ Католичка црква, подржаваjући владу Хрватске, у ствари jе дала легитимитет власти усташа, положивши тако темеље ономе што jе касниjе названо „србоцидом“ …

Ватикан jе признао „Независну Државу Хрватску,“ Хитлер jе похвалио стремљење да се  „смањи изузетно снажна српска мањина у Хрватскоj.“ Тако jе почео крвави поход ножа – србосека.

Од првих дана постоjања, нова хрватска власт, смућкавши од разних прописа Аустро – Угарске „Закон о преласку из jедне вере у другу“  приморавала jе Србе да прихвате католичанство. И овде jе опет била неопходна усташка капа: за Србе коjи су се супротстављали новим наоружаним крсташима, пут jе био само jедан – концентрациони логор и конфискациjа имовине. Усташе су „ревносне газде“ па српска имовина неће пропасти …

Лукави закон Хрватске прецизира jедан детаљ: не покрштавати Србе коjи имаjу средње и високо образовање, а исто тако ни професоре, наставнике, трговце, имућне занатлиjе, богате сељаке и православне свештенике. За њих, носиоце српске свести, неспособне да се преобрате у праве Хрвате, алтернативе ниjе било.

У историjи „Независне Државе Хрватске“ било jе масовних репресалиjе и депортациjа Срба, и логора смрти, и насиља над православним свештеницима, и река крви и патолошке окрутности. На целоj териториjи окупиране Европи само у Хрватскоj су постоjали дечjи концентрациони логори. Хиљаде хиљада православних душа коjе пате…

Превише jе у новоj Хрватскоj оних коjи желе да преправе историjу. Никада се неће знати тачан броj страдалих, нико не може измерити море српских суза, нико не може да каже колико jе малих Тесла нестало у усташкоj капи … Нико неће угасити ломачу коjу су запалили на грудима епископа Платона, мученика за веру, коjи jе дипломирао на Московскоj духовноj академиjи, и носио нама Русима тако блиско презиме Јовановић…

Велики стуб православља, владика Николаj, у свету Никола Велемировић, коjи jе и сам поднео страхоте Дахауа, уписао jе у црквени календар све познате и непознате мученике као „пострадале за православну веру од руку римских крсташа и усташа за време Другог светског рата.Ово су нови српски мученици.“ А Католичка црква и онако ниjе иступила против геноцида над Србима.

Лоше су и Руси прошли у „Независноj Држави Хрватскоj“. Многе световни и црквени делатници из руске емиграциjе били су изложени хапшењима, слању у затворе и интернациjу. Види се да наши народи имаjу заjедничку судбину. Тако ми и у историjу идемо заjедно…

Током састанка са Антом Павелићем, Адолф Хитлер jе дао много савета. Једна препорука функционише до данас: „Ако хрватска држава заиста жели да буде дуговечна, она мора да води политику националне нетрпељивости следећих 50 година.“ Фирер jе погрешио само у периодизациjи..

***

Од оног црног дана када jе Запад почео да распарчава Југославиjу, не даjе ми мира питање: како су доjучерашњи суседи могли да подигну руку jедан на другог? Не у политичкоj дебати, не у спортскоj арени, већ у стварном недавном чудовишном рату, коjи jе уништио живот некада наjлепше земље Европе? Шта jе то могло управљати доjучерашњим  наставницима, инжењерима, пољопривредницима и радницима, коjи су заjедно са црном капом из 1941.године извукли из мрачних углова своjих душа и ту исту страшну идеологиjу србоцида?

Поставила сам ово питање своjим Србима. А онима коjи су на првоj линиjи фронта прошли ужасе последњих ратова, и онима коjи су извршавали своjу професионалну дужност новинара, и онима коjи су у усамљеничким ноћима чекали своjе вољене. Свако од њих jе имао своjу историjу и одговор.Заjеднички им jе био само бол, jер у породици сваког Србина постоjи рана од хрватског ножа –  србосека…

Поставила сам то питање и Русима … Моjа млађа приjатељица Катjа, дописник jедне од ростовских ТВ кућа, частан и талентован новинар, дала ми jе своj одговор и своjу историjу.

Њена бака Ваља jе као шестогодишња девоjчица живела у предграђу Таганрога, дивног приморског града у коме су се мале куће са чеховљевским вишњицима допале за смештаj фашиштичким окупаторима, коjи су чекали долазак своjих ескадрона смрти. Били су међу нацистима и Немци,  и Румуни, и Хрвати. Сви су они били нежељени гости, али су Хрвати остали запамћени по нарочитоj окрутности. У jедном од горких дана окупациjе,  Хрватски воjник, видећи у крхкоj таганрошкоj девоjчици личног неприjатеља, замахнуо jе из све снаге и ударио малену бичем, у пролазу, из чистог мира.

А била jе у  Ваљушкином ратном детињству jош и Петрушинска долина, где jе jедном  морала да помаже суседима да  међу стрељанима пронађу своjе рођене и блиске. Био jе ту и страшни крик непознате жене о зеленоj хаљини, по чиjоj боjи jе она тражила своjу стрељану ћерку…

„Долина смрти“ у чиjоj су глини заувек остали Руси и Јевреjи, Цигани и Јермени, заробљеници и таоци, комунисти и ванпартиjци, болесници и инвалиди, црвеноармеjци и партизани. Сви коjи су сметали нацистичкоj идеjи о владавини светом. Нико ни дан данас не зна колико их тамо има…Стрељања су вршена три пута недељно …

Узгред , било jе на моjе питање и другачиjих руских одговора –  о престижним летовањима у земљи са архитектонским лепотама и наjвећим нудистичким плажама у Европи.

Злочини немачког фашизма су добили своj Нирнбершки процес. Немачка, искрено или не нарочито искрено, осудила jе ратне злочинце, покаjавши се за учињено, негде делом а негде на речима. А Југославиjа jе опростила Хрватима много тога, даjући деца и унуцима људи у црним капама могућност да живе, воле и маштаjу.

Не дао Бог да моjа недоумица посеjе нови национални раздор. Хрватска ће се сама разабрати са своjом судбином и своjим усташама. Али, ако хрватски историчари икад буду преброjавали српске жртве, нека размисле и о малоj  уплашеноj рускоj девоjчици из окупираног Таганрога, у чиjем животу су заувек остали зелена хаљина и хрватски бич.

Наталиjа Пичурина

20.02.2014 , Ростов-на – Дону

Превод: Нада Љубић

Извор: ФЕЈСБУК РЕПОРТЕР