Hoće li država ikada obeštetiti Srbe čije su kuće letele u vazduh?

Piše: Veronika Rešković

Kad država više od dvadeset godina okreće glavu i ne rešava probleme hiljada svojih građana, s pravom možemo postaviti pitanje – kakva je to država? Upravo je to slučaj s miniranim kućama Srba koje su u prvoj polovini 1990-ih letele u vazduh širom Hrvatske. I to ne u ratnim područjima, nego u gradovima poput Zadra, Osijeka, Bjelovara, Karlovca, Siska, Splita… Za te osvetničke pohode gotovo niko nije odgovarao, a o obeštećenjima mnogi vlasnici više ni ne sanjaju.

Problem obeštećenja i obnove uništene imovine hrvatskih građana srpske nacionalnosti na područjima koja su bila pod kontrolom legalne hrvatske vlasti, ponovo je otvorio Milorad Pupovac na prvom ovogodišnjem Aktuelnom prepodnevu u Saboru. Uspeo je od premijera Zorana Milanovića dobiti samo načelni odgovor o tome hoće li država konačno preuzeti odgovornost za te nesporno terorističke akte i obeštetiti stradale kojima nije zaštitila vlasništvo.

Službeno još nije utvrđen tačan broj

“Nas je na žalost ili na sreću dopalo da moramo ispravljati grehove koji su se dogodili puno pre nas. Hrvatska je bila napadnuta, tu se događalo svašta, ali država će uvek prema svim svojim građanima biti jednaka. Učinit ćemo sve da ljudima pomognemo. Treba strpljenja. Mi na tome aktivno radimo. Znam da je onima koji su ostali bez ičega, koji su tzv. obični mali ljudi, teško čekati, ali molim za razumevanje i strpljenje, radimo na tome”, jedino je što je odgovorio Milanović.

Prema procenama nevladinih organizacija – jer službeni podaci nikada nisu objavljeni – u miniranjima i podmetnutim požarima u slobodnim delovima Hrvatske oštećeno je ili potpuno uništeno između 6000 i 8000 objekata u vlasništvu Srba. Samo na području Bjelovara reč je o 650 objekata, na području Zadra uništeno je njih oko 800, u Karlovcu oko 300. To nisu bile samo kuće u kojima su ljudi stalno živeli, nego i vikendice, garaže, gospodarski objekti, restorani i trgovine u vlasništvu Srba, ali i druga imovina poput automobili i poljoprivredne mehanizacije.

Rušilačka špranca je bila slična: ‘mineri’ su po nekom svom ključu birali imovinu Srba, u akciju ‘oslobađanja’ išli su u pravilu noću, dizali u zrak izabranu metu, da bi potom policija izlazila na uviđaj, ali bez ikakvih rezultata. Mnogi od tako zaplašenih građana odlazili su iz Hrvatske prodajući ostatke imovine u bescenje, ne tražeći nikakvo obeštećenje od države. Deo njih pokušao je ipak ishoditi pravdu na sudu, ali zahvaljujući rašomonu od zakona retkima je to i uspelo. Udruge procenjuju da je ostalo nerešeno oko 2000 slučajeva.

Primer iz Bjelovara

Bračni par Vojin i Ana Kutić iz Bjelovara u dve eksplozije ostali su bez gotovo čitave svoje imovine. Prvo im je u decembru 1991. godine minirana kuća u selu Martinec, a drugi put je ‘grunulo’ u novembru 1994. godine kada im je u Bjelovaru uništena garaža, obližnje skladište i sušionica mesa.

“Bilo je to vreme kada je na području Bjelovara minirano nekoliko stotina kuća Srba s ciljem da se oni uplaše i odu. Među srušenim kućama bilo je i nekoliko čiji su vlasnici bili Hrvati, oni koji nisu prihvatili zov mržnje. Znalo je samo u jednoj noću odleteti u vazduh 12-13 objekata. Po mojoj evidenciji prva stradala kuća bila je ona Jovice Brkića u julu 1991. godine, a zadnja 1994. godine u selu Kovačevac”, priseća se danas 75-godišnji Vojin Kutić. Priča nam kako su on i supruga s dvoje dece do rata živeli posve običnim životom u Bjelovaru. On je radio u policiji, a supruga je bila primalja koja je, kaže, porodila pola Bjelovara. Uoči rata, u aprilu 1991. godine, on odlazi u penziju, koja – pokazaće se ubrzo – nije bila nimalo mirna.

