Хришћански корени Европе посечени су у Јасеновцу

Пише Владимир Димитријевић

Резолуција са петроградског скупа је јасна: Дијалога с Ватиканом не може да буде док год се не изврши дебеатификација таквог „свеца“ какав је Алојзије Степинац

Таман смо се (бар неки) обрадовали резултатима Међународне конференције „Непролазна вредност и трајна актуелност Миланског едикта“, одржаној у црквеном дому Нишке епархије, крајем фебруара 2011…Један епископ СПЦ нас је, поводом конференције, полетно обавестио да нас овај скуп подсећа на хришћанске корене европске културе и цивилизације, а један надбискуп је оценио да ће са скупа бити послат апел црквама, друштву и институцијама да читава Европа поново заживи велике идеале хришћанске културе, верске и међурелигијске слободе и међуекуменског дијалога. Дакле, таман кад је изгледало да ћемо 2013. године, у Нишу, испод огромног латинског крста који се подиже на брду Виник, ускликнути с љубављу „светом оцу папи“, јер смо најзад и ми, Срби, угледали корење које нас спаја са толерантним и екуменским Западом, кад…Појави се један мали, али непријатан подсетник да све није баш тако ружичасто као што изгледа на међународним конференцијама, на којима поједини епископи и бискупи , у атмосфери искреног дијалога заснованог на принципу „ти мени сердаре, ја теби војводо“, откривају непосвећенима да уједињење само што није…

НЕПРИЈАТНИ ПОДСЕТНИК
Овога пута, непријатни подсетник се зове „Православно-католички дијалог после Јасеновца“, и у њему су објављени реферати са међународне Богословско-историјске конференције одржане у Санкт Петерсбургу, у октобру 2010. године, у организацији сајта „Руска народна линија“ и Санктпетерсбуршког државног универзитета. Ову конференцију је, сасвим политички некоректно, из Србије подробно пратио једино недељник „Печат“ (јер, ко чита „Печат“, зна ), а на њој су говорила угледна имена руске и српске науке и публицистике, настојећи да покажу да екуменски дијалог који прећуткује Јасеновац није ништа друго до симулација дијалога.
У уводу Зборника, уредник „Руске народне линије“ Анатолиј Степанов, указује на чињеницу да филокатолици у Русији и Србији верују да ће сарадња православних са Ватиканом створити заједнички фронт за одбрану „хришћанских вредности Европе“, при чему се заборавља да је те вредности поткопао сам Рим, отпадањем од православног Истока и „проповедањем“ Христа, Бога љубави, ломачама инквизиције, чиме је, како рече велики Петрограђанин Достојевски, постао гори од атеизма. Књига „Православно-католички дијалог после Јасеновца“ суочава нас са непорецивом суровошћу чињеница: др Србољуб Живановић сведочио је о улози римокатоличког клера у покољима православних Срба; др Владимир Семенко показује суштинске разлике између духовности Цркве од Истока и римокатолицизма, у којем је могуће да и војни викар усташке војске Степинац буде унет у календар; историчар Ана Филимонова, врхунски стручњак за деловање римокатолика у предратној Југославији, у свом огледу бави се геостратешким пројектима Ватикана у доба у којем су српски владајући кругови маштали о „троименом“ народу Срба –Хрвата-Словенаца.

ТИСУЋЉЕТНИ ПОВЈЕСНИ САН
Симо Брдар, поново је подсетио на зверства усташких џелата чињена „ад маиорем глориа Деи“, нарочито на прављење сапуна од побијених, чиме су сатанисти, маскирани у одане римокатолике, хтели да нагласе своју „расну хигијену“; Олга Четверикова, стручњак за улогу Ватикана у просецима глобализације, бавила се везама папизма и капитализма; Анастасија Митрофанова је показала да православље, стално оптуживано за етнофилетизам, јесте много мањи извор агресивног национализма од римокатолицизма; историчар Михаил Јамбајев је искористио случај др Војислава Шешеља пред Хашким трибуналом да покаже како „хашки стручњаци“ покушавају да прекроје историју Срба, и покажу да је број жртава у Јасеновцу „преувеличан“ ( кад би то рекли за Аушвиц, завршили би у затвору, због „ревизионизма“); преводилац ове књиге, публициста Ранко Гојковић, подсетио нас је на службу јасеновачким новомученицима, коју је писао Владика Николај, и у којој је истакнуто да су усташе за „ревност у злу, добро знану свима, похвале добили из пакла и Рима“; историчар и велики пријатељ Срба Павел Тихомиров, показао је механизме кривотворења, примењене још у Другом светском рату; Андреј Швечиков је показао везу која постоји између средњовековног, инквизиторског папизма, и данашњег, квазилиберално-екуменистичког…На крају књиге објављен је интервју са угледним историчарем и теологом Руске цркве, ђаконом др Владимиром Василиком, рађен управо за „Печат“…Резолуција са петроградског скупа била је јасна и гласна: дијалога с Ватиканом не може да буде док год се не изврши дебеатификација таквог „свеца“ какав је Алојзије Степинац.
Књига о којој смо направили запис, у издању „Свете Русије“из Београда, још један је доказ да нам је дијалог насушно потребан- унутарправославни, пре свега, а не екуменистички. Али, отуђене клерикално-теолошке елите на Истоку не желе то да виде. Лакше им је да преговарају са ученим и материјално богатим наследницима Великог Инквизитора, него са својим народом и истоверницима. То, међутим, не мења истину, још једном потврђену зборником „Православно-католички дијалог после Јасеновца“. Искрено се надамо да ће унутарправославног дијалога бити, јер ћемо, ако га не буде, по речима песника Осипа Мандељштама, умрети са устима искривљеним од лажи.

Извор: ПЕЧАТ