Hrvati nam poručuju: Srbi, naoružajte se!

Piše: Željko Cvijanović
1.
Od Vojvode Šešelja bilo je sasvim dovoljno. Možda je, po hrvatskom ukusu, premalo metastaza na njegovoj jetri; možda je za evropske standarde nedovoljno dugo u pritvoru. Tek, ozračen histerijom iz Zagreba i Strazbura, Vojvoda ne mora da uradi više ništa sem što je u ovako važnom trenutku i za kategorije početnika i morona dovoljno jasno osvetlio srpski put ka Briselu i budućnost srpsko-hrvatskih odnosa.
Nije reč o tome što je Rezolucija Evropskog parlamenta o Šešelju toliko uvredljiva za Srbiju niti što je baš takva doneta na predlog Hrvatske. Nije najgore ni to što se on u njoj tretira kao presuđeni ratni zločinac, pa ni to što se Vučiću i Nikoliću kao primer evropskog ponašanja u Srbiji navodi petokolonaška ekipa Žena u crnom. Reč je o nečem mnogo važnijem: koliko je potrebno ne znati ništa i koliko se mora ne videti ništa, pa da ne bude jasno da se željeni i propisani model srpskog ponašanja pred vratima Evropske unije može opisati samo kao prohrvatski, i u političkom smislu, i u kulturnom, i u ekonomskom.
Ali avaj, ni to što se hrvatski predsednik, uz skrušeno ćutanje zvaničnog Beograda, usuđuje da srpskoj sudskoj vlasti ospori rehabilitaciju generala Draže Mihailovića, bez poziva da odgovori kako to njegovom europskom Hrvatskom stotine hiljada mladih u crnim majicama kliču jednom ustaškom pevaču i razbijaju ćirilične table; ni to nije dovoljno prohrvatsko ponašanje Beograda. Nije ni to što Ivica Todorić kontroliše trećinu srpskog maloprodajnog tržišta, ni to što se najbolje srpske prehrambene kompanije prodaju Hrvatima, ni to što je intervencijom iz Brisela na srpskom tržištu povlašćena hrvatska duvanska industrija, ni to što Beograd vodi hrvatsku kulturnu politiku, ni to što kao zaliven ćuti pred pojavama neoustaštva, jednako kao što ćuti i Brisel – ništa od toga nije dovoljno da bi Zoran Milanović posetio Beograd. Jer, po njemu, antifašisti iz hrvatskih i ukrajinskih udžbenika, srpska vlast nije pokazala „dovoljno kulture“ distancirajući se od Šešelja, bar onoliko koliko su se ogradile notorne Žene u crnom. Nije da se nije trudila, tek srpska politika ni pod Vučićem nije dovoljno prohrvatska, što bi za nju, sudeći prema rezoluciji Evropskog parlamenta, morao da bude evropski standard.
2.
Nije ovde reč o dvostrukim standardima i pozivanju na pravo, što, sve skupa, na kraju postaje deo srpskog folklornog kukanja i proklinjanja sudbine. Jer, kad istog dana posle osude iz Strazbura krene pritisak prohrvatskog lobija u Beogradu, nadutog od zapadne podrške i donacija, da bi srpska politika morala biti još više prohrvatska jer, ako nije, onda je neizostavno nacionalistička, tad diskurs Zagreba i Strazbura postaje deo srpske javne svesti, što u rezultatu govori samo kako je đavo odavno odneo šalu i kako se ovde radi o sasvim osnovnim stvarima koje se tiču pukog državnog i nacionalnog opstanka.
