Хаг је Хрватској учинио велику услугу

После двадесет година неупитне позиције жртве која се бранила од српске агресије Хрватска је у међународној јавности, кроз суђење Готовини, први пут представљена као држава склона злочину, али и поред тога службени Загреб нема ниједан разлог да се љути на Хашки трибунал.Напротив

Сигурно се сећате оне сцене из сјајне серије Синише Павића „Врућ ветар“ у којој један од главних ликова Боб (глуми га Бора Тодоровић) својим понашањем избезуми колегу са посла (Мића Томић), те овоме остане само да каже: „Колега, ја сам шокиран“. „Тако и изгледате, колега,“ одговара му Боб.
На ту сцену подсетило ме ово што се већ данима догађа у Хрватској, а у вези са одлуком енглеског судије Алфонса Орија, да војну операцију „Олуја“ у Хашком трибуналу оквалификује као „удружени злочиначки подухват“, а генерале Готовину и Маркача пошаље на дугогодишњу робију.
У образложењу, видели сте, Фрањо Туђман и Гојко Шушак означени су као кључни људи у тој операцији, а крајишки Срби као жртве.

ИСТИНСКИ ШОКИРАНИ
Први коментари, од Јосиповића до оне бабе у Пакоштанима, одакле је Готовина, били су: „Ово је шок“; „Ја не могу да верујем“; „Ово је страшно“; „Немам речи“…Један педесетогодишњак у Задру разбио је излог и секао се комадима стакла, од чела па надоле, додатно повређен чињеницом да нико у његовом комшилуку не плаче за Готовином. Преживео је.
Да ли је све то у Хрватској режирано? Не. Хрватска је истински шокирана (тако и изгледа) јер се први пута суочава са позицијом на коју су Срби навикли кроз две деценије константне медијске сатанизације.
Први пут је неко – тај неко није Србин, а при том је и судија – рекао да је хрватска држава чинила страшне ратне злочине и плански протерала више од 200 хиљада Срба из Крајине. Тако нешто се на Западу до сада није чуло. После пресуде већа Хашког трибунала, којим је председавао Ори, први пут у европским медијима Хрватску означавају као државу насталу на злочину и етничком чишћењу. И то кога? Срба. Више него довољно да Хрвати буду шокирани.
О чему се овде ради? О класичном облику суочавања са истином од које се окретала глава и коју су ови шокирани годинама потапали и закопавали. Упорно и педантно.
Политичка, културна, медијска…елита Хрватске са запањујућом страшћу и не без мржње годинама одржава и дохрањује теорију по којој је Србија извршила агресију на Хрватску – побунивши тамошње Србе, активирајући ЈНА у своју корист, шаљући добровољце – изазвала велика разарања Хрватске и сукоб у којем је Хрватска победила.
У тој борби, признају у Загребу, било је и непримерених реакција хрватске стране, али никако ратних злочина. Још 1993. године председник Врховног суда Хрватске Милан Вуковић, изнео је званични хрватски став