Хрвати отимају нашу баштину

По принципу „узми шта ти се свиди“ у Загребу својатају део српске прошлости. За њихову јавност нема недоумице кад се помену Никола Тесла или Милутин Миланковић

Не тако давно били смо сведоци тога да је део хрватске јавности књигу професорке Злате Бојовић „Историја дубровачке књижевности“ протумачио као „иредентистички, империјалистички покушај узимања не само туђе баштине, већ и туђе територије“. Овакве бурне, често и параноичне реакције наших комшија не изненађују добре познаваоце њихових прилика. Оно што изненађује је изостанак реакција с ове стране Саве и Дунава на многобројна хрватска својатања наше баштине, наших књижевника, наших научника.

Историчар књижевности, новинар, дугогодишњи председник Хрватског ПЕН-а Слободан Просперов Новак, који је књигу др Злате Бојовић означио као смешну и врло опасну, поводом изласка изабраних дела Иве Андрића је рекао:

– За некога ко овде живи он може бити само хрватски писац и доказ за то да је могуће да један хрватски писац пише на српском.

За хрватску јавност нема недоумице, Милутин Миланковић је хрватски научник. На помен Николе Тесле никада нису имали дилему. Геније из Госпића је хрватски научник. „Ноћ музеја“, која се крајем јануара организује у готово целој Европи, у Хрватској је била посвећена изумима и открићима Николе Тесле.

У Србији на ове и сличне хрватске егзибиције, типа „узми шта ти се свиди“, углавном нема реакције. Зато не чуди што је пре неки дан у Сочију, приликом сусрета са руским лидером Владимиром Путином, председница Хрватске Колинда Грабар Китаровић, не без поноса, рекла како је „један Хрват био руски адмирал“. Реч је о Матији Змајевићу, Бокељу из Пераста, адмиралу флоте Руске морнарице, члану Адмиралитета царске Русије и оснивачу Каспијске флотиле.

А ко је заправо био адмирал Матија и ко су били Змајевићи? Њихови преци су били пореклом витешка породица из Дукље. Доласком Црнојевића на власт досељавају се у Његуше. О некадашњем братству Змајевића у Његушима говори и топоним Змајевића Крши и Змајуша. Крајем 15. века, у време када су Црну Гору напуштали и Црнојевићи, силазе у Котор, где стичу нешто угледа и иметка. Из Котора прелазе у Пераст и у новој средини успевају да пусте дубоке корене и да се пробију у прве редове угледника. Убрзо прихватају католичку веру, али своје порекло, међутим, нису заборављали.

Успон Змајевића започиње 1628. године у кући Николе, званог још Милутин, када ће се родити најстарији син Андрија. После њега дошла су на свет његова браћа, Иван и Крсто, од којих ће нарочито овај последњи, иначе отац споменутог адмирала Матије, бити утицајна личност у Перасту, а у више наврата и његов капетан. Никола, који се иначе оженио католкињом, до краја живота остао је православац. Дозволио је да деца буду крштена по римокатоличком канону, али их је васпитавао у српском духу, а они ће то преносити на потомство.

Јуначки Пераст, који је тих година неговао само поморце, трговце и ратнике, полако ће постајати и све приметнији културни центар. Најзаслужнији за то биће први син Николе Змајевића, Андрија, први перашки писац, по много чему изузетан и свакако један од најзначајнијих представника ове породице.

Теолошке студије завршио је у Риму где је докторирао 1654. године. Одмах после студија заредио се и постао опат самостана Св. Јурија који се налазио прекопута Пераста. Потом је био викар у Будви, а 23. фебруара 1671, након петнаестогодишњег периода упражњености надбискупске столице, за надбискупа барског и примаса Србије папа Клемент X именовао је Змајевића. Андрија је столовао у Будви, јер је Бар тада био под османском управом.

У свом литерарном раду испољавао је вишеструко интересовање према историји, култури и народу „краљевства Србије“. Одржавао је пријатељске везе са најистакнутијим српским првацима свог доба, с херцеговачким митрополитом Василијем Јовановићем (Свети Василије Острошки) и с патријархом Арсенијем III Чарнојевићем. О патријарху је писао да је „по старини земљак наш, драг пријатељ“ (ово се може видети у илустрацији из његовог капиталног дела „Љетопис црковни“).

Знао је црквенословенски језик и ћирилицу и тим писмом, о којем је приметио да се њиме „служи читава наша нација“, писао је. За себе је говорио да је „ватрени католик и ватрени Србин“.