“Kada su nam minirali kuću krajem 1991. godine ona je po uviđaju bila već 73. srušena kuća na području Bjelovara. Kuće su se rušile planski zbog progona ljudi, a ne iz lične osvete. To je sve bilo dirigovano odozgo, od tadašnje Vlade”, uveren je Kutić. Priča nam i kako su se tadašnji odgovorni u policiji odnosili prema takvim događajima, već unapred su govorili da će biti teško otkriti počinitelje. Tako je i bilo.

Nema predaje

Ni on ni supruga ipak se nisu predavali. Podneli su 1994. godine tužbe Opštinskom sudu u Zagrebu za naknadu štete protiv Republike Hrvatske. Pozvali su se na članak 180. Zakona o obveznim odnosima koji je propisivao da je država odgovorna za štetu nastalu nasiljem ili terorom.

Sabor je, međutim, dve godine kasnije, 1996. godine, pod palicom HDZ-a donio izmene tog zakona po kojima su prekinuti svi postupci za naknadu štete nastale terorističkim aktima do donošenja novog propisa. Zbog takvog su rešenja tužbe bračnog para Kutić ubrzo odbačene, kao i stotine sličnih tužbi koje su u to vreme podnosili oštećeni hrvatski Srbi.

Kutići su ipak gurali dalje – tužili su Hrvatsku Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu zbog nemogućnosti pristupa sudu i nerazumno dugog sudskog postupka. Strazbur je 2002. godine presudio da je Hrvatska kriva i da je Kunićima povredila pravo na pristup sudu što garantuje članak 6. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda. Sud je odredio da bračnom paru Kutić država mora platiti 10.000 eura. Hrvatska je morala konačno doneti i propis kojim se reguliše naknada štete nastale terorizmom.

Nakon te presedanske presude, uz dodatni međunarodni pritisak, konačno je ubrzano donošenje novog propisa u julu 2003. godine. Ovoga puta zakon je kreirao tada vladajući SDP. Nakon sedam godina pravne praznine, donesen je potpuno novi Zakon o odgovornosti za štetu nastalu usled terorističkih akata i javnih demonstracija. Ubrzo će se pokazati da je i to samo delomično rešenje.

Po tom zakonu, koji je još uvek na snazi, odšteta se može dobiti samo za pretrpljenu neimovinsku štetu, zbog gubitka života ili telesnog oštećenja i oštećenja zdravlja, ali ne i za uništenu imovinu. Za srušene kuće i ostale nekretnine upućuje se na Zakon o obnovi, ali i on reguliše samo obnovu objekata u kojima se živelo i to kao što su se obnavljali objekti na ratnom području – obnove 35 kavdratnih metara za vlasnika i po 10 kvadratnih metara za svakog člana domaćinstva. Na taj način Kutići su ponovo ostali ‘kratkih rukava’, a i mnogi drugi kojima su uništene stotine kvadrata restorana, trgovina, vikendica i drugih objekata i imovine.

Imovina za ‘kutiju cigareta’

“Prvi zakon je suspendovao Vladimir Šeks, drugi je kreirao Mato Arlović, to sve govori. Osećam se kao da smo mi Srbi građani drugog reda. Ne verujem da će to rešiti ni Milanovićeva vlada”, rezigniran je Vojin Kutić, koji je pre desetak godina zajedno sa drugim sugrađanima slične sudbine osnovao Udrugu osoba oštećenih terorističkim delovanjem „Pravda“. Ostatke imovine je prodao, kaže, ‘za kutiju cigareta’. Danas sa suprugom više ne živi u Bjelovaru. Odselili su u Pulu, u jednosoban stan.

Više udruženja, advokata i građana pokušala je na Ustavnom sudu osporiti oba zakona, i suspenziju članka 180. Zakona o obveznim odnosima iz 1996. godine i novi zakon iz 2003. godine, ali bez uspeha. Ustavni sud je odbacio je sve predloge za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti. Ustavni suci smatrali su da je država imala legitimni cilj kada je suspendovala zakon 1996. godine i uvela novi 2003. godine kako bi, među ostalim, „sprečila prekomerni financijski teret koji je nametnut Republici Hrvatskoj u vreme vođenja obrambenog rata i u posleratnom periodu izgradnje i oporavku zemlje“. Pozitivno u toj dvosmislenoj odluci Ustavnog suda bilo je to da su obvezali nadležne sudove da više ne naplaćuju sudske troškove građanima koji su izgubili sudske sporove temeljem suspendovanog zakona, a koji su često iznosili i više od 100 hiljada kuna.

