Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu. Ako Bog da, sabraćemo se 19. juna 2021. kod Šaranove jame.

 

Hrvatska istina o ustaškom logoru Jasenovac

Datum objave: sreda, 4 maja, 2016
Objavljeno u Jasenovac
Veličina slova: A- A+
Film „Jasenovac - istina”
Film „Jasenovac – istina”

Pogledao sam ovih dana kontroverzni hrvatski dokumentarni film „Jasenovac – istina”. Film je dospeo u žižu javnosti odmah posle premijere početkom aprila ove godine u Zagrebu. Film je kontroverzan po najmanje dva osnova: po drastičnom umanjivanju žrtava u ustaškom logoru Jasenovac i po tvrdnji da je taj logor delovao sve do 1951. godine kao partizanski logor, u kojem je stradalo mnogo više ljudi nego za vreme NDH.

O tim kontroverzama dosta je rečeno u celom regionu a mene je zaintrigirala jedna druga dimenzija ovoga „dokumentarca”. Film je zapravo javna poternica za svima oni ma koji misle drugačije od autora,među kojima sam se i ja našao.

„Komunisti su tu činjenicu skrivali, a njihovi biološki i ideološki sledbenici u savremenoj i demokratskoj hrvatskoj državi histerično reaguju i na samo pominjanje komunističkog Jasenovca. Govore da nema dokumentacije o njemu. A nema je jer delimično nije ni vođena, a ako i jeste, prenesena je u Beograd i tamo je stavljena pod embargo”. I dok narator govori ovaj tekst na filmu se smenjuju fotografije S.  Mesića, I. Josipovića, S. Golštajna, Z. Pusića, Milorada Pupovca, moja…

Posebno me je zaintrigirao sledeći tekst: „Godine 1951. tadašnji ministar unutrašnjih poslova i najmoćniji čovek posle Tita, Aleksandar Ranković, izjavio je u Beogradu u Saveznoj skupštini da je, citiram: ‘kroz naše zatvore od 1945- 1951. prošlo je 3.777.776 zatvorenika dok smo 586.000 likvidirali narodnih neprijatelja’”. Moram priznati da nikada ništa slično nisam čuo a nisam ni primetio da se u „dokumentarcu” prikazuju ili navode dokazi za takvu tvrdnju, osim što glas naratora prate fotografije Rankovića i Tita. No, ovako plasirane brojke, ako tvrdnja i nije tačna, kod slušaoca treba da izazovu efekat potpune istinitosti, što nije slučaj sa okruglim brojkama.

Film iz perioda „partizanskih zločina” prelazi i u devedesete. Tvrdi se da su ti komunistički zločinci bili i glavni organizatori srpske agresije na Hrvatsku. To je bilo moguće zato što im nije bilo suđeno ni pre ni posle devedesetih. Neki od njih su „mirno dočekali smrt u posteljama a još živi isto tako mirno sprovode dane duboke starosti”. I ovaj tekst prate fotografije V. Kadijevića, B. Adžića, J.  Boljkovca, J. Manolića…

Za današnje podele u „hrvatskom biću” autori filma okrivljuju isključivo „jugoslovenske nacionaliste koji „skrivaju ili relativizuju komunističke zločine nad hrvatskim narodom i logore smrti poput partizanskog Jasenovca, održavajući i nadalje hipertrofirani mit o Jasenovcu”. Zatim narator izgovara imena već pomenutih političara:

Mesića, Josipovića, Pupovca i novinara: J. Pavičića, A. Tomića, D. Kuljiša, D. Butkovića, B. Dežulovića, P. Lucića, V. Ivančića, M. Jergovića „koji, čini se, ispiraju vlasti tu moralnu nakaznost” o kojima bi se moglo govoriti „kao o liberalnim ili levičarskim fašistima, prema Jonahu Goldbergu”.

A onda sledi završna misao: „Hrvatskoj i hrvatskom narodu potrebna je stvarno pomirenje koje se mora temeljiti na istorijskoj istini o pravim dimenzijama strahota počinjenih u oba totalitarna režima – nacizmu i komunizmu.”  Naravno, iz prethodno iznesenih premisa prosečni gledalac bi trebalo da zaključi da je ustaški režim prema komunističkom bio “mala maca”. Autori filma su poznati hrvatski nacionalisti proustaške provenijencije. Scenarista i režiser Jakov Sedlar, dok je saradnik na scenariju književnik Hrvoje Hitrec, jedan od osnivača HDZ-a i predsednik Hrvatskog kulturnog vijeća. Ništa manje nisu atraktivni ni donatori – prvi je Anton Kikaš, koji se pročuo kada je 1991. prisilno sleteo u „boingu 737” pun omoružja namenjenog zengama, a drugi je nekadašnji hrvatski fudbalski reprezentativac Josip Šimunić, koji je „svetsku slavu” stekao kad ga je FIFA kaznila sa 10 utakmica neigranja zbog izvikivanja ustaškog pozdrava „Za dom” nakon utakmice s Islandom 19. novembra 2013. u Zagrebu.

Film uopšte nije naivan jer pada na plodno tlo, o čemu svedoče i njegove prve projekcije u školama na časovim veronauke i nedavno po laganje venca od proustaške stranke HNP na službenoj komemoraciji jasenovačkim žrtva ma s natpisom „Stradalim logora Jasenovac od 1941-1951”.

Dokumentaciono-informacioni centar „Veritas”

Savo Štrbac

Izvor: POLITIKA, strana 22

 

Vezane vijesti:

Lažne istine i istinite laži

‘Rekao sam Izraelcima da mogu mirno spavati što se …

Hrvatski Jevreji ogorčeni zbog filma o koncentracionom logoru Jasenovac

Hrvatska amnestira ustaštvo

Komentar: Jasenovac

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top