Heroj među anđelima

U grupi prvih srpskih vazduhoplovaca i junaka Prvog svetskog rata izuzetno važno mesto pripada Đorđu Rošu. Pomagao u osnivanju prve domaće avio-kompanije, spasavao Gračanicu, Žiču, Hilandar…

Istoriju Srbije tokom 20. veka obeležili su mnogi junaci i herojstva koja ne bismo smeli da zaboravimo. Samo jedan od takvih ljudi je Đorđe Roš, začetnik našeg civilnog i ratnog vazduhoplovstva, branilac Beograda u Prvom svetskom ratu kada je stekao rane koje je začudo preživeo… Roš je čovek koji je sačuvao i zabeležio legendarni govor majora Gavrilovića, da bi u međuratnom periodu učestvovao u osnivanju prve domaće avio-kompanije. Kasnije priskače u pomoć kako bi bila spasena Gračanica, potom Žiča, a posebno požrtvovano učestvuje u obnovi Hilandara.

Tamo i danas počiva, u senci Svete Gore, kao jedini koji nije nosio monašku odoru za života.

Pre Prvog svetskog rata Roš je već dobrovoljac u balkanskim ratovima, iako nije imao dovoljno godina. Njegova kćer Jelena Roš u zapisima „Sećanja“ beleži kako je krišom, premlad, sa bratom Dušanom uspeo da postane dobrovoljac, da bi po završetku rata i povratku u Beograd upisao Vojnu akademiju.

Već početkom Velikog rata, u bici na Ceru pokazao je silno junaštvo, a tada je prvi put ranjen, kada mu je metak razmrskao kosti između lakta i šake. Pomogla mu je „amerikanska lekarska misija“ spajajući mu kosti zlatnom žicom. Tek što se oporavio, sledi novo, stravično iskustvo.

– U odbrani Beograda 1915. godine, na Dorćolu, ponovo je ranjen pri jurišu – beleži Jelena Roš. – Metak mu je probio vrat, grkljan, karotidu i nerve kičmenog pršljena, začudo je preživeo ali je zarobljen. Prebačen je u logor Eger u Češkoj odakle dva puta pokušava bekstvo, a onda maestralno glumi „šenutost“, lekarska komisija naseda i razmenjuju ga 1917. pa ga Crveni krst sprovodi u Švajcarsku.

Vatreni patriota rešen je da se vrati među ratne drugove i eto ga uskoro na Solunskom frontu. Jedan od ljudi koji se trudi da ne zaboravimo generaciju onih koji su osnivali naše vazduhoplovstvo je Velibor Vukašinović, koji insistira da napravimo spomenik osnivaču „Aeroputa“ Tadiji Sondermajeru, takođe ratnom heroju. A njegovi ratni drugovi su upravo bili Đorđe Roš, Aleksandar Deroko, Svetislav Hođera… Takozvana Njeporska eskadrila prozvana je tako po avionima „njepor“ koji su leteli na ratištu.

– Roš je prvo bio izviđač, pa pilot na Solunskom frontu – priča Vukašinović. – Posle rata, 1921. godine osnovan je Kraljevski klub „Naša krila“, a sa njom teče ozbiljna istorija našeg vazduhoplovstva. Roš je bio blizak sa Sondermajerom i pružao je punu podršku stvaranju naše, samostalne avio-kompanije „Aeroput“.

Podsećamo, tada je nemačka „Lufthanza“ imala ambiciju da preuzme sve poslove vezane za ovo podneblje i ostvari dominaciju, ali naši stručnjaci to nisu dozvolili. Iako je bio zastupnik nemačke industrije u okviru svoje kompanije, Roš je bio veliki patriota. Najzad, pored njega i Sondermajera, i veliki naučnik Milutin Milanković je bio posvećenik te ideje, projektujući hangare, aerodrome…

Sudbina patriote

Uspešan poslovan čovek postaje tako što, prvo, posle rata, sa bratom Dušanom odlazi u Beč na školovanje, a zatim osniva firmu „Roks eksport-import“. Kako objašnjava Jelena Roš, „ugovori i liferacije vrše se u korist državnih potreba, a nešto kasnije na račun nemačkih reparacija, što mladoj Jugoslaviji donosi značajnu korist“.

Naš junak, ipak, prvenstveno oseća svoj patriotski usud, a budući da je bio vrlo pobožan, tridesetih godina pomaže u obnovi Gračanice, uz blagoslov patrijarha Varnave, a potom i patrijarha Gavrila. Od 1935. do 1937. godine iz temelja su obnovljena sva zdanja ovog manastira.

Kako je stigla nacistička pretnja 1941. godine, Roša je pozvao pučista, general Dušan Simović da posreduje kod Nemaca kako bi sprečio novi rat, ali ni njegove poslovne veze nisu mogle da urode bilo kakvim plodom, jer je Hitler već dao nalog za početak rata.

Rošova kći Jelena seća se kako je njen otac sve vreme okupacije pokušavao da pomogne unesrećenima, a da je kroz njihovu kuću prošlo puno ljudi koje je pritisla ratna nevolja. Budući da su i on i njegov brat Dušan imali velike kuće, uskoro se u njih useljavaju visoki nemački oficiri. Pre toga su mu konfiskovani automobili „parakrd“ i „horh“ koje je imao u garaži.

– Tokom jedne šetnje, moj otac je video naš automobil i nemačkog generala u njemu – pripoveda Jelena Roš. – Izašao je pred njega i zaustavio ga. Predstavio se i između njega i generala Turnera počela je komunikacija. Otac je objasnio da je to njegov auto, a general da je došao sa Istočnog fronta. Ipak, general je pozvao uglednog Beograđanina da dođe kod njega, rekao da je bio mladić kada je u Prvom ratu bio zarobljen u Srbiji, ali da „ne može da zaboravi sa kakvom su se prostrosrdačnošću prema njemu odnosili seljani“ dok je bio na prinudnom radu. Kada je čuo da opet mora u Srbiju, probao je to da izbegne na svaki način, ali nije uspeo.

Budući da je početkom rata žestoko stradala Žiča, Roš je uspeo da ubedi generala Turnera da ode tamo i preduzme mere za zaštitu crkve. Čak je i u tome uspeo, pa je general krenuo da obiđe Žiču, ali pod uslovom da Roš bude zajedno s njim u kolima, pa da „zajedno odu u vazduh ako je bilo kakva klopka u pitanju“. Kasnije, Jelena beleži u „Sećanjima“ kako ništa nije moglo da im se dogodi jer se Roš dogovorio sa Kostom Pećancem da osigura put i povratak bez iznenađenja. „Da se nešto dogodilo, bile bi strašne represalije, tada su Nemci ubijali sto za jednoga, a kada se radi o ključnim ličnostima, ne možemo ni zamisliti…“

Rat odmiče i Beogradu prilaze ruske i partizanske snage, a Roš, kao ugledni predratni preduzimač nema čemu da se nada od Titovih komesara. Kreće put centralnih delova Evrope, a završava u Švajcarskoj gde se porodica opet okuplja. Posle mnogo muka, odlučuju da odu put Argentine, pa su u Buenos Ajresu od 1948. godine.

Porodica Roš ostaje na južnoameričkom kontinentu do 1960, a potom se opet sele, ovog puta u Nemačku. U Argentini nije više moglo da se živi od posla, „jer pada Peronova vlast, „vlade“ se svaki čas menjaju, a Amerikanci zauzimaju ključne sektore, kako u eksploataciji sirovina, tako i u uvozu njihovih proizvoda“.

– Još smo raspakivali stvari u Nemačkoj, kada je na vrata ušao očev prijatelj Jaša Ljotić, kolega sa Vojne akademije – seća se Jelena.- Odmah mu je rekao alarmantnu vest: „Hilandar će da propadne, Grci će nam oduzeti manastir jer je ostalo malo monaha… Samo ti možeš da ih privoliš, imaš iskustva sa Gračanicom…“

Nedugo zatim Roš putuje za Svetu Goru i, prvo dobija dozvolu od predsednika Arheološkog saveta Grčke Spiridona Marinatosa, kontaktira sa princem Tomislavom Karađorđevićem, na svim jezicima štampa brošure, drži predavanja, traži ljude dobre volje… Sa ženom Ostom, koja je uzela pravoslavno ime Ljubica od 1966. godine provode vreme u Uranopolisu, malom ribarskom mestu pored Svete Gore, a živeli su smešteni u šatoru.

– Roditelji se definitivno preseljavaju tu 1974. godine – kaže Jelena. – Uselili su se na jedan sprat kod drvodelje Teofanija. Ogroman posao je učinio za spas Hilandara, a na obalama Svete Gore je i napustio ovaj svet, 1977. godine, kada je opet krenuo put manastira.

Zvanični Beograd tada je odbio molbu za prenos kovčega radi sahrane u porodičnoj grobnici u kojoj su već počivali Rošovi roditelji.

– Tadašnji guverner Svete Gore, profesor Camis, koji nas je dobro poznavao, odmah je uredio odobrenje da otac počiva u senci Hilandara – kaže Jelena. – Blagodareći trudu oca Mitrofana, uskoro smo se ukrcali pravo za Hilandar. Na naše iznenađenje, nazresmo na obali mnoštvo monaha koji mašu rukama pozdravljajući nas. Mi, žene, pređosmo u manji čamac koji nas je pratio i nemo gledasmo kako se kovčeg, pokriven srpskom zastavom, udaljava…

Tako je Đorđe Roš otišao preko plavih talasa do neba, večno zagledan u obale Svete Gore Atonske.

FOTOGRAFIJE

Snimke koje objavljuju „Beogradske priče“ dobili smo zahvaljujući Istorijskoj zbirci Arhiva SANU. Rošova kćer ih je zaveštala ovoj nacionalnoj instituciji, kako bi sećanje na njenog oca bilo sačuvano na najbolji način.

KĆI JELENA

Kći Đorđa Roša Jelena obratila nam se direktno iz Pariza, pa su „Beogradske priče“ imale retku privilegiju da priču o Rošu naprave iz ovako autentičnog izvora. Istina, detalja ima bezbroj, a raskošnih delova iz biografije velikog patriote mnogo, pa je nemoguće sve ih staviti u običan novinski tekst.

Jeleni Roš se svakako od srca zahvaljujemo, kako mi, tako i svi oni kojima je pomogla prikupljajući humanitarnu pomoć tokom NATO bombardovanja 1999. godine.

PRVA PROTIVAVIONSKA VATRA

„Banjica je bila prvi srpski aerodrom, još od 1911. godine, kada su sa njega uzletali prvi vesnici vazduhoplovstva – Maslenikov, Simon, Vedrin, Čermak, Rusijan i Agafonov“, beleži Roš 1958. godine dok je živeo u Buenos Ajresu.

Zatim se seća francuskih pilota koji su dolazili u Beograd 1915. godine, od kojih je i sam mnogo naučio. Krajem avgusta, kako je zabeležio, dobio je zadatak za izviđanje neprijateljske artiljerije. Pilot je bio Polan, a nadletali su položaje na padinama oko Zemuna i Bežanije.

– Odjednom, moj pilot pokazuje na množinu malih belih oblačića koji nas okružuju, kao bele hrizanteme – beleži Roš. -Razumeo sam da su to prvi rafali neprijateljske artiljerije. Dobili smo šrapnele u krilo avionsko, na kojima se platno, na pojedinim mestima otvara od zrna i rascvetava kao cvetovi krina. To su bili prvi pogoci neprijateljske artiljerije. Pilot me je pitao „idemo li“, a ja sam odgovorio „ostajemo“, kako je i očekivao. Pevali smo zajedno „Marseljezu“ penjući se na još veće visine kako bismo izbegli neprijateljskom dometu.

Roš je posle morao da provede šest nedelja u vojnoj bolnici, ali je ushićeno pripovedao o tome kakvi su bili prvi plotuni protivavionske artiljerije.

UDBA I SAHRANA

Sjajno prijateljstvo sa Đorđem Rošom ostvario je i poznati istoričar umetnosti Nikola Kusovac, koji je sedamdesetih godina provodio leta sa ovim velikim patriotom. On se seća da ga je posle Rošove smrti njegova udovica pozvala i da je pokušao da posreduje kako bi heroj Prvog rata bio sahranjen u porodičnoj grobnici u manastiru Rakovica.

– Bio sam u Narodnom muzeju kada je došao čovek iz policije da me pita „da li znam ko je bio Roš!?“ – seća se Kusovac. – Odgovor je bio: „Ja znam, ali vi, izgleda, ne znate.“ Objašnjeno mi je kako je Đorđe bio državni neprijatelj, a ja sam tvrdio da je patriota. Traženo je da garantujem da će deo njegove zaostavštine, kao što je bila Karađorđeva zastava iz Prvog srpskog ustanka, nekoliko slika Paje Jovanovića, kao i predmeti Anastasa Jovanovića biti isporučeni SFRJ, što nisam hteo ni mogao da garantujem.

Tako Roš nije sahranjen u Jugoslaviji, a zatim je odlučeno da počiva „tamo gde mu je i mesto, na Svetoj Gori“.

Đorđe Roš je jedini koji počiva na monaškom groblju ispred manastira, a da za života nije nosio monašku rizu.

SMRT PATRIJARHA

Posebno poštovanje Roš je gajio prema patrijarhu Varnavi, kojeg je posle smrti nasledio patrijarh Gavrilo, kada je već nastupilo sumračno vreme pred Drugi svetski rat. Bio je blizak i sa vladikom Nikolajem Velimirovićem.

Roš je u svojim zabeleškama potvrdio da je patrijarh Varnava bio otrovan 1937. godine.

SLUTNjE I VIZIJE

Junak ove priče imao je, prema sećanju njegove kćeri, jake vizije koje su osobina samo posebnih ljudi. Tako je, prema njenim sećanjima, još tokom obuke u Vojnoj akademiji, imao jaku slutnju da će otpočeti Prvi svetski rat i – zaista je tako bilo.

– Kada smo obeležili njegov 60. rođendan, u Argentini, počeli smo razgovor o smrti i on je rekao da bi voleo „da umre naprasno, na steni obale Jegejskog mora, licem ka Svetoj Gori i Hilandaru“ – seća se Jelena Roš. – Te, 1956. godine nismo mogli ni da poimamo da ćemo napustiti Argentinu, a još manje da će se roditelji ikada naseliti u Grčkoj…

Kada je Đorđe Roš naprasno umro, usled brojnih obaveza koje su ih sačekale, njegova supruga i kćeri su u poslednjem trenutku shvatile da nemaju cveće da zakite kovčeg.

– Našli smo samo beli zumbul – pamti Jelena. – Tek tada sam se setila kako je otac opisivao borbe na Dunavskom keju 1915. godine, a dok se sve rušilo i gorelo oko njega video je u razbijenom izlogu jedne cvećarske radnje beli zumbul. Zakitio je kapu i gledao kako se vojnici pod njegovom komandom kite istim cvećem, svesni da mnogi idu u neizbežnu smrt. Otac je tada bio teško ranjen, a smrt ga je tada, okićenog belim zumbulom – samo očešala.

Autor: Zoran Nikolić

Izvor: NOVOSTI