Hatidža Beriša: Sa Kosova sam izbegla u srpskoj koloni

Od nje treba učiti šta su patriotizam, čast i poštenje. Kako se voli i brani svoja zemlja, porodica, kako se uče mlade generacije. Zato, blago studentima kojima ona predaje.

Ovako su nam poznanici i prijatelji predstavili doktorku političkih nauka Hatidžu Berišu, rodom iz Kline, sada Beograđanku, profesorku na Vojnoj akademiji, na Katedri strategije i nacionalne bezbednosti. Ova odvažna i pametna, ali, pre svega skromna žena, kaže da ne želi medijsku pažnju. Na intervjuu, za „Novosti“, nagovarali smo je više meseci, a „Kosovka devojka“, kako je zovu u Udruženju porodica kidnapovanih i ubijenih na KiM, u ispovesti, za naš list, kaže da uprkos teškoj životnoj sudbini nikada nije dovodila u pitanje opredeljenje da pripada državi Srbiji:

– Srbiju smatram svojom domovinom, a ljubav prema svojoj zemlji, mojoj braći, sestrama i meni usadio je otac Halil. Moj otac, moj idol u svakom smislu, koji je imao veliko srce i još veću dušu, bio je vojnik Kraljevine Jugoslavije i četiri godine je proveo po nemačkim logorima. On i majka, koja mu je bila ljubav iz mladosti, vaspitavali su nas tako da se ne obaziremo na predrasude, bilo verske ili nacionalne. Učili su nas poštenju i dostojanstvu i da gledamo sebe i svoj put. Jer, kako je govorio pokojni otac, „samo sa pravim životnim vredostima čovek može postati ono što treba da bude – čovek u pravom smislu te reči“. Zato sam, kao mlada devojka, neopterećena verskim razlikama, odlazila rado u manastir Gračanicu, gde sam od tadašnje igumanije naučila mnogo toga o životu i ljubavi.

* U jednom periodu života bilo vam je teško, tokom ratova u bivšoj SFRJ izgubili ste dva brata i tadašnjeg momka?

– Najmlađi brat Izet, pripadnik specijalne policijske jedinice, poginuo je poslednjeg dana borbi u Vukovaru, 18. novembra 1991, a vest o njegovoj pogibiji zatekla me je na radnom zadatku potporučnika u Đakovici. Moj pokojni brat jako je voleo devojku Jelenu iz Pančeva koja je tada bila u osmom mesecu trudnoće, a koja je posle njegove pogibije rodila sina i dala mu ime Izet. Moj otac je sina, koji je poginuo kao oficir JNA, odlučio da sahrani uz vojne počasti, a sahrani nije prisustvovao nijedan Albanac. Iako su ocu dali „besu“, odnosno reč da mu neće skrnaviti grob, puštali su glasnu muziku dok je povorka sa njegovim sandukom prolazila ka groblju. Samo dve godine posle pogibije najmlađeg brata, na zadatku, poginuo je moj momak, koji je bio pilot i ljubav mog života. Iste godine umro mi je i otac Halil, a Adem, moj srednji brat, poginuo je 7. aprila 1999, tokom NATO bombardovanja zgrade pošte u Prištini.

* Kako je vaša porodica preživljavala ratna dešavanja na KiM budući da je opredeljenje bilo usmereno ka Srbiji?

– Bio je to težak period za nas, posebno zato što su nas roditelji vaspitavali da postoje samo dobri i loši ljudi, ali nažalost u mešovitim sredinama nas niko nije u potpunosti prihvatao. Bilo je puno primera kada smo se našli na meti i jednih i drugih. Sećam se napada na kuću moje porodice od strane Albanaca tokom 1998, ali i 1999. godine od strane Srba. Ipak, na kraju je kuća stradala od Albanaca.

KOSMET JE SRPSKI

 Svi mi volimo zavičaj, gde smo rođeni i odrasli, to je deo nas. Međutim, sve što sam doživela u meni izaziva jake emocije i zbog svega trenutno nemam želju da odem na Kosovo – kaže nam Hatidža i, na pitanje kome pripada Kosovo, odgovara da je Kosovo srpsko.

* Uprkos svemu, muci, pa izbegličkim danima, nikada niste bili u dilemi – Srbiju smatrate svojom zemljom?

– Da, često kada o tome govorim kažem da sam Srbiji dala sve što sam imala, ali je izgleda moja sudbina da se dokazujem, što i sada činim svojim naučnim radovima i predavanjima koja držim studentima. Učim ih da budu pošteni ljudi, da gledaju svoj put ali i da vole svoju domovinu. A što se tiče izbeglištva, kada sam u koloni sa Srbima bežala sa Kosova i Metohije jedan policajac me, kada je u mojoj ličnoj karti pročitao ime i prezime, udario kundakom po leđima, zbog čega sam završila u bolnici. Međutim, donekle sam ga i razumela i oprostila mu jer je kasnije došao da mi se izvini i uprkos svemu postali smo dobri prijatelji.

* Posle gotovo dvadeset godina od vašeg i izbeglištva oko 250.000 Srba, situacija na KiM nije stabilna…?

– Običnog čoveka nigde nema, jer kada bi se napravila iskrena, realna anketa, mislim da bi priča bila mnogo drugačija. A što se tiče prisustva međunarodne zajednice, preplitanje velikih sila, SAD, pitanje Turske, Ruske Federacije, pa Nemačke… svako traži svoj interes na Balkanu i svako bi da bude deo Balkana. Ne treba zanemariti ni prirodne resurse, spomenuću samo da se u Glogovcu nalazi jedan od retkih rudnika koji proizvodi uranijum, a da ne spominjem da se baza „Bondstil“ nalazi na rudi i da poseduje podzemni aerodrom.

* Mnogi su u Srbiji očekivali da će Trampova politika promeniti stav SAD po pitanju Kosova?

– SAD imaju ustaljenu politiku, a kada ostvare cilj, njih više nema. A na Kosovu još nisu zaokružili svoju celinu, zato što se polako vraća ruski interes na Balkanu. Ipak, mislim da bi SAD trebalo da se se odrede da li su za stvaranje nove islamske države na Balkanu.

* Nedavno su albanski mediji predočili navodni plan međunarodne zajednice po kojem bi „Trepča“ i Gazivode pripali strancima na 99 godina?

– Svi ti objekti su vlasništvo nadašnje velike Jugoslavije, a pošto je pravni sledbenik Srbija, koja i vraća ogroman dug Kosova, mislim da to ne bi bilo baš tako jednostavno ostvarivo. Realno rečeno, svi mogući pravni dokumenti i tapije pripadaju Srbiji.

URANIJUM NE BIRA ŽRTVE

* Verujete li da je moguće podneti kolektivnu tužbu protiv zemalja koje su učestvovale u NATO bombardovanju?

– Činjenica je da osiromašeni uranijum ne bira žrtve i da bolesnih ima mnogo na Kosovu, samo što se podaci i informacije ne saopštavaju. Nažalost, taj procenat rapidno raste i to je ono što će narod kad-tad da shvati: da su bombe bile i za jedne i za druge. A što se tiče tužbe, da bi se to desilo, moraju da postoje jedinstvo i politička volja.

Autor: DRAGANA ZEČEVIĆ

Izvor: VEČERNjE NOVOSTI