Од Змајевићевих великих књижевних дела сачувана су два. Спев „Словинска Дубрава“ и „Љетопис црковни“. То је историја светских идеја, од постања до епохе барока, писана двостубачно – слева на нашем народном језику и ћирилицом, здесна на латинском, на 1.000 страница. Једна верзија налази се у Сплиту а друга, комплетнија, на ћирилици, чува се – први део у Ватикану, други у Падови. Ту су ушле многе народне легенде и предања, народна историја, епско виђење догађаја и ауторов лични доживљај прошлости и савремености.

Андрија Змајевић је био рођени стриц Матије Змајевића, руског адмирала и свакако једног од најзапаженијих изданака перашке фамилије.

Матија Змајевић је наследио породичну, али и поморску традицију Пераста. Прве поморске вештине стиче у родном месту. Имао је четири брата и пет сестара, од којих је једна, Марија, била прва жена познатог перашког јунака, иначе млетачког конта Вицка Бујовића.

ПАПА СИКСТ V БИО ЈЕ СРБИН ИЗ БОКЕ

Устаљено је мишљење да је први папа Словен био Пољак Карол Војтила, Јован Павле II. Међутим, постоји још један папа Словен али наших корена. Тај сегмент историје је за многе скривен, али је нескривен покушај да се он у Загребу прогласи Хрватом. Реч је о папи Сиксту V, који је столовао од 1585. до 1590. године. Ко је он и одакле је сведочење је оставио управо један од јунака ове сторије, барски надбискуп и примат српски Андрија Змајевић. У спомињаном делу „Љетопис црковни“ (Обод Цетиње, 1996, том 2. стр. 490-491) Змајевић пише да папа Сикст Пети потиче „од оца из Крушевица, села у Боци од Котора, недалеко од Пераста, нашега мјеста, гђе и данашњи дан Папића кућа зове се, отуда у њој људи њему прилични…“ и да су од православног братства Свилановића, који славе Светог Николу.

Сукоби између Бујовића и Змајевића довешће до тога да Вицко Бујовић бива убијен, а Матија је због умешаности у убиство, у 28. години живота протеран и присиљен да напусти Пераст и млетачке државе на 45 година. Одлази у Дубровник а одатле у Цариград, где добија заштиту од руског амбасадора, грофа Петра А. Толстоја, који га шаље са препоруком руском цару Петру Великом (1689-1725) у Карлове Вари, где је цар био на лечењу.

Било је то време великих поморских немира на Балтичком мору, где је Шведска била водећа поморска сила. Русији је био циљ да овлада балтичким водама и тако отвори пловидбене путеве према свету. У биткама које ће уследити Матија ће показати сав свој поморски и ратнички таленат и захваљујући његовим тактичким потезима Руси ће успети да поразе Швеђане.

Због својих заслуга, али и због утицаја земљака грофа Саве Владисавића, иначе пријатеља и саветника цара Петра Великог, постаје први странац – адмирал руске флоте.

После цареве смрти, руски морнарички официри, љубоморни на команданта странца, оптужују га за проневеру државног новца. Суд га проглашава кривим и – осуђује на смрт.

Тада на сцену поново долази гроф Сава Владисавић и успео је да убеди цара Петра Другог да помилује Змајевића. Цар га деградира у чин вицеадмирала и за заповедника астраханске луке на Каспијском језеру. Новчани део казне од 4.960 рубаља морао је да плати.

Матија Змајевић овде проводи последње године свог живота и ради на оснивању Каспијске флотиле, која ће доцније имати пресудну улогу у освајању јужних подручја Русије. Умро је 25. августа 1735. године у Таврову на Дону, а упркос жељи да буде сахрањен у родном Перасту, уз највише државне и војне почасти сахрањен је у католичкој цркви у Москви.

Васпитање у националном српском духу, које је стекао у породици, омогућиће му да се лако снађе у Русији и пронађе заједнички језик са царем Петром Великим и његовим саветником грофом Савом Владисавићем.

А да је председница Хрватске потпуно присвојила туђе пред Путином, потврђује и чин из маја ове године, поводом Дана победе, када је црногорска делегација антифашиста посетила Русију и са представницима Друштва руско-српско-црногорског пријатељства „Словенски мост“ у граду Вороњежу открила спомен-плочу адмиралу руске флоте Матији Змајевићу, уз завршни поклич: „Слава Русији, слава Црној Гори и Србији!“

Већи део хрватских посленика стално заборавља једну чињеницу, да је поприличан број личности и градова саставни и незаобилазни део и српске и хрватске и историје и културе.

Аутор: Иван Миладиновић

Извор: НОВОСТИ