Oštro međusobno konkurišući u ispunjavanju zapadne političke agende, a ne u nastojanju da sačuva državu i narod – čak i kad postaje sasvim jasno da su zapadna i narodna agenda u dubokoj koliziji – srpska politička klasa polazi od milion puta ponovljene i još milion puta oborene zapadne pretpostavke o završetku istorije. Prema toj postavci primenjenoj na naše prilike, Srbija je svoj rat, koji nije smela da vodi, izgubila 90-tih godina, i to je činjenica konačna, vo vjeki vjekova, tako da sve što može jeste da se na kraju istorije ponaša kao poražena strana. A to će reći da na sopstvenoj teritoriji i sa sopstvenim narodom vodi prohrvatsku politiku i da, kada slučajno ne vodi nju, vodi proalbansku, procrnogorsku i probošnjačku. U slobodnijim interpretacijama ovdašnje političke klase, Srbija, dok ekonomski ne ojača, mora da u regionalnim okvirima bude manja od oka onih koji je posmatraju, mora da se povlači, neće li na tom kraju istorije preživeti samo pod uslovom da bude dovoljno slaba i dovoljno mala da bi bila dovoljno nevidljiva u decenijama koje joj nisu bile naklonjene.
Danas cela politička klasa u Srbiji, bar ono što vidimo u parlamentu, radi upravo na tom cilju: ona se nadmeće pred strancima ko će efikasnije, brže i neprimetnije Srbiju učiniti saobraženom svom evropskom standardu, kao zemlju koja, vodeći isključivo politiku u korist svojih suseda i svojih neprijatelja, postaje sve neprimetnija na geopolitičkoj mapi. Osim razumnog pitanja kako to Srbija misli da ekonomski ojača ako ekonomski svakog dana slabi, takva politika, po pravilu, nije simpatična, ali ne mora obavezno da bude pogrešna. Naravno pod uslovom da je njena osnovna pretpostavka tačna – da je zaista istorija završila u svojoj krajnjoj tački i da je ta tačka osvetljena srpskim konačnim porazom.
3.
Pre nego što razmotrimo da li je polazna pretpostavka ispravna, hajde najpre da vidimo dokle smo sa tom politikom stigli? Jesmo li se možda pognute glave predali radu i ojačali ekonomiju? Jesu li nam Albanci oprostili što su nas proterali s Kosova, pa sad među nama prijateljstvo cveta? Hrvati su nam halalili Jasenovac, „Bljesak“ i „Oluju“, dok nas je Boris Tadić učio kako da u miru živimo sa svojim susedom i ponovo letujemo u Rovinju? Ili možda svi oni očituju želju da sa Srbima žive u miru, na ravnopravnoj osnovi, u cvetanju privredne i druge saradnje? Ima li ikoga među nama ko veruje da je tako?
Jer, ako je tako, kako to da zvanični Zagreb ne ume da ceni ni toliko što je od Srbije dobio, ništa ne dajući zauzvrat, nego još treba da se bičujemo svaki put kad Vojvoda izjavi nešto što im se ne dopada? Ako smo onako progutali onolike žabe i dronove sa Edijem Ramom, zašto su Albanci, čim se on vratio u Tiranu, zatvorili svoje tržište za srpske lekove? Ništa od toga nije se desilo jer regionalna stabilnost, kako tu igračku vole da zovu u Briselu, nije postignuta izmirenjem zaraćenih strana – osim ako potvrda izmirenja nije ono kad Tadić Ivi Josipoviću daruje Leksikon Yu-mitologije, a ovaj njemu knjigu o srpskim zločinima u Vukovaru. Umesto toga, regionalna stabilnost – zar ni toliko ne možemo da shvatimo – postiže se neprestanim komadanjem, slabljenjem i čerupanjem Srbije.
4.
Ako je nastupio kraj istorije i ako su Srbi to shvatili pre ostalih – recimo Tadić i Nikolić, koji kažu da Srbija nikad više neće ratovati, valjda ni ako bude napadnuta – kako da to nisu shvatili Hrvati. Jer, da jesu, zar bi se onoliko naoružavali iz arsenala NATO, doduše odbačenim sistemima starim dve decenije, što je u odnosu na starost srpskog gvožđa ipak rani pubertet. Dakle, zašto na kraju istorije naoružavaju Hrvate? Da se brane od Slovenaca? Zašto na kraju istorije NATO na Kosovu pravi albansku vojsku? Za paradu u Drenici?
