Nešto krupno događa se na liniji Beograd – Vatikan. Tajna diplomatija zategnuta je kao najtanja žica na tamburi i sve se poslednjih meseci ubrzava. Ministar inostranih dela države Srbije, Ivica Dačić, primio je
prošle nedelje u Beogradu sekretara Svete stolice za odnose s državama, nadbiskupa Dominika Mambertija, i nakon sastanka izjavio da je papin dolazak u Srbiju državni interes ove zemlje.
Predsednik Nikolić, na
iznenađenje mnogih, takođe se sastao s Mambertijem i nakon toga otišao
korak dalje od Dačića; kazao je da će mu biti drago da kao predsednik
Srbije poželi dobrodošlicu papi. Znači, gotova stvar: eto pape među
Srbima!
Ne. Da bi došao u Srbiju, papa prethodno mora da dobije blagoslov Srpske
pravoslavne crkve, a to, zasad – podvlačim, zasad – nije ni u
nagoveštaju. Tačnije, SPC se oko toga ne izjašnjava, bar ne na adresi
Svetog sinoda. Istina, poseta pape može da se izvede i mimo Srpske
pravoslavne crkve, s obzirom na to da Vatikan u međunarodnom pravu ima
status države, papi su podređene zakonodavna, sudska i izvršna vlast, pa
bi u ovakvoj projekciji ulogu domaćina mogao da odigra predsednik
Nikolić.
Kakve su šanse da papa u dogledno vreme sleti u Beograd? Šta to može da
donese Srbiji na međunarodnom, a šta na unutrašnjem planu? Kako će
reagovati Srpska pravoslavna crkva?
Dolaskom pape u Beograd Srbija bi, tu nema dileme, dodatno popravila
poziciju u međunarodnoj zajednici, posebno kod država s katoličkom
većinom, pri čemu se ne sme zanemariti ogroman, gotovo nesaglediv uticaj
Vatikana u političkom i poslovnom svetu. Ali… ko god da je na vlasti u
Beogradu, taj u ovom slučaju, neće kontra stava Srpske pravoslavne
crkve, da ne kažem naroda. To je nezamislivo. Šta u vezi s tim pitanjem
možemo da očekujemo od SPC?
Istorijski okvir jezivo je krvav: Jadovno, glinska crkva, Drakulić kod
Banjaluke, Jasenovac… stotine hiljada pobijenih Srba i na svakom stratištu
ostao je i beleg Katoličke crkve. Sindrom Miroslav Majstorović
Filipović. Prema dokumentovanim nalazima, poimeničnim navođenjem,
Komisija za zločine NDH, međunarodnog karaktera i sastava, utvrdila je
da je 1.400 sveštenih lica Katoličke crkve okrvavilo ruke brutalno
radeći na ciljevima ustaške države. Šta s tim? Kako to prevazići? Postoji
li način?
U međuvremenu, dogodilo se nešto od nemale važnosti za razumevanje ove
priče: patrijarh Srpske pravoslavne crkve, Irinej, poslao je u ime SPC
pismo Vatikanu u kojem se traži obustava postupka kanonizacije Alojzija
Stepinca. Identično je uradio i Tomislav Nikolić.
I još nešto, ne mogu mali (ili malobrojni) narodi bez velikih.
Pravoslavni svet nema vrhovnog verskog poglavara, ali Srbi pravoslavci
znaju da jednu tako krupnu odluku, kakva je dolazak pape u Beograd, ne
mogu doneti bez saglasnosti Moskovske patrijaršije.
Piše: RATKO DMITROVIĆ
Izvor: Intermagazin