fbpx
Ж | Ž

Podijelite vijest (kliknite na + za više opcija):

Hiljadama srpske dece rat je ukrao ime

Za mnogu ratnu siročad, i one razdvojene od roditelja, posle oslobođenja je tek počelo traganje za preživelim članovima porodica, a za neke i za pravim identitetom, kaže Jasmina Tutunović Trifunov, autorka izložbe „Povratak, priča koja traje”, koja će danas biti otvorena.
Knežpolje kod Bosanske Dubice: ustaše odvode narod sa Kozare uhvaćen tokom ofanzive, u julu 1942. godine (Foto Muzej žrtava genocida)

Piše: Jelena Čalija

Pucnjava, vatra i majka koja spava u vajatu, đedovo ime Đuro. Velika voda i golem čamac. Mlin na reci gde smo se uvek igrali. Brat Đorđe se prilikom razdvajanja rasplakao i dobio visoku temperaturu. Kada su izašli iz vagona, jedna gospođa uzela je Smilju za ruku, umila ju je, obrisala i obukla joj haljinicu. „Sećam se, ta haljina je bila crvena i imala je tufne… Gledao sam kako moju sestru nosi u naručju. U tom momentu to je bilo najlepše dete koje postoji. To mi je bilo zadnje viđenje. Nikada više nisam video sestru Smilju. Suze ni danas ne mogu da zadržim.”

Suze Ostoje Slijepčevića za sestrom izgubljenom u progonima i stradanjima Srba u NDH tokom Drugog svetskog rata prolile su hiljade srpske dece koja su delila sličnu sudbinu: rat ih je razdvojio od roditelja, braće, sestara i doma, a posleratno vreme jednima je donelo mučno traganje za nestalim najmlađim srodnicima, a drugima uzaludne pokušaje da saznaju ko su. Preživeli, koji su u zbegove i transporte ka Jasenovcu, Bosanskoj Gradiški, Mlaki, Zagrebu, Sisku, krenuli kao sasvim mala deca ili čak bebe, nisu se sećali ničega, oni malo stariji u fragmentima su sačuvali sećanje na ratni metež, transporte s jedne lokacije na drugu, mlin iz detinjstva, crvenu haljinicu. Isečci sećanja bili su jedina nada da će se u posleratnom vremenu neko u njima prepoznati, izgubljena sestra ili brat javiti, porodica prepoznati svog najmlađeg nestalog člana. Nažalost, u većini slučajeva nije bilo tako. Ne toliko zbog nepouzdanosti ili nepostojanja sećanja, koliko zbog nedostatka ili nedostupnosti dokumentacije o ovoj ratnoj siročadi i nepostojanja sistemske podrške države u spajanju porodica.

Tako je za mnogu decu završetak Drugog svetskog rata u Jugoslaviji značio samo kraj oružanih sukoba, ali ne i kraj rata, objašnjava za „Politiku” istoričarka Jasmina Tutunović Trifunov, viši kustos u Muzeju žrtava genocida, autorka izložbe „Povratak, priča koja traje”, koja će biti otvorena sutra u beogradskom Muzeju primenjene umetnosti, a posvećena je pre svega ovoj deci.

– Za njih je, posle oslobođenja, tek počelo traganje za preživelim članovima porodica, a za neke i za pravim identitetom. U toku rata deca su, bez obzira na uzrast, delila sudbinu svojih porodica i sunarodnika i, zajedno s njima, stradala na kućnom pragu, u zbegovima, na stratištima i logorima. Deo izbeglog ili proteranog stanovništva iz Nezavisne države Hrvatske našao je utočište u okupiranoj Srbiji i, posredstvom Komiteta za izbeglice i preseljenike, bio smešten na jugu Srbije, u Banji Koviljači, Malom Zvorniku, Bajinoj Bašti i u drugim mestima. Izbegla deca iz čitave okupirane Kraljevine Jugoslavije lečena su u Centralnom lazaretu u Beogradu i smeštena u dečje izbegličke domove u Beogradu, Požarevcu, Negotinu, Vrnjačkoj i Mataruškoj Banji, u Užicu, Smederevu, Koviljači i Sokobanji – pojašnjava Jasmina Tutunović Trifunov ratnu sudbinu ove dece.