Da li nam o kraju istorije svedoči novi gensek NATO Jens Stoltenberg, inače smiren čovek za razliku od neurotičnog Rasmusena, kad poziva zemlje članice Alijanse da se naoružavaju? „Mi više ne živimo u mirnim vremenima“, kaže on pozivajući da se povećaju rashodi za odbranu. Lepo je čuti da prvi put u istoriji jedna Holandija, Portugalija ili Danska više ne žive u mirnim vremenima, dok Srbija za to vreme živi.
5.
Napadi iz Hrvatske, rezolucija iz Strazbura i sila pretnji sa kojima se Srbija suočila ne samo da svedoče o tome da istorija nije završena nego da se ubrzava i da njen ciklus koji je započeo 1989. godine ulazi u svoju završnicu. Za Srbiju ta završnica bi se mogla desiti i pre: onda kad joj istorijskom neodgovornošću njene političke klase i kukavnom izdajom njene elite kičma za bilo kakav otpor bude slomljena i kad ostane bez ikakvog izbora, kao nadnica za vernost aktivnijim igračima, recimo naoružanim Albancima i Hrvatima.
Kako ona tu završnicu čeka? Naoružana kao kolo srpskih sestara? Opasna kao muva u supi? Ne, to ne može biti normnalno.
6.
Protivnici današnje saradnje između Srbije i Rusije imaju jedan jak argument na svojoj strani. On glasi: Srbi ne smeju previše da sarađuju sa Moskvom jer će ih Zapad kazniti. Ako pak dozvole da ih Rusija naoružava, rizikuju čak vojni pritisak sa Zapada. Da, to je tačno, rizik postoji.
Zato hajde da vidimo ko će Srbiju naoružati ako okrene leđa Rusima? Ameri? Nemci? Ili možda Hrvati? Ili je kod nas pobedilo uverenje da smo najbezbedniji nenaoružani i slabi.
Okrenemo li leđa Rusiji, ne samo da nas niko neće naoružati već ćemo biti raskomadani, taman prema onim šavovima mržnje koje nam iscrtavaju najnoviji pritisci iz Zagreba i Strazbura. Ko to ne vidi kao pretnju taj ne vidi ništa.
A sve to znači da, birajući između Brisela i Moskve, Srbija ne može izbeći dalje pritiske i napade, koji, vrlo verovatno, mogu biti i vojni. Izborom između Brisela i Moskve ili – da budem sasvim precizan – između toga da krene ususret ruskim ponudama ili da im okrene leđa, Srbija bira između toga da burne dane koji joj slede dočeka goloruka i dezorijentisana ili naoružana i spremna. Rečju, Srbija koja okrene leđa Moskvi biće Srbija koja ima više poverenja u milost svojih neprijatelja nego u sopstvenu i snagu svojih prijatelja.
7.
Znam mnoge, čak i među dobronamernicima, koji će ovakvo iznošenje neophodnosti da Srbija dramatične dane dočeka naoružana smatrati suviše militantnim i agresivnim. Dok jednom Jensu Stoltenbergu politička korektnost dozvoljava da zemlje NATO poziva na naoružavanje jer je sa mirnim danima gotovo, dok ista ta korektnost Agimu Čekuu nalaže da otvoreno najavljuje vojsku Kosova i dok Hrvatska uči Srbiju političkoj korektnosti slažući oružje u svoje magacine, dotle se zadovoljavajući nivo korektnosti Srbije, prema propisanim standardima Evropskog parlamenta, očituje u diskursu Žena u crnom.
Zato je važna evropska rezolucija: posle nje niko više ne može da kaže da nije znao i da je bio iznenađen. Pristanak na taj nivo polit-korektnosti – gde i pitanje srpske sposobnosti za samoodbranu postaje nelegitimno – za srpsku političku klasu i ološ-elitu, kojima je pokretanje takvih pitanja ispod vladajućeg kulturnog i političkog obrasca, biće smrtni greh – najveći u oštroj konkurenciji prethodnih. Zato hvala Vojvodi Šešelju za hrvatsku i evropsku rezoluciju: ima stvari koje samo može on. I stvari koja su moguće samo oko njega.

Izvor: Intermagazin

Vezane vijesti:

Vojvoda Šešelj trese Hrvatsku – Jadovno 1941.

FAŠISTIČKA DRŽAVA: Potpredsednik udruge specijalaca u Hrvatskoj javno pretio Srbima genocidom, država nije reagovala!