U Srpskom narodnom veću (SNV) godinama upozoravaju na nevoljkost države da pitanje naknade štete za imovinu uništenu terorističkim aktima reši na pravedan način. U saradnji s više nevladinih organizacija, među kojima su i Documenta i Pravda, pisali su svima – od Predsednika RH, Sabora, Vlade, Ministarstvu pravosuđa, Državnoj advokaturi… ali za sada bez bitnijih pomaka.

“Ispada da je uređenija bila bivša država iz koje je nasleđen Zakon o obveznim odnosima koji je suspendovan 1996. godine, jer se po njemu mogla dobiti odšteta i za život i za imovinu, a sada imamo zakon iz 2003. godine koji mnogo toga nije rešio”, kaže Tatjana Vukobratović-Spasojević, voditeljica pravnog odelenja SNV-a.

Livada umesto kuće

Najspornijim smatra to što naknadu za imovinu po Zakonu o obnovi mogu dobiti samo oni koji kumulativno ispunjavaju uslove prebivališta i vlasništva nad nekretninom, dakle samo oni kojima je stradala imovina za stanovanje, ali ne i ostale nekretine. Sporno je i to što se država takvom odlukom potpuno ograđuje od odgovornosti za minirane kuće Srba, već sve prebacuje na model rešavanja ‘ratne štete’.

“Predlagali smo izmene Zakona o odgovornosti za štetu usled terorističkih akata, ali u tome nismo naišli na razumevanje u Ministarstvu pravosuđa. Sada smo se, zajedno s Klubom zastupnika SDSS-a, usmerili na izmene Zakona o obnovi. Predlažemo da bi pravo na obnovu ili novčano obeštećenje imali i vlasnici, suvlasnici ili naslednici uništenih poslovnih i drugih objekata, a ne samo kuća u kojim su imali prebivalište na dan 8. oktobra 1991. godine. Predlog smo uputili Državnom uredu za obnovu i stambeno zbrinjavanje. Ta je ideja još uviek na ‘dugačkom štapu’. Za nju je bilo zanimanja na početku ove Vlade, kada je za tzv. ratno nasleđe bio nadležan potpredsednik Vlade Neven Mimica, sazivani su sastanci na tu temu, ali u zadnje dve godine od kada je nadležan potpredsednik Branko Grčić nije sazvan ni jedan sastanak tog tipa”, objašnjava Tatjana Vukobratović-Spasojević.

U SNV-u kažu da su u međuvremenu mnogi odustali od bilo kakvog obeštećenja, neki su se zadovoljili polovičnim rešenjem po Zakonu o obnovi, tako da bi država trebala, po procenama SNV-a, nadoknaditi ili obnoviti možda do 2000 uništenih objekata „što za državu ne bi trebao biti veliki trošak“.

“Moglo bi se obnavljati te kuće u etapama, po nekoliko stotina kroz pet godina, a tako bi se mogla isplaćivati i odšteta da to državu što manje optereti s obzirom na tešku gospodarsku situaciju. Naš predlog ide apsolutno prema tome da za državu to ne bude odjednom veliki atak, ali odgovora nikakvog nema”, kaže voditeljica pravnog odelenja SNV-a.

I dok država tapka u mestu, premijer Milanović i nakon više od dvadeset godina apeluje na ‘strpljivost’, a mnogi vlasnici nemaju nikakvo obeštećenje ili obnovu, tragovi miniranja polako se uklanjaju.

U Zadru su gradske vlasti lani bez većih problema osigurale 300 tisuća kuna za uklanjanje miniranih kuća. Pre četiri godine Zadar je uspeo raščistiti samo sedam ruševina, zato što su se mnogi vlasnici tome protivili smatrajući da srušene kuće mogu biti dokazi materijal u eventualnom nekom novom postupku za ostvarivanje prava na obnovu ili novčano obeštećenje. U međuvremenu, novim Zakonom o komunalnoj delatnosti postupak uklanjanja ruševina ‘po službenoj dužnosti’ znatno je olakšan, pa je u planu raščišćavanje oko 70 ruševina. Na mnogim mestima noćnih eksplozija iz 1990-ih tako polako ali sigurno ostaju samo ledine.

Izvor: SRPSKI NARODNI FORUM

Vezane vijesti:

Nestaju Srbi u zadarskom zaleđu – Jadovno 1941.

SRBI U HRVATSKOJ Fragmenti o zločinu, pljački i etničkom čišćenju

Miniranje pravde – Jadovno 1941.

Sudski okvir za dinamitiranje – Jadovno 1941.

Zaboravljena zadarska „Kristalna noć” – Jadovno 1941.