A u njoj nezaobilaznu ulogu je imala Diana Budisavljević.

– Od jeseni 1941, Diana Budisavljević je, zajedno sa saradnicima, pokrenula prikupljanje pomoći, u novcu, hrani, odeći, obući i lekovima za srpsko stanovništvo, pre svega za žene i decu zatočene u logorima NDH. Od leta 1942. godine bila je angažovana na preuzimanju više hiljada srpske dece iz jasenovačkih logora. Do kraja rata, zajedno sa svojim saradnicima, uspela je da sastavi vrednu dokumentaciju s podacima o preuzetoj deci, koju je morala da preda novim partizanskim vlastima u maju 1945. godine. Predaja sakupljene dokumentacije o deci, poput kartoteke, različitih evidencija, spiskova, albuma s fotografijama i prepiske s privatnim licima i zvaničnim institucijama, značila je i kraj rada Diane Budisavljević i njenih saradnika. Mnoga deca, pre svega najmlađi koji o sebi nisu znali ništa, izgubili su mogućnost da na osnovu tragova u Dianinim evidencijama saznaju svoj pravi identitet – napominje Jasmina Tutunović Trifunov.

Ostavši bez imena i prezimena, sasvim sami, preživevši strahote rata, ratnu siročad čekala je agonija mira u kojoj je malo njih bilo voljno da traga za izgubljenim identitetom ili nestalom porodicom.

– Po završetku Drugog svetskog rata deca su odrastala u ustanovama socijalne zaštite ili u porodicama usvojitelja. Retki su saznali svoj pravi identitet, zahvaljujući ličnim istraživanjima u arhivima, uz pomoć porodica koje su ih sačuvale tokom rata, preko ličnih oglasa i reportaža objavljenih u jugoslovenskoj štampi, poput akcije „Arena traži vaše najmilije”, koju je pokrenuo novinar Marino Zurl – objašnjava Jasmina Tutunović Trifunov.

Lična inicijativa ovog novinara i književnika, koju je sa saradnicima pokrenuo 1963, dovela je do toga da je oko 160 nekadašnjih mališana našlo svoje porodice. Uspesi su davali nadu da će i drugi okončati potragu, ali je ona s godinama bledela. Danas je većinom ostalo da se sećamo, a Muzej žrtava genocida čini to izložbom „Povratak: priča koja traje”, čiji je povod obeležavanje godišnjice stradanja civilnog stanovništva, pre svega dece u Drugom svetskom ratu na teritoriji okupirane Jugoslavije, kao i 80. godišnjica nemačko-hrvatske ofanzive na područje Kozare i Potkozarja u leto 1942. godine.

– Uprkos brojnim deklaracijama i konvencijama usvojenim na međunarodnim konferencijama, poput haških konvencija, Ženevske konvencije, Povelje Ujedinjenih nacija i sudskih procesa za ratne zločine, oružani sukobi u kojima stradaju deca su tužna realnost i prethodnih vremena i savremenog doba. Izložba „Povratak, priča koja traje” podseća na jedno od najbolnijih pitanja s kojima se najmlađi bore kada oružje utihne: ko su, čiji su i odakle su. Posvećena je svoj nekadašnjoj i sadašnjoj deci, pronađenoj u zbegovima, na stratištima, u logorima, bolnicama, sirotištima koja, poput pesnika Dragana Žigića, lutaju „po razvalinama rata”, u potrazi za ukradenim detinjstvom – naglašava Jasmina Tutunović Trifunov.

Izvor: POLITIKA

Podijelite vijest (kliknite na + za više opcija):

Pomozi rad udruženja Jadovno 1941. uplatom preko PayPal-a:

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani bez upozorenja.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Pratite nas na društvenim mrežama: