HDZ sa Novog Beograda

U Beogradu, poznato je, postoji grupa ljudi, javno eksponiranih, koji evo već 20 godina ulažu maksimum sopstvenih mogućnosti da „svetu i Srbima“ pokažu kako je Srbija za sve kriva: za svaki povišeni ton u politici bivše Jugoslavije, svaku svađu, pucanj, žrtvu, srušenu kuću, svaki opali list sa grane.

Nikada od njih nismo čuli, niti ćemo, jednu jedinu lepu reč za Srbe kao narod. A ko su oni? Ima tu nekoliko bivših i sadašnjih političara, par novinara i advokata, grupica sociologa, pravnika i istoričara, poneki glumac… i bili bi potpuno beznačajni u toj raboti da nemaju svoje medije. Glavni im je B-92.

Ovih dana u Beogradu se obeležava osam godina od ubistva Zorana Đinđića i to je bio razlog da se ovi crni gavranovi ponovo oglase. Sve znaju, najpametniji su i najbolje obavešteni, nema poštenijih od njih, samo su oni savest Srbije, pokojni Zoran je baš njima u amanet ostavio svoje programe i vizije, jedino oni znaju ko stoji iza Zoranovog ubistva i šta sada treba da se radi u Srbiji.

Ne može čovek ni da pretpostavi šta sve ovi samozvani telali mogu da izgovore, samo im dajte kameru i mikrofon. Za raznošenje priče brine se B-92.

Poslednje sočinjenije istureno iz ovog mračnog legla je TV film „Atentat, naša privatna stvar“. Pompezno su ga najavljivali i potom emitovali na TV B-92. Stegao sam stomak i odgledao do kraja. Osnovna teza glasi; zlo je krenulo iz Srbije, pobilo što se pobiti moglo-od Vukovara, preko Srebrenice do Kosova- a onda se 12. 3. 2003. godine vratilo u Beograd da ubije poslednju nadu Srbije, Zorana Đinđića.

Metaforično, radi se o srpskom metku ispaljenom sa Gazimestana 1989. godine, koji je leteo i ubijao po divnim predelima Titove Jugoslavije.

Od tog početnog dela filma, koji naracijom otvara glumica Mirjana Karanović, pa do kraja defiluju likovi iz spomenute jazbine. Mržnja curi sa ekrana, rukom može da se opipa. Nema drugačijeg mišljenja, različitog stava, bar jedne rečenice koja bi u tom mraku sevnula kao varnica, pokazala da ta čeljad ipak mogu da istrpe i drugačije mišljenje. Bar minimalno i bar na trenutak. Ništa od toga. Srbi su krivi za sve, Srbi su zločinci, agresori, svi ostali su žrtve. Jedino su Srbi ubijali i razarali. Samo Srbi imaju ubice, svi ostali imaju grobove.

Po onome što sam poslednjih godina mogao da registrujem kroz hrvatske medije, ni HDZ više ne brani tezu o „srpskoj agresiji na Hrvatsku“ kao što to, zajapureno i sa mnogo strasti, čine ovi kojima je B-92 razglasna stanica. Za njih je i Hrvatska stranka prava Ante Đapića i Danijela Srba, umerena hrvatska opcija. Sarajevo da ne spominjem. Tamo se tek s vremena na vreme pojavi neki ekstrem čije se mišljenje o Srbima i Srbiji može meriti sa stavovima koje preko B-92 plasira škola mišljenja „Srbi su krivi za sve“.
Ima li i ovakva rabota pravo na postojanje? Ima, naravno. Nije to problem srpskog društva, problem je što takvi stavovi- u interakciji koja je sve snažnija-postaju i stavovi službene srpske politike. O medijima da ne govorim; novinari B-92 uveliko su preuzeli državni RTS gde se sve više i sve glasnije pronose gornji stavovi i gde sve češće gostuju predavači škole „Srbi su krivi za sve“.

Dodatni problem je u tome što TV B-92 ima nacionalnu frekvenciju. Ta vrsta dozvole nameće ovoj televiziji, i svakoj drugoj u istom statusu, obavezu da se radi profesionalno, uravnoteženo, bez navijanja i bez sejanja mržnje. U praksi bi to podrazumevalo emitovanje filma „Atentat, naša privatna stvar“ ali i filma čija je suština potpuno suprotna.

Pa zar to nije bilo jedno od glavnih obećanja DOS-a pre nego su 2000. preuzeli vlast; neka cveta hiljadu cvetova, neka se čuje i druga strana. E, toga u Srbiji više nema. Postoji samo jedno mišljenje i jedna strana; ona koja se dokopala vlasti u danu kada su gorele zgrade Narodne skupštine i Radio televizije Srbije. Danas, bolje nego ikada, vidimo šta je toga dana zaista izgorelo.

Izvor: Vesti online

Vezane vijesti: Ratko Dmitrović