Херцеговина и Дубровник– Књига Јадовно 1.

И с подручја Херцеговине, у исто вријеме када и из других крајева НДХ, Срби су транспортовани, преко Мостара, Сарајева, Славонског Брода, Загреба и Карловца, у логоре Госпић, Јадовно и Слана. Овај пут је прешао велики број Срба и Јевреја из Мостара, Љубиња, Требиња, Стоца, Љубушког, Коњица и других херцеговачких насеља. У вријеме капитулације Краљевине Југославије, 16. и 17. априла, у Мостару је успостављена усташка власт. За усташког повјереника је постављен Иван Хочевар, дотадашњи гардијски официр. Истовремено је формиран усташки стожер, на чијем челу се налазио Станко Шарац, а чланови су били: Ђуро Спужевић, судија, Стјепан Барбарић, судија, постављен за логорника, Петар Врдољак, професор, Мато Бунтић, директор занатске школе, Мирко Удиљак, геометар, Шимун Бунтић, трговац, Крижан Остојић Калаба, шофер, Анте Жличевић, чиновник, Јозо Бабић, директор учитељске школе, Славко Зовко, професор гимназије у Коњицу и Ахмед Баџак, трговац. Савјетодавци и инспиратори усташких злочина над српским народом у стожеру били су др Иво Кордић, адвокат из Мостара, др Драго Марушић, љекар, и фра Радослав Главаш, професор гимназије у Широком Бријегу, родом из Љубушког. Почетком јуна, за жупана Велике жупе Хум у Мостару постављен је Јосип Тројер, за котарског предстојника Крешимир Крталић, бивши полицијски чиновник, а казнени референт у котарској области је постао Петар Будак. Усташки стожерник у Мостару је био Иван Зовко. Усташко руководство је први злочин у Мостару организовало и извршило у ноћи између 31. маја и 1. јуна. Ухапшени су др Теодор Лукач, управник банске болнице, Михајло Бланић, Лука Кулаш, Милан Вујадиновић и Љубо Кулаш. Ову петорицу Срба су усташе одвели до села Отријеша на обали Неретве, гдје су четворицу убили, док је Теодор Лукач, за трен заваравши усташе, скочио у ријеку, заронио и неозлијеђен испливао на другу обалу, иако су за њим пуцали. Усташки стожерник Иван Зовко је 23. јуна објавио наредбу о кретању Срба и Јевреја, коју су грађани са зебњом читали, јер је налагала да „више од 2 Србина или 2 Јевреја не смију се кретати градом заједно“, да „послије 8 сати увече Срби и Јевреји морају бити у својим кућама“, да „Срби и Јевреји при куповању у радњама морају чекати док Хрвати подмире своје потребе“,да „Срби и Јевреји не смију ићи на шеталиште нити смију сједити на Тргу слободе“, да „Срби и Јевреји не смију плесати у јавним локалима“, а „сваки прекршај казнит ће се најстроже на лицу мјеста без изузетака.“[1] Само три дана касније, 26. јуна, објављена је и на јавним мјестима истакнута нова наредба усташког стожера: „Наређујем да се од момента објелодањења ове наредбе не смију Срби и Јевреји кретати по улицама или на исте излазити до даљње наредбе. Прекршитељи ове наредбе бит ће на лицу мјеста кажњени. За дом спремни! Усташки стожерник Иван Зовко.“[2] О ономе шта се даље догађало постоје бројна потресна свједочанства и документи. За српски и јеврејски народ у Херцеговини настали су трагични дани. Већ 18. априла, пред својом кућом је убијен Ђуро Борозан, отац деветоро дјеце. Убрзо је убијен и његов син Драго, затим и други син, 16-годишњи Лазо. Пет Борозанових кућа на Бијелом Бријегу усташе су запалиле. Услиједио је погром над српским и јеврејским породицама. У уторак 24. јуна, око 4 сата изјутра, усташе су похватали већи број Срба, углавном интелектуалаца. Одмах по хапшењу, 24, 25. и 26. јуна, убијали су их у околини Мостара, на мјесту званом Скакала, на мостовима Неретве, а највећи број су одвели у Читлук и бацили у јаму Голубара. Касније су их хватали у кућама, на спавању, у канцеларијама, на улицама, дању и ноћу, све до Видовдана. Убијали су их у селу Илићима и у руднику, употребљавајући ножеве, тупе предмете или ватрено оружје. Имовину 150 тако усмрћених усташе су опљачкали и раздијелили међу собом.[3] Усташко редарство из Загреба је 19. јула телефоном упутило наређење Великој жупи Хум у Мостару да почне са упућивањем Срба у логор Госпић, захтијевајући да се хапсе људи у селима и засеоцима у којима живи православно становништво, а да упућивање у концентрациони логор буде свакодневно. Препоручује се да се приликом хапшења поступа тактично и пристојно, како преплашен народ не би почео бјежати у шуме.[4] Половином јула, из Загреба је у Мостар дошао усташки сатник Иво Херенчић, који је савјесно и са одушевљењем проводио наведено наређење. Организовао је усташку бојницу и наставио с хапшењем, убијањем и упућивањем Срба у логор Јадовно. Масовна хапшења у Мостару и цијелој Херцеговини трајала су од 17. јула до 13. августа. У том времену је из ових крајева у Јадовно упућено неколико жељезничких композиција пуних заточеника. Из постојеће документације је тешко закључити колико је композиција и у које вријеме из Мостара упућено у Госпић. Заправо, немогуће је разлучити композиције које су биле попуњене жртвама из Мостара и његове ближе околине од оних којима су допремани људи из других градова Херцеговине, па преко Мостара упућивани даље. Но, на основу архивских извора, са сигурношћу могу тврдити да је након масовног хапшења у Мостару 19. и 20. јула и ноћу између ова два дана, одавде упућена композиција са 186 Срба, који су у Госпић стигли након пуна четири дана, набијени у три теретна вагона, везани, без хране и воде.[5] Судбину ових заточеника је дијелио и православни свештеник у Мостару, Душан Крњевић, који је, везан жицом и цијелим путем немилосрдно мучен, на себи осјетио све изопачености времена и расистичких наредби НДХ. У овој композицији се налазило и 27 Срба допремљених у Мостар из Житомислића, међу њима и ученик седмог разреда гимназије Александар Гало. Сви су у казнионици Окружног суда у Госпићу мучени, а онда маљевима убијени изнад Шаранове јаме на Велебиту. Тих дана су усташе похватали још 174 Србина, које су из Основне школе „Краљица Марија“ 22. јула у 6,30 сати ујутро упутили у Госпић. Иво Чорић, столар из Мостара, ухапшен 19. јула, у својој изјави од 5. јуна 1946. године свједочио је о одвођењу ове групе и боравку у казнионици: „Док сам се налазио у затвору у школи ’Краљица Марија’, усташе су стално доводиле нове ухапшенике који су били крвави и испребијани на путу. Мене је претресао усташа Иво Сердановић, а након тога ми је наредио да ошамарим Оскара Мандлбаума. Пошто ја то нисам хтио да учиним, наређено је Мандлбауму да он мене удари што је овај учинио, тако да сам се од његовог удара скоро онесвијестио. Усташе су у школи хапшенике страховито тукли а и наређивали да се међусобно туку. Исти Иво Сердановић наредио ми је да православном попу Краљевићу пољубим палац ноге па да више нећу бити католик и да ће ме поп прекрижити да постанем православац. Ја сам то наређење извршио, али сам Сердановићу ипак одговорио да сам католик и да ћу као такав умријети. Судију Мују Пашића усташе су тешко испребијале тако да је сав био обливен крвљу. Њега су тукли стога јер се он прије рата декларисао као Србин. Затим су му наредили да своју властиту крв лиже и да не смије ни једна кап крви на поду да остане. Док је Пашић лежао још онако крвав и испребијан, наишао је Иван Херенчић, усташки сатник, па је питао Пашића одакле та крв и је ли злостављан. Пашић му је одговорио бојећи се посљедица да није тучен. Херенчић је наредио присутним усташама да не смију никога злостављати, али ја сам опазио да је при томе усташама дао један примјетан знак оком. У уторак 22. јула исте године све нас хапшенике у основној школи, а било нас је укупно 174, везали су два по два жицом и то десну руку првога за лијеву руку другога па су нас спровели на жељезничку станицу. Спроводио нас је Фрањо Судар, доцније усташки пуковник, с још 20 наоружаних усташа, те су нас укрцали у три особна вагона једне путничке композиције. Тако смо путовали од Мостара од 6.30 ујутро, а стигли смо у Босански Брод у 1.30 ујутро. Кроз то вријеме усташе нам нису давале никакве хране нити пића већ су поједине хапшенике успут тукли. У Босанском Броду изашли смо из наших вагона те смо морали пјешке прећи преко једног понтонског моста у Славонски Брод. Успут су нас усташе ударањем кундацима тјерали да идемо брже, а неки цивили, на које смо успут наишли, довикивали су: ‘Бацајте их у Саву.’ У Славонском Броду један њемачки капетан питао је нашег спроводника Фрању Судара што је са овима, а Судар му је одговорио да смо ми сви четници и комунисти из Херцеговине. У Славонском Броду поново су нас укрцали и то сада у марвинске вагоне чија су врата бломбирали и решетке на прозорима су такођер затворили са капцима тако да нам ваздух није долазио. Никакву храну за пут ни воду нису нам дали. Из Славонског Брода кренули смо у сриједу ујутро око 3.30 сати, а у Госпић смо стигли у четвртак у 4.30 сати поподне. По доласку у Госпић усташе су нас транспортовали у један ограђени простор (на жељезникој станици, прим. аутора) и ту су нас чували неколико сати. Премда смо били изнемогли од жеђи наша је група добила једну канту од 15 литара воде. Приликом искрцавања из вагона усташе су нас тукли кундацима, ногама, а пошто смо били везани, ми смо падали један преко другога, тако да су многи хапшеници били испребијани. Учитељ Леовац из Мостара разбио је том приликом ногу, а Четко Вукосав сломио руку. Стари фабрикант Витковић био је тако премлаћен да више није могао ходати. Истог дана по доласку усташе су нас везане жицом по два спровели у Госпић у судски затвор. Ту смо затекли најмање хиљаду људи које су усташе довели из разних мјеста и то Србе, Хрвате, Муслимане и Јевреје, али је већином било Срба. Двориште затвора као сам затвор, био је претрпан хапшеницима. На прозорима затвора као и дворишту били су постављени митраљези и јаке усташке страже. Ту смо преноћили у затворском дворишту, а сутрадан видјели смо да су усташе одвојили једно 250 Срба које су повезали једним дугачким ланцем, тако да су сви били рукама причвршћени за ланац. Ова група није понијела своје ствари, већ их је оставила у затвору, а усташе су им рекли да ће ствари за њима послати. Међутим, чим су ови људи одведени из затвора, усташе су одмах приграбили њихове ствари и међусобно су дијелили па су чак и нама који смо остали, бацили неку слабију ћебад. Ови одведени људи се више нису вратили у затвор. Сви су они убијени и бачени у јаме на Велебиту, што сам ускоро сигурно установио. Кад су везали групу Мостараца, и ја сам се хтио њима прикључити мислећи да их воде у неки радни логор. У задњи момент мене је упозорио затворски кухар, неки Прпић, са ријечима: ‘Измакни се, земљаче’, што сам ја и учинио, а послије ми је Прпић рекао кад сам му дошао у кухињу, да сви ови везани људи иду у јаме. Сви одведени људи из затвора били су везани ланцима, али се ланци никада нису враћали. Тако да су за сваку групу узимали нове ланце и нове локоте, па када су исти нестали, хапшеници су везани жицом и спровођени у Велебит, Јадовно и оток Паг. У затвору сам успио да се приближим усташи спроводнику Милици (Миле Вркљан, прим. аутора), иначе месару из Госпића, који је спроводио хапшенике из затвора. Радио сам за њега неке столарске радове па сам га једнога дана упитао гдје су они моји Мостарци који су одведени из затвора. Он ми је на то одговорио да то више никада не питам, јер ако желим могу и ја с њима отићи, а да је за мене боље да останем у радионици. Из тога сам недвојбено закључио да су сви ови моји земљаци побијени. Тако исто ми је дао до знања неки Јуре Рукавина, пословођа столарске радионице, да су сви одведени људи побијени, па да је за мене боље да останем у затвору. Усташе су у затвору стално вршили неко одвођење хапшеника по вјерама, па су Србе свакодневно одвајали по групама из појединих мјеста и на описани начин их изводили из затвора, који се више нису враћали. Јевреје су одвојили и спровели у логор Максимовићеве штале (логор Овчара, прим. аутора), три километра од Госпића, док су католици и Муслимани, којих је био мањи број, остали у затвору. У Госпићу смо ми посљедње групе остали око 26 дана. Кроз то вријеме у Госпић је свакодневно долазило по неколико стотина па и хиљаду људи, великом већином Срби и сељаци, који се уопште нису задржавали у затвору, већ су их одмах по доласку спроводили на Велебит, Паг и Јадовно, гдје су их поубијали, како сам то у затвору могао сигурно да утврдим. Како је који транспорт долазио, усташе су их одмах даље спровели, јер су усташе говорили да нема за њих хране, па нека иду даље.“[6] Чорић наводи да је за 26 дана његовог боравка у казнионици Окружног суда у Госпићу кроз овај град прошло око 50.000 људи, можда и више, што потврђују Мате Светић, његов син Мишо и Ивица Алар из Госпића. Похапшене Србе, привремено затворене у затвору усташке бојнице и у Основној школи „Краљица Марија“, усташе су транспортовали из Мостара 23. јула ноћу, у жељезничкој теретној композицији састављеној од 10 вагона, у којима је било набијено око 700 заточеника. У изјави од 14. априла 1945. године Јованка Јањић наводи: „Дана 20. јула 1941. године мени непознате усташе одвели су мог мужа Стојана са жељезничке станице у усташку бојницу, одакле је трећи дан отпремљен с једним великим транспортом заточеника, њих око 700, у Госпић.“[7] Хапшења су настављена крајем јула и почетком августа, а већина похватаних је затварана у већ поменутој школи „Краљица Марија“, гдје су људи мучени батинама, глађу и жеђи. Једна већа скупина повезаних заточеника је спроведена ноћу 1. августа у Јабланицу. Даница Реповић, сестра Јове, предрадника у жељезничкој ложионици Мостар, у својој изјави од 14. априла 1945. године је навела: „Дана 1. августа 1941. године одвеле су усташе мога брата Јову с посла на жељезничкој станици заједно с Момом Круљем у затвор у усташку бојницу. Хапшењем Срба на жељезничкој станици руководио је Мирко Бухач, жељезничар, а интернацијама и отпремањима у логор усташки сатник Иво Херенчић. Ту исту ноћ су са једним транспортом похапшених Срба повезани два и два отпремљени у Јабланицу. У Јабланици су били око шест дана затим су отпремљени према концентрационом логору Госпић. Нисмо никад од никога добили гласа.“[8] Сљедећа група заточених у школи „Краљица Марија“ је транспортована у Јабланицу 2. августа, а наредног дана су усташе у Јабланицу упутили и трећу групу, а једну директно у логор Јадовно. Стака Вулић из Мостара у изјави од 18. октобра 1945. наводи да је у групи која је 3. августа упућена у Госпић био њен супруг Душан, са оцем Гаврилом, старим 65 година, и сином Миодрагом, старим 14 година. Њих тројица су намјеравали да избјегну у Београд управо тога дана, у вријеме масовних прогона, убијања и одвођења Срба у логоре, но већ на првој станици послије Мостара, усташе су их ухапсили и отпремили у затвор усташке бојнице, а одатле су сва тројица наведеним транспортом, ноћу, везани жицом, у теретним жељезничким вагонима упућени у Загреб. Стака помиње да јој се супруг јавио из Загреба једном цедуљом, коју јој је донио усташа Баџак из Буне, њихов спроводник до Загреба и Цапрага. Из њене и изјаве Ивана Чорића сазнајемо да је ова група мостарских Срба била пребачена из Загреба у логор Цапраг, гдје је попуњена новим заточеницима и 7. августа упућена у логор Јадовно, у којем су сви убијени.[9] Из Мостара у Јабланицу су 5. и 8. августа спроведене још двије скупине заточених Срба.[10] Било је предвиђено да 8. августа и посљедња група заточених у Основној школи „Краљица Марија“ у цијелости буде упућена у Јабланицу. Међутим, усташе су тог дана у 17 сати већину транспортовали са жељезничке станице Мостар, преко Сарајева, Брода и Загреба, у Госпић, а тек мањи број у Јабланицу. Усташе су супругама, мајкама и кћерима ухапшених, које су им тога дана донијеле ручак, саопштиле да им храна више није потребна, јер ће те ноћи сви они кренути на пут у Србију. Како би се увјериле у истинитост вијести, жене су се обратиле усташком сатнику Ивану Херенчићу. Он им је вијест потврдио и додао да се и оне с дјецом спреме, па ће и оне ићи са својима. При том их је упутио да са собом могу понети новаца и по 50 кг робе по сваком члану, запријетивши им да ће сви бити постријељани уколико тако опремљени не буду у 11 сати навече на жељезничкој станици. Жене су повјеровале и замолиле сатника да им мужеве пусти кућама, како би могли да се спакују за пут. Што је обећао, то је и извршио. Око 17 сати, већина мушкараца се вратила у своје станове и куће, спаковали су оно што су могли понијети собом како су знали и могли, а све друго је морало остати, јер по Херенчићевом наређењу нису смјели никоме ништа оставити нити продати. Закључавши домове, кључеве су предали полицији. У одређено вријеме, мушкарци, жене и дјеца су били на жељезничкој станици, с надом у спас, јер одлазе у Србију. И овог пута, иако су имали неколико сати на располагању да од својих кућа побјегну, вјеровали су у оно што су им усташе говорили да им власт неће учинити ништа нажао, јер су јој били послушни. Међутим, умјесто за Београд, одвезени су у Госпић, затим транспортовани у логоре Јадовно и Слана, гдје су побијени.[11] Из Мостара је у Јабланицу, у пет наведених композиција, одвезено 750 Срба, међу којима су били људи не само из Мостара, него и из Љубиња, Стоца, Требиња, Дубровника, Коњица и неких других мјеста. У Јабланици су остајали само неколико дана и за то вријеме били присиљавани да сами себи копају раке. Да би их лакше и брже уморили, усташе су планирали и да их побију струјом.[12] Ипак, то нису остварили, захваљујући једном Муслиману, кафеџији из Јабланице, који је, са још неколико комшија, отишао у Сарајево и интервенисао у њемачкој команди, тражећи од Нијемаца да спријече масовни погром у њиховом крају. На његову интервенцију је 6. августа у Јабланицу дошла комисија њемачке команде, која је спријечила убијање Срба над већ ископаним гробницама. Овога пута Нијемци нису дозволили усташама да убијају цивилно становништво, јер им ничим нису могли доказати да су ти људи „четничко-комунистичка банда“, како су тврдили, која се супротставља властима и угрожава НДХ. Том приликом су Нијемци фотографисали јаме и избезумљени народ. Спрјечени овом интервенцијом да их ликвидирају, усташе су све похватане Србе од 8. до 13. августа транспортовали из Јабланице у логор Јадовно, гдје су их побили. Зорка Радовановић је била у транспорту који је 8. августа из Јабланице упућен у Госпић. Она је детаљно описала муке које су заточеници у овом привременом логору трпјели до доласка њемачке комисије у Јабланицу: „Дана 2. августа 1941. године послије подне дошао је усташа Делић Нико с још двојицом, тројицом усташа и тражио да води мог мужа и синове јер су тих дана водили све Србе из Мостара. Међутим, ја сам била сакрила мог мужа у Хасандедића кућу а синове Славка код Хафифе Јакировића, а Ђорђа код Мухамеда Хаџиосмановића у комшилуку. Поменути усташа Нико Делић, који је иначе био моја дућанска муштерија и коме сам много добра учинила, био је киван на ме што сам ја склонила мушкарце па је повео мене у бојницу. Кад ме је повео, истрчао је мој најмлађи син Младен од 11 година, полетио к мени, али га је Нико ударио кундаком у прса, на што је мали запомагао. У бојници сам била тај дан до навече, а онда су ме с још масом интернираних и ухапшених Срба отпремили у Јабланицу, гдје смо остали осам дана.“[13] Драгиња Рељин је свједочила о хапшењу свога супруга и одвођењу мостарских Срба у Јабланицу: „Усташе су 2. августа 1941. године узеле мог мужа Јову, жељезничара, са жељезничке станице и заједно са осталим тад похапшеним Србима повезали у жицу, прикупили их у усташкој бојници и ноћу транспортовали за Јабланицу. У Јабланици се скупило око 750 људи. Ту су им усташе припремили један заједнички гроб а усташа Иван Грил, ауто-механичар из Мостара, као стручњак, припремио је електричне водове да електричном струјом побије све.“[14] Олга Покрајчић је 19. октобра 1945. године пред Градском комисијом за испитивање ратних злочина окупатора и његових помагача за град Мостар описала хапшење свог супруга: „Мој муж Драган стар 42 године био је машиновођа Државних жељезница у Мостару. 2. августа 1941. године усташе су га са осталим Србима одвеле и стрпале у затвор усташке бојнице. Тај дан су га најприје тражили код куће и то дошао је у кућу усташа жељезничар Мирко Бебек, довезао је био и ауто којим је шоферирао неки Омер, међутим га код куће нису нашли него су га одвели у 6 сати из жељезничке радионе. У затвору усташке бојнице остао је три дана, док се је прикупила једна већа група Срба па су их затим ноћу повезали и отпремили у логор за Јабланицу. Ту, у привременом сабирном логору, остао је седам дана са осталим хапшеницима и то претежно онима који су похапшени у Мостару, затим је отпремљен у Госпић. Из Госпића ми се јавио по Сави Хрњезу и тражио да му пошаљем пропусницу. Иако сам му ја послала три пропуснице, ипак од тога свега није било никакве користи јер се из Госпића више никад није јавио, нити повратио.“[15] Загорка Лалић је у изјави од 25. јуна 1945. године описала како су усташе ухапсили њеног оца Симу, мајку Милу и њу, отпремили их у Јабланицу, па у логор Јадовно: „Дана 8. августа 1941. године непознате усташе одвеле су мога тату Симу са станице, гдје се налазио на својој редовној дужности. Ко га је одвео, не знам, само знам да је одведен у школу ‘Краљица Марија’ гдје се налазио затвор усташке бојнице којим је руководио и заповиједао усташки сатник Иво Херенчић. Кад му је мама однела ручак, Херенчић јој је рекао да се и ми спакујемо да ћемо са татом заједно у Србију. Тата је остао у бојници три дана одакле је транспортиран за Јабланицу, а у међувремену смо и ми стигли у Јабланицу и мјесто да кренемо у Србију, како нам је то било казано, отишли смо у концентрациони логор ’Госпић’. Ту смо са татом били четири дана, а тада су нам рекли старјешине логора да се мушкарци издвоје од женских, да иду у Србију а да ћемо ми касније. Како су га тада одвели, са још много интернираца, више га никада нисмо видјели, нити се када јавио, сигурно је убијен у Велебиту. Исти дан кад су ми тату одвели, и нас су пребацили за Башке Оштарије.“[1] Транспорти упућивани из Јабланице су стизали у Госпић након два или три дана. По доласку на жељезничку станицу, по већ утврђеном поступку, усташе су одвајали мушкарце од жена и дјеце, па су и оне који су стизали из Јабланице тако распоређивали. Мушкарце, углавном Србе, са жељезничке станице су директно одвозили у логор Јадовно и тамо убијали. Жене с дјецом су у мањем броју затварали у казнионицу Окружног суда, а углавном их смјештали у логор Овчара, одакле су их одвозили у логор Слана на Пагу или у логор Ступачиново код Башких Оштарија. Од 750 мушкараца, жена и дјеце доведених у Јабланицу да буду уморени, Нијемци су 50 спасили на тај начин што су им дали пропуснице и упутили их у Србију, тако да је у четири наведена транспорта у логор Госпић упућено 700 људи, жена и дјеце. Ово су били посљедњи транспорти за Јадовно из Мостара. Но, хапшења и одвођења у логоре нису престала. Усташе су 13. и 15. августа похватали око 2.500 Срба, углавном жена и дјеце, и овог пута на превару. Предстојник мостарског редарства Крешо Крталић упутио је свим становницима српске националности позив, заведен под бр. 1119/41, да се сакупе на жељезничкој станици у Мостару, одакле ће бити спроведени у Србију, те да због тога требају понијети са собом до 50 кг пртљага, новац и драгоцјености, а станове или куће закључати и кључеве предати предстојништву редарства, у собу бр. 5. У позиву је запријетио свима који се не одазову да ће бити „најстроже кажњени“. Прогласом је свим грађанима било забрањено да пружају помоћ Србима, било да преузму и сачувају нешто од ствари, или на неки други начин. И у Сарајеву је, у „Новом листу“ од 16. јула, објављено упозорење у којем је запрећено грађанству: „У поводу чињенице да се неки Срби и Јевреји на редарствено предстојништво обраћају због разних разлога, упозоравају се сви Срби и Јевреји да се убудуће не смију обраћати на власт, јер осим тога што се неће удовољавати њиховим тражењима, бит ће још томе приведени казни.“[2] Срби који су 13. августа транспортовани из Мостара одвезени су у логор Цапраг, а тек један мањи број је, захваљујући опет Нијемцима, доспио у Земун. Наредна, далеко већа композиција, упућена је из Мостара 15. августа, преко Цапрага, директно у Глину. Ту су довезени и они који су били смјештени у Цапрагу. Распоређени су у Глини и Двору на Уни, као и у селима Брђани, Ораховица и Дивуша, гдје су, заједно с тамошњим сељанима, радили на пољима под паском усташа, да би након више од два мјесеца, захваљујући томе што су Италијани 7. септембра преузели власт у Мостару, добили њихове пропуснице и преко Босанског Новог се вратили у Мостар и друга мјеста из којих су потицали.[3] Током трајања италијанске власти у Мостару, прекинуто је масовно хапшење Срба и обустављено њихово исељавање. Италијанска војска је тада извршила и реокупацију Лике и забранила убијање Срба и Јевреја у комплексу усташког логора Јадовно. Због тога су Равнатељство за јавни ред и сигурност у Загребу и његов државни тајник Кватерник послали 16. августа у 21,40 сати свим „подручним властима“ телеграм са налогом да се „одмах обустави свако одашиљање заточеника у Госпић“. За Србе у Мостару и његовој околини било је касно. Они су у великом броју већ били побијени, расељени или су чекали смрт у усташким логорима. Ово потврђује и Предстојништво градског редарства Мостар у свом извјештају од 26. августа 1941. упућеном Великој жупи Хум, у којем је обавјештава да је од 5.000 грађана српске националности који су живјели у Мостару, остало само 852, у које нису урачунати они из мјешаних бракова, као и они који су до тог времена силом прешли у католичку вјеру.[4] Истовремено с хапшењем Срба и Јевреја у Мостару и његовој околини, усташе су отпочели да пљачкају, хапсе, одводе у логоре и убијају Србе у Фочи и околини. Под надзором трговца Узеира Хакибобића, организацију злочина су проводили логорник Алија Гогалија, по занимању лађар, затим таборник Миле Кукавица, старјешина среског суда Хајловић, те кафеџија Мујага Лукарић. Муслиманске усташе су проваљивали у српске куће и пљачкале вредније предмете, живежне намирнице, стоку и друго. Они су у Фочи и околини похватали 56 Срба, одвели их у Сарајево и жељезницом транспортовали у Госпић, односно Јадовно. Поред ових 56, у самој Фочи су 12. јуна ухапсили 60 Срба, које су мучили и убили у једном подруму, а убијене одвезли и бацили у Дрину.[5] У Стоцу и његовој околини су хапшења Срба почела 29. маја. Ухапшене су затварали у једну шталу усташког логора, гдје су их злостављали тукући их пендрецима и кундацима. У њој су многи подлегли батинама, међу којима и Вељко Михић и Ристо Михољевић. Једну групу људи су 20. јуна извели из стаје логора-прихватилишта и негдје их поубијали, док су Славка Михића одвели у оружничку станицу и тамо га убили. Србе из Стоца су усташе 21. јуна позвали на присилни рад. Мушкарци су, као у Огулину, Винковцима, Бијељини и другим градовима, чистили улице или рушили старе куће, док су жене рибале подове и обављале низ других тешких послова, трпећи увреде и понижења. Србе које су похапсили 22. и 23. јуна, усташе су повезали жицом и у два камиона их одвезли у Љубиње, гдје су их побили и бацили у једну јаму, како наводи њихов спроводник Мујо Реџић који их је возио камионом. Сљедећу групу Срба, које су похватали у Стоцу и селима Ошањићима и Попрати, привели су 25. јуна у затвор среског суда и начелства, гдје су их мучили и тако што су им давали да пију слану воду, како би умирали од жеђи. У затвору су подлегли Илија Поповић и Михо Ружић, док су Бранка Радана и Перу Биберчића извели из затвора и убили у шуми званој Дубраве. Све остале, онако полумртве, одвезли су камионима и побили на Видовом пољу код Стоца. У претходно већ ископане јаме, усташе су након клања побацали, што мртвих што полуживих, 275 Срба из Стоца и његове околине. Три стотине усташа из Стоца и Љубушког, на челу с логорником Марком Чавићем, 27. јуна је опколило српско село Берковиће и ножевима усмртило све које су похватали. Тада су заувијек ишчезле цијеле породице: Милана Вуковића, са шест чланова, Душана Хајловића од пет, Трипе Биберчића од 17, Марка Васковића од пет чланова… „Душана Хајловића, трговца из Берковића, исјекли су на комаде и кували месо у котлу, те нагнали његову жену и дјецу да једу месо а послије и њих заклали. Усташе су Србима вадили очи и те очи су доносили у Столац и показивали другима, те се хвалили колико су српских очију извадили у селу Берковићи. Мјештани читавог села су крвави. Усташе су чешће тако одлазили у друга сусједна српска села и вршили покоље и пљачке а када би се с пљачком враћали у Столац, онда су се враћали с пјесмом: ’Бој се бије за слободу Хрватске’ или ’Марширала, Павелића гарда’. Тако су усташе поклале и већи број српског становништва у селу Опћани, Ошањићи, Попрате, Влаховићи и Дубраве.“[6] Усташе су 27. и 28. јуна похватали и Србе из села Прењ, побили их и бацили у Вучкову јаму. И 31. јула је у Стоцу и околини похапшен велики број Срба, који су сљедећег дана свирепо побијени у шуми код села Дубраве, крај Стоца. Све до Илиндана, усташе никога из овог краја нису транспортовале у логор Госпић. Међутим, Србе похватане на сам Илиндан, 2. августа, око стотину мушкараца, жена и дјеце, под изговором да их воде на покрштавање, стрпали су у затвор среског суда, одузели им кључеве од кућа и станова, новац, накит и друге вредније предмете и у ноћи између 2. и 3. августа одвезли их у Мостар, гдје су придружени похватаним мостарским Србима, а затим сви транспортовани у Загреб. Одавде су упућени у Цапраг и Нову Градишку, гдје су задржани од 6. до 8. августа, а затим враћени у Загреб, да би у затвореним теретним жељезничким вагонима били транспортовани у логор Госпић, гдје су стигли 9. августа. На жељезничкој станици су мушкарци, по редовном поступку, повезани жицом и ланцима, те пјешице одведени у казнионицу Окружног суда, а жене с дјецом у сабирни логор Овчара. Већина ових жена и дјеце из Стоца, Мостара, Љубиња, Требиња и Дубровника, као и оне које су у Госпић допремљене послије 10. августа, одвезени су из логора Овчара 16. августа око 15 сати. Натрпани су у четири камиона и кренули у правцу Карлобага, упућени у логор Слана на Пагу, у који никад нису стигли. Наиме, у логору је управо боравила нека комисија састављена од њемачких и усташких официра. Да Нијемци не би видјели масу нових заточеника, доспјелих у логор са женама и дјецом, усташе су све који су се налазили у два од ова четири камиона одвезли из Карлобага, и кроз Пашка врата их одвели до мјеста на којем су биле ископане јаме ровови, и ту их поклали, а један број су побили још у току превожења и бацили у море. И сви други Срби који су тих дана из Госпића упућивани у Слану, због присуства ове комисије, убијани су путем, а једним дијелом, прикривено од Нијемаца, пребацивани у Ћаску, село до Барбата, и тамо нестајали заувијек. Након масовних убистава жена и дјеце, која су обављали ноћу, усташе су у свануће дана долазили на пристаниште Слана пјевајући.[7] Трећи камион је такође стигао у Карлобаг, али је из наведених разлога враћен у Башке Оштарије, а четврти се покварио на путу, 4 км од Башких Оштарија, па су се заточеници из њега вратили пјешице. Усташе су све жене и дјецу затворили у штале. Овдје је од батина умрла старица Анђа Таминковић из Стоца, која је била у камиону који се из Карлобага вратио у Оштарије. Њу су усташе окривили да је уза се имала бомбе, па су је, онако стару и изнемоглу, ударали кундацима и штаповима док је нису усмртили. У овим шталама су жене с дјецом провеле два мукотрпна дана и једну ноћ. Мара Церовина, Јованка Грубјеша, Аника Новокмет, Фимија Тохољ, Анђа и Душанка Биберчић у својим изјавама описују свој боравак у шталама: „За вријеме ноћи коју смо ту провеле, дошле су усташе у шталу, пролазиле кроз те просторије, газиле нам ноге и руке немилице. Говорили нам невјеројатно безобразне ријечи и питали гдје су те лијепе жене и дјевојке, гдје су лијепе Српкиње, звали их да изађу напоље и говорили такве ријечи да их ми не можемо понављати. Нама је застао дах. Збиле смо се једна до друге, а све млађе дјевојке и жене посакривале су старије, тако да су на њих легле и сакриле их својим тијелима. Кроз прву просторију прошле су усташе не палећи своје електричне лампе. У другој просторији су освијетлили и даље на исти начин безобразно позивали жене и дјевојке. Претрнуле смо од страха помишљајући на најгоре. Срећом спасила нас је на свој начин једна од наших сапатница.“[8] У вријеме боравка жена и дјеце у овим шталама, усташе су из казнионице Окружног суда Госпић у два камиона довезли Србе очеве, браћу, дједове заточених жена и дјеце, и искрцали их на само 30 метара од њих. Једни другима нису смјели прићи, нити ријеч проговорити. Нијемо су се посматрали, знајући да се посљедњи пут виде. Уз псовке и батине, усташе су искрцане одвели тек нешто даље, у Ступачиново, гдје су их маљевима побили и бацили у јаму Бадањ. Свједокиње наводе да су међу приспјелима препознале Симу Биберчића из Љубиња, са сином Озреном, Аника Новокмет је видјела оца и брата, Душанка Биберчић брата Душана, Јованка Грубјеша свога Гаврила и Владу, Фимија Тохољ супруга Ристу и тако редом. Препознале су и Јована Тошовића, књижара из Дубровника, и његова два сина, Душана и Богдана, те Милана Милушића, трговца из Мостара, Милана Месаровића, Миху Ножића и друге.[9] Стана Марковић, која је из Мостара упућена у Госпић 8. августа, била је у групи жена и дјеце у Башким Оштаријама коју усташе нису доспјели побити због доласка италијанске војске. Она је у својој изјави навела: „Недалеко нас скинули су људе с камиона, међу њима и мога сина Жарка, одвели су их између двије куће и више их никада нико није видио.“[10] Истим камионима којима су у Башке Оштарије довезли мушкарце, усташе су жене и дјецу које због наиласка италијанске војске нису успјели побити вратили у логор Овчара. А одатле су их, заједно са осталима из Госпића, пребацили 21. августа, трећим по реду транспортом, у логор Јастребарско и друге логоре. Поред оних које су транспортовали у Јадовно, усташе су један број Срба које су крајем јула и почетком августа похватали у Стоцу и оближњим српским насељима бацили у јаму на Бивољем брду, удаљеном 3-4 км од села Домановића.[11] Из ове јаме, у коју је 4. августа бачено 46 Срба из села Опличића, успјели су се извући Јово Пере Пелкић и Мирко Саве Љачић. Сљедећег дана, усташе су у истом селу ухватили још 14 Срба, побили их и бацили у јаму Какауша.[12] По одласку Италијана, крајем маја, у Љубиње су дошли усташе из Требиња, које је Мехо Козлић дочекао поздравним ријечима пуним пријетњи српском народу. За усташког повјереника је постављен гимназијалац Јуре Бороје, а за његовог замјеника Јуре Грандић из Љубушког. Требињске усташке су помогли љубињским у организацији власти у Љубињу и одмах отпочели да хапсе Србе и претресају њихова домаћинства. Међутим, у првим данима нису имали видљивих успјеха, јер су мушкарци из овог краја побјегли у оближње шуме. Због тога су њихове супруге и дјецу увјеравали у добре намјере власти, како би оне своје људе наговориле да се из шума поврате кућама. Но, пошто то није успијевало, тежећи да на сваки начин остваре свој циљ, усташе су у селу Капавица убиле усташу Муслимана, иначе сакатог просјака старог 18 година, и огласили да су то учинили Срби — четници. Овај гнусни злочин над својим човјеком узели су као повод за хапшење и убијање Срба у селима око Љубиња. Похватане су одводили до јаме Голубинка, усмрћивали их ножевима и суновраћивали у њу. Бијегом из овог пакла спасио се Вукан Климент, који је први обавијестио народ у овом крају о оном што се дешава похватаним Србима. У пет дана мјесеца јуна, усташе су похватали већи број људи из села Капавица, Ранковац и Влаховић и побили их у „част“ рођендана поглавника Павелића.[13] Тада је, заједно са 49 Срба из Љубиња, у јаму Голубинка бачен и срески начелник из Стоца, Мико Заковић, по националности Хрват. Муслиманске усташе ни њега нису поштједели, јер је био поштован од свих људи, без обзира на њихову вјерску и националну припадност. Српски народ је обузела паника. Мушкарци су избјегли у шуме остављајући све своје, спасавајући голе животе. У жељи да поврате оне који су избјегли у шуме, усташе су за неко вријеме обуставили хапшења, објашњавајући да је то поглавникова наредба. Ишли су по селима и увјеравали српско становништво да се ничег не боји говорећи да се избјегли домаћини могу слободно вратити кућама, јер им не пријети никаква опасност уколико мирно обављају своје послове. Народ су убјеђивали и помоћу бројних плаката, на којима је писало да ће сваки поданик хрватске државе, ма које вјере био, уживати сва права и нико га неће дирати, само ако је лојалан. Истовремено, Србе су позивали да добро отворе очи и пазе шта раде, јер ће у противном случају слиједити одмазда и за сваког убијеног усташу ће бити побијено стотину Срба мушкараца. „Добронамјерне“ усташе су вршљали по селима, наговарајући жене да оду по своје супруге и поврате их домовима, гдје им нико неће наносити зло. Јавно су оглашавали рокове до којих се они могу слободно вратити кућама. Да би што увјерљивије исказали своју добру вољу и намјеру да никоме ништа нажао не учине, скидали су униформе и без оружја пролазили српским селима. Нажалост, опет је велик дио српског становништва повјеровао да су све патње и страхоте прошле, повратио се кућама и оплакујући своје мртве, наставио редовне послове на пољима, будући да су пољски радови били у највећем јеку. Но, они опрезнији нису вјеровали лажима, па су искористили вријеме „мира“, набавили пропуснице и пребјегли у Србију. Они који су се вратили кућама, у миру су поживјели само неколико дана. Из телеграма Велике жупе Дубрава Дубровник од 5. августа, упућеног Павелићевом опуномоћенику у Мостару Владимиру Лакси, сазнајемо да је, по наређењу усташког повјереника за Босну и Херцеговину Јуре Францетића, тајни број 378 од 31. јула 1941, управо у вријеме „мира“, на подручју Љубиња ухапшено 235 лица православне вјере, од којих је 145 упућено у логор Јадовно, међу њима 80 % жена и дјеце, док је 90 особа, углавном жена и дјеце, исељено, под изговором да се о њима нема ко старати, јер су мушкарци ухапшени. У допису котарске области Љубиње од 18. августа наводи се да су усташе, према окружници Државног равнатељства за понову, пописали сву имовину преосталу иза Срба транспортованих у логор Јадовно и да је велики број крупне и ситне стоке усташки логор у Љубињу самовољно раздијелио Хрватима цивилима или поклао за своје потребе.[14] Тих дана, посебно 1. августа и на Илиндан, 2. августа, Срби су се поновно увјерили да су преварени, да су сва усмена и писмена обећања мирног живота била само мамац да се што више избјеглих врати кућама. Усташе су их изненадили, масовно хапсећи све мушко, женско, дјецу, здраве и болесне.[15] Као и у другим наведеним херцеговачким мјестима, свима су приликом хапшења говорили да их селе у Србију и да собом могу понети новац, злато, накит и друге вредније предмете. Оне који при себи нису имали ништа, а имали су имовину код куће, одводили су до њихових станова како би узели оно што су могли понијети са собом. На своје запрепашћење, многи су у становима затицали усташе како прекопавају по њиховим стварима и пљачкају, претварајући се да праве попис инвентара. Ради увјерљивости, усташе су им говорили да их је поглавник помиловао и да ће бити одвезени у Србију у замјену за неке Хрвате из Србије, чије ће куће и имања добити, а ти Хрвати ће ући у њихове. Међутим, умјесто у Србију, похватани Срби су око 16 сати изведени из љубињског затвора и укрцани у камион, те одвезени према Мостару. Ту се нашло девет породица из Љубиња, укупно 38 глава. Усташе су их само на кратко задржали у Мостару, а затим превезли у логор у Јабланицу. Ту су затекли око 300 мушкараца, жена и дјеце из Мостара и оближњих мјеста. Фимија Тохољ у изјави каже да су их по доласку „смјестили у касарну у којој су прозори били заковани даскама, тако да је у собама и по дану био мрак. Сутрадан је била недеља. Нас нису пуштали из соба. Но, кад је из Сарајева стигла њемачка војна комисија, извели су нас у двориште пред њу. Нијемци су нас фотографисали, прегледали просторије у којима смо били смјештени и наредили усташама да дигну даске с прозора, а нас да пуштају на чист ваздух на двориште. Када су Нијемци отишли, усташе нису дизали даске с прозора и ми смо даље остали у мраку и без довољно зрака.“[16] Тог 2. августа је пред читаоницом у Љубињу остало око 200 мушкараца, жена и дјеце из 54 српске породице. Они нису упућени у Госпић, већ су побијени негдје у околици Љубиња. У Требиње је дошла и једна чета домобрана, у чијем саставу је било и осам усташа из Загреба. Да би нашли повод за хапшење и убијање Срба, они су 31. маја око 22 сата пуцали по граду, а становништво обавјестили о тобожњем нападу четника на Требиње. Послије тога су кренули да обилазе српске куће, пљачкају и убијају. Тих дана су убили Милана Брковића, Васу Бабића, Влатка Паликућу, Душана Ногулића, Владу Поповића, Илију Кукурића, Шћепу Бурића, Милована Лечића и неколико других. Тада су тражили и Стевана Бретића, који је имао трговину, али је он дан раније успио побјећи у Црну Гору. Његова супруга се склонила у стан полицијског стражара Хакије Шарана, који је становао у њиховој кући. Међутим, бојећи се за себе, он ју је присилио да изиђе из његовога стана на улицу, гдје је наишла на леш Шћепе Бурића Жутог, месарског помоћника у њеној радњи. Као поремећена памећу, заређала је по селима, обавјештавајући људе да бјеже, јер ће их усташе побити. Захваљујући њој, један број људи, жена и дјеце успио је побјећи у Црну Гору. Јованка Тешановић у својој изјави свједочи о тим збивањима: „Била сам у кући моје пријатељице Стоје Брковић, мајке петоро дјеце, којој су убили мужа Милана. Посјетила сам је заједно с неким другим женама док је леш њезиног мужа још био у кући. Она ми је причала да су усташе провалиле пред зору у њихов стан и извршиле претрес. Тражили су војничке ствари, оружје и друго. Нису ништа нашли јер ничега није ни било. Међутим, она је видјела како је један усташа извадио из џепа неколико пушчаних метака и турио их у фијоку ноћног ормарића. На то су јој оштро подвикнули како говори да нема ништа од оружја, када су ето нашли те патроне. Послије тога су из пушке убили јој мужа и отишли.“[17] Тих дана су усташе у Требињу и околним селима похватали 120 Срба. Већину су одвели до мјеста између села Придворци и Тодорићи и побацали их у Придворичку јаму, претходно их усмртивши маљевима. Организатор овог злочина, који се догодио 23/24. јуна, био је Мухамед Шарић, усташки таборник у Требињу, родом из Стоца. Становници овог краја су за масакр сазнали тек неколико дана касније, када су им се из Црне Горе јавили Јефто Шкоро и још тројица њихових мјештана, који су, иако рањени, успјели побјећи из јаме. Они су описали злочин над јамом и направили попис побијених људи. Према њиховом свједочењу, осим маљевима, усташе су их усмрћивали и ударањем каменом у главу. У исто вријеме, усташе су похватали 161 Србина из села Мркоњићи, Туље, Дријењани, Драчево, Чваљина, Попово поље, Сливница, Дубљани и Шћепанов До. Затворили су их у школу села Величани, гдје су их страховито мучили, потом одвели у Ржани До, побили их и бацили у јаму Блатина, која се налази уз пут Столац-Требиње. С мјеста злочина су побјегли Божо Пандо, Ђуро Косовић, Јово Кораћ, Перо Нисита и Поповић из села Дријењана. Они су оставили свједочанство о преживљеним страхотама.[18] Све до Илиндана, као и у другим мјестима, усташе нису одводили Србе из Требиња у логор Госпић. А на празнични дан су похватали неколико мушкараца и четири жене, међу којима Јованку Тешановић и Милеву Перковић, одвезли их у Мостар и затворили у школу „Краљица Марија“. У овој групи је посебно мучен Душан Рајковић, који је молио да га не туку „јер је прешао на католичку вјеру и да је Хрват“.[19] Истог дана пред ноћ, усташе су их из Мостара, заједно с другим ухапшеним Србима, отпремили у јабланички логор, а одатле у Госпић. Тих дана су усташе хапсили Србе и у Коњицу и Дрнишу. Из ових мјеста су у Мостар, Јабланицу и Госпић отпремили око 56 мушкараца.[20] У Дубровнику усташе хапсе Србе појединачно од 17. априла, а током јуна, јула и августа масовно, као и у другим крајевима НДХ – мушкарце, жене и дјецу. Хапшења, мучења и пљачкања се проводе у организацији Ђ. Ивковића, шефа усташког редарства, Иве Ројнице, стожерника, Младена Каштелана, усташког логорника, Мирка Живковића, шефа полиције, и њихових највјернијих помагача Анте Ројнице, Пере Кристанића, Антуна Главана, Влахе Матичевића, Антуна Дужевића, Виктора Подгорског, Мате Буразина, Нике Ђураша, Анте Тасовца, Марцела Бркана, Иве Бркана, Трипе Мјештанека, Мате Ђураша, Карла Шифера, Томе и Иве Модромија и других.[21] Србе похватане у Дубровнику спроводе 26. јуна у Сарајево, у пратњи усташких агената Виктора Подгорског и Мије Балаћа, привремено их затварају у Хасан-кулу, одакле их након 12 дана, заједно са Србима из Сарајева, транспортују у логор Даница. Ту су били заточени око осам дана, а онда, у једној од пет жељезничких композиција, упућени у логор Јадовно.[22] У Дубровнику је већи број Срба похапшен у времену од 27. јула до 5. августа. Група Срба похватаних 1. августа, у којој су били Јово Тошовић, његови синови Душан и Богдан, супруга Милка, Корчуланин, приватни чиновник, са супругом и кћерком, један поморски капетан из Цавтата и неколико Срба католика, сељака из околине Дубровника, отпремљена је, повезаних руку, ударана кундацима, једним камионом за Мостар. Овдје су их задржали два дана, а потом, заједно с једном већом скупином заточеника, транспортовали у логор Јабланица, да би их у једној од пет жељезничких композиција, преко Славонског Брода и Загреба, упутили у логор Јадовно.[23] Милка Тошовић је прошла мученички пут ухапшених Срба из Дубровника и Херцеговине и у Башким Оштаријама видјела како испребијане и осакаћене људе искрцавају из камиона, да би их пјешице одвели у Ступачиново, гдје су побијени и бачени у јаму Бадањ. Међу њима су били и њен муж Јово и синови Душан и Богдан. У својој изјави од 25. фебруара 1942. она је навела: „Послије слома Југославије Дубровник је запосјела италијанска војска и док је год она тамо била, био је мир и ред. Усташе су и тада били у Дубровнику, али су били мирни, јер нису смјели од италијанске војске чинити никаква злодјела. Дана 28. јуна 1941. ушла је у Дубровник хрватска војска и преузела власт, а кратко вријеме послије тога усташе су почели прогонити Србе, како православне тако и католике. Сви ми ухапшени 1. августа стрпани смо у један камион са везаним рукама на леђима и спроведени у Мостар. Пригодом везања у Дубровнику мој муж се је жалио да су му јако стегнули руке, а један усташа га је зато руком ударио по устима тако снажно да му је цурила крв из уста. И мене је тада један усташа ударио по лицу…“[24] У Дубровнику су усташе сљедећу групу Срба похватали 3. августа. Изненађени, ноћу су ухапшени Милка, Милан, Гојко, Босиљка и Петар Иванковић, Загорка Тошовић, породица Спаравало, породица Чорлија и неколико других. Тада су усташе ухапсили Спасу Иванковића, његову супругу Марију, мајку Еуфинију, и дјецу Бориса и Љиљану и све их затворили у гаражу куће Банац на Плочама. Око 4 сата изјутра, одвезли су их аутобусом у Мостар и предали усташком сатнику Ивану Херенчићу. У Мостару су Спасу Иванковића и његову породицу пустили на слободу по молби његове супруге, која је по националности била Хрватица. Она је успјела да ослободи своју породицу преко родбине и познаника, под условом да сви пређу у католичку вјеру. Сви остали су одвезени из Мостара већ 4. августа увече. Заједно с другим ухапшеним Србима, у једном жељезничком транспорту, у сточним вагонима, преко Босанског Брода и Загреба, упућени су у Госпић, односно логор Јадовно. Божица Тошовић је од своје мајке Загорке 11. августа примила посљедњу дописницу из Госпића. „Иза тога никаквог гласа од мајке нисам добила.“ То потврђује да је овај транспорт Срба стигао у Госпић и да су људи побијени у логору Јадовно или у неком од помоћних логора на Велебиту.[25] Према расположивим изворима, усташе су у ноћи између 4. и 5. августа у Дубровнику и околини похватали још једну групу Срба. И њих су превезли у Мостар, а затим устаљеним путем, уз злостављања, жеђ и глад, у теретним вагонима, заједно с другим заточеницима, преко Сарајева, Босанског и Славонског Брода и Загреба, отпремили у логор Јадовно. У овом транспорту је био и Благоје Вукићевић, чија је сестра Зорка примила његову дописницу из Госпића, датирану 12. августа. Ни он се послије тога није више јавио. Убијен је на Велебиту.

* * *

Из овог кратког прегледа начина на које су хапшени људи с подручја НДХ и потом транспортовани у усташки логор Јадовно, израђеног на основу архивских и бројних других извора, које сам успио сакупити истражујући злочине у овом комплексу логора, може се са сигурношћу закључити: усташка, квислиншка и клеро-фашистичка творевина НДХ је од првог дана успостављања, 10. априла 1941. године, свакодневно, досљедно и свестрано, проводила знатно раније осмишљени план геноцида над српским и јеврејским народом, у циљу њиховог потпуног истребљења у Хрватској. Логор Јадовно на Велебиту, са својим помоћним логорима и безданим велебитским јамама, био је први логор масовне смрти у НДХ. У њему су усташке власти организовано и систематски злостављале невине људе, мучећи их на неописиве начине. Хватали их и затварали у свим крајевима НДХ, садистички се иживљавајући за вријеме хапшења, у затворима, приликом транспортовања, а посебно прије но што би их усмртили над ископаним или природним безданим јамама. Нажалост, на основу расположиве документације нисам могао да са сигурношћу утврдим зашто су усташе транспортовали хиљаде и хиљаде Срба и Јевреја у Госпић, на Велебит и на оток Паг. То питање се поставља тим прије што су их готово свакодневно хапсили и убијали у мјестима у којима су живјели, у њиховим домовима, или у околини, а лешеве бацали у оближње ријеке, јаме или ископане масовне гробнице. Навео сам примјер да су и грађани у Шиду питали: „Куд их возите кад их можете и овдје побити?“ Такође у Госпићу, кад су на жељезничкој станици добацивали: „Куд сте их довезли кад сте их и тамо могли побити?“ Какав се закључак може извући из чињеница у расположивој архивској грађи, свједочења преживјелих и изјава злочинаца? Усташке власти су се користиле многим лажима, преварама, обманама, лицемјерством и подвалама како би што брже и на што ефикаснији начин похватале што више српског становништва и затрле му трагове у НДХ. Због тога су једне убијали у њиховим и оближњим мјестима, а друге транспортовали што даље, на Велебит и оток Паг, објашњавајући да их пресељавају у Србију, одводе на рад у Њемачку или на покрштавање, како би након преласка у католичку вјеру мирно живјели и радили. Многе су тиме заварали, па су и цијеле породице долазиле на означена мјеста ради покрштавања, одласка на рад у Њемачку или пресељења у Србију. Све је текло брзо и по плану, а најмасовније у јуну, јулу и августу 1941, када су се свакодневно многе теретне жељезничке композиције, накрцане Србима и Јеврејима, слијевале у Госпић. Усташке власти су остваривале више својих циљева. Људи су вјеровали обећањима да им се ништа зло неће догодити, јер ни за шта и нису криви, па су се најчешће одазивали и усташе би их лако хапсили. Они који су остајали код кућа такође су вјеровали да су се њихови најмилији „пресељењем у Србију“ и „одласком на рад у Њемачку“ спасили сигурне смрти. Веома је значајно и то што су усташке власти у комплекса логора Јадовно имале најјефтиније губилиште на свијету. Ту није било ни зграда, кухиња, санитарних чворова… Гладне, жедне и изнемогле људе су убијали једноставно, без превелике употребе ватреног оружја и утрошка муниције, ударајући их мацолама, ножевима, сјекирама, батовима. Сурвавали су их у природне бездане јаме, које су могле прогутати неограничен број жртава. Највећи издатак који је држава морала издвојити за усмрћивање хиљада Срба и Јевреја у логору Јадовно и његовим губилиштима представљао је превоз жељезничким композицијама, уз неколико бунтова бодљикаве жице и мању количину живог креча, којим су посипали лешеве да отклоне задах распадања. Из свих свједочанстава о хапшењу, затварању, пљачкању, убијању и транспортовању жртава у логор Јадовно видљиво је да су Срби прогањани свакодневно. Ипак, најмасовнија страдања су услиједила у вријеме православних празника: на Ђурђевдан, 6. маја, на Видовдан, 28. јуна, и на Илиндан, 2. августа. Илиндан 1941. је за српски народ у НДХ био један од најтрагичнијих дана. Тада је хрватска војска била посебно активна, масовно хватајући, затварајући, мучећи, одводећи и убијајући невине људе. Звјерства почињена у овом логору су била толико стравична да их је готово немогуће описати. Успомена на мртве завријеђује да буду бар забиљежена. [1] Записник ЗКРЗ од 31. јула 1945, инв. бр. 55802, Историјски архив Мостар. [2] Менсур Сеферовић, Трг слободе без Срба и Јевреја, „Борба“ бр. 39, 7. фебруар 1990. [3] Исто. [4] АВИИ, а. НДХ, к. 189, рег. бр. 21/1. [5] Записник ЗКРЗ, бр. 359, од 27. јуна 1945, Историјски архив, Мостар. [6] Изјава Иве Чорића од 5. августа 1946, АБиХ, к. Мостар, бр. 55807. [7] Изјава Јованке Јањић од 14. априла 1945, АВиХ, к. Мостар, [8] ХАК, кут. Мостар. [9] Изјава Стаке Вулић од 18. октобра 1945, АВиХ, к. Мостар. [10] Записник од 19. октобра 1945, ХАК, к. Мостар. [11] Записник од 18. априла 1942, ХАК, к. Мостар. [12] Исто. [13] Изјава Зорке Радовановић од 18. јуна 1945, АБиХ, к. Мостар. [14] Изјава Драгиње Рељин од 18. октобра 1945, АБиХ, к. Мостар. [15] Изјава Олге Покрајчић дата Градској комисији за ратне злочине за град Мостар 19. октобра 1945, АБиХ, к. Мостар. [1]   АБиХ, к. Мостар. [2]   ХАК, к. Јадовно. [3]   Записник ЗКРЗ бр. 186 од 12. маја 1945, ХАК, к. Мостар. [4]   Менсур Сеферовић, н. д. [5]   АЈ, фасц. 918, АБиХ, Сарајево, ЗКРЗ, кут. 98, Фоча. [6]   Записник од 16. априла 1942, АЈ, фасц. 919. [7]   Хисторијски архив Ријека, Паг, кут. 2207. Изјава злочинаца Јосе Докозића, Анте Кустића, Шиме Датковића и других. Они спомињу имена већег броја извршилаца злочина, међу којима Ивицу Томљеновића и Ивицу Дошена из Луковог Шугарја, Ивана и Николу Матијевића из Призне, Гргу Врбана и Милу Смојвера из Цесарице (Грга Врбан је 1945. доспио у партизане, прим. аутора); ХАК, ф. Окружни суд Госпић, Изјава Ане Фајдић из Госпића од 13. септембра 1947. Ана и њена сестра су биле оптужене да помажу комунисту Јакова Блажевића. Њих двије је, као Хрватице, још на Пагу избавио усташа Зубовић и вратио их у затвор у Госпић. Ана у изјави наводи: „Српкиње су одведене на једно брдашце. Чуле смо на броду јаук. Усташе су се повратиле на брод ујутро око 3 сата уз весеље, како су све оне Србе поклале.“ [8]   АЈ, фасц. 919. [9]   Исто. [10]   Изјава Стане Марковић од 16. маја 1945, АБиХ, кут. Мостар. [11]   Записник ЗКРЗ Столац од 11. јула 1946, АБиХ, Сарајево. На Бивољем брду, у махали Кевчићи, усташе су 25/26. јуна, те јула и августа 1941, у јаму звану Голубиње бацили више стотина Срба, а затим су јаму затрпали. [12]   Исто. [13]   „Јавност“, Сарајево, бр. 8, 8. децембар 1990. У јаму Голубинку је бачено и 500 Срба из села Пребиловаца, укупно око 860 Срба, од којих су 300 били дјеца. „Поломљене жртве су се сурвавале до дубине од 50 метара. Сретније међу њима, оне који су били бачени први, смрт је задесила истог момента када су се распрснули на каменом дну јаме. Несретнији међу њима умирали су полако зароњени међу удове својих претходника.“ [14]   АВИИ, а. НДХ, кут. 308, рег. бр. 211. [15]   Изјава Фимије Тохољ и других. Записник од 16. априла 1942, АЈ, фасц. 919. [16]   Исто. [17]   Изјава Јованке Тешановић и Милеве Перковић од 17. априла 1942, АЈ, фасц. 919. [18]   АБиХ, КРЗ, требиње, кут. 20. [19]   Изјава Јованке Тешановић и Милеве Перковић од 17. априла 1942, АЈ, фасц. 919. [20]   Архив ОС, а. НДХ, к. 189, рег. бр. 6/2. [21]   Записник Градске комисије за ратне злочине Дубровник од 9. децембра 1944. и од 14. маја 1945, ХАК, кут. Јадовно. [22]   Записник Градске комисије за ратне злочине Дубровник од 16. децембра 1944, ХАК, кут. Јадовно. [23]   АХ, ЗКРЗ, ГУЗ 1764/47, кут. 144. [24]   АХ, ЗКРЗ 1764/47, 149. [25]   ХАК, кут. Јадовно, Записник Градске комисије за утврђивање злочина, Дубровник, 14. маја 1945.

Преузмите књигу у PDF формату:

---

---

Назад на садржај књиге