ХИЉАДЕ СРПСКИХ ЖЕНА БИЛО У МУСЛИМАНСКИМ И ХРВАТСКИМ ЗАТВОРИМА

Циљеви Удружења жена жртава рата Републике Српске су:

да буде сачињена комплетна и тачна евиденциjа жена жртава, те да се потпуно обезбиjеде и унаприjеде њихова материjална, социjална, здравствена и друга права, као и накнада предвиђена законима….

 Приредио: Миломир САВИЋ

У Републици Српскоj постоjи неколико хиљада жена српске националности коjе су током рата у муслиманским и хрватским затворима и логорима биле изложене стравичном мучењу, силовању, те невиђеним врстама психо-физичких тротура, истиче предсjедник Удружења жена жртава рата Српске Божица Живковић – Раjилић.

„Седамнаест година након завршетка рата на стотине српских жена контактирало jе и учланило се у наше удружење с намjером да коначно кажу истину и jавно проговоре о стравичним мучењима и злостављањима коjе су преживjеле у муслиманским и хрватским затворима“, истиче Живковићева у интервjуу Срни.

Циљ Удружења jесте да се коначно чуjе истина и глас тих жена, да оне jасно кажу да jе то био грађански рат и да не постоjе само бошњачке жртве, већ да сваки народ у БиХ има своjе жртве рата.

Живковићева наглашава да ће Удружење истраjати да се утврди одговорност за злочине почињене над женама и да се досљедниjе води поступак утврђивања одговорности за страдање сваке жене жртве рата.

Циљеви су: да буде сачињена потпуна и тачна евиденциjа жена жртава рата, те да се потпуно обезбиjеде и унаприjеде њихова материjална, социjална, здравствена и друга права, као и накнада предвиђена законима и другим важећим прописима.

Такође, циљеви оснивања Удружења су очување Републике Српске у оквирима уставних надлежности и териториjалних оквира и заштита националних интереса српског народа.

Божица Живковић – Раjилић, коjа jе приjе рата као наставник историjе и географиjе радила у основноj школи у муслиманском селу Подрашjе надомак Сребреника, код Тузле, ниjе ни слутила да ће прве комшиjе муслимани покушати да jе убиjу на кућном прагу у измишљеноj завjери да jе „била шпиjун Воjске Републике Српске и да jе имала радио-станицу у стану“.

Њена голгота почиње 11.jула 1992. године, када jе, према наређењу тадашњег команданта муслиманске бригаде из Сребреника, чиjе име ниjе жељела да помиње, по њу дошла муслиманска цивилна полициjа у српско село Јасеница с намjером да jе води у њен стан у Подрашjе.

Живковићева свjедочи да су тада увече у њен стан дошла троjица стариjих муслимана са пушкама, тврдећи да су из кризног штаба села, с намjером да jе убиjу. Онда jе њен стан обиjен и демолиран.

„Од сигурне смрти спасио ме тада ефендиjа, коjи ме одвео код себе у стан, jер jе чуо да су ми приjетили да ће ме убити и казивали ми како ни српско уво не желе видjети у селу“, каже Живковићева.

Према њеним риjечима, сутрадан, 12. jула 1992.године, по њу долази воjна полициjа Армиjе БиХ ради одвођења на информативни разговор у Основну школу „Мехмед Ибрахимовић“ у Сребренику, али се њеном хапшењу противи ефендиjа коjи, да би jе заштитио, пристаjе да са њом иде на разговор у полициjу.

У поменутоj основноj школи била jе смjештена воjна полициjа Армиjе БиХ, коjа jе – како каже – испитивала и злостављала на стотине ухапшених српских жена и мушкараца.

„Ефендиjу су одвели на jедну страну, а мене на другу у канцелариjе гдjе су ме испитивали, премлаћивали, избили ми зубе, сломили вилицу и психички злостављали“, свjедочи Живковићева.

Питали су jе шта ради ту, псовали jоj „маjку четничку“, приjетили пиштољем, бомбом, ножем, обарали jе вукући за косу, тукли.. Једноставно, то jе био прави пакао.

„Молила сам Бога да ме убиjу да се не бих на мени иживљавали“, присjећа се преживjелих страхота. Она свjедочи да до тада ниjе вjеровала у Бога, али jе, док су jе тукли чизмама, завршила молитву „Оче наш“, а онда jе батињање, као по нечиjоj заповиjести, одмах престало.

Божица Живковић – Раjилић наводи да jе од тада сигурна да jе њу само Бог спасио од сигурне смрти.

Њена голгота настављена jе након испитивања у воjноj полициjи, када jе смjештена у затвор у jедну приватну кућу у Сребренику са два брата – Жарком и Раjком Раjичевићем – родом из Кобаша код Српца, коjи су приjе рата у том градићу радили као наставници.

„У тоj кући били смо смjештени на спрату, а у приземљу су нас чувале муслиманске жене. Нисмо имали гриjање, храну, лиjекове, више смо били гладни и исцрпљивали су нас свjесно с намjером да помремо од глади“, свjедочи Живковићева.

Каже да jе тада често помишљала да се вjешањем убиjе, jер су jоj досадили зима, глад и прљавштина у кући.

„Ипак, у мени jе превладао разум да одустанем од таквог плана, приjе свега jер сам хришћанка коjа би сигурно починила смртни гриjех ако би себи одузела живот на правди Бога, jер ништа нисам крива, jедино што сам Српкиња и што су муслимани тада гаjили патолошку мржњу према Србима и свему што jе српско“, наглашава Живковићева.

Она свjедочи да им jе таjно храну достављала у кућу jедна жена хрватске националности, чиjе име ниjе жељела да откриjе, коjа их jе случаjно открила у кућном притвору, jер су се њена дjеца играла испред куће у коjоj су били затворени.

„Хрватица ми jе помогла да дођем у контакт са полициjом у Сребренику и до радио-аматера, уз чиjу сам помоћ успоставила везу са моjом породицом у Новоj Тополи и тадашњом Комисиjом за размjену ратних заробљеника Републике Српске“, казуjе Божица.

Према њеним риjечима, муслиманска страна jе више од пет мjесеци свjесно вршила опструкциjу размjене, лансираjући лажну причу да она нормално живи и ради у Сребренику и да намjерава да се уда за неког муслимана.

„Никада нисам била срећниjа у животу него на дан када сам коначно размиjењена у Биjељини и стигла кући у Нову Тополу, гдjе ме дочекало више од 1.500 људи, чланова породице, родбине, комшиjа и приjатеља – коjи су дошли да ме поздраве и охрабре“, закључуjе Божица Живковић –
Раjилић.

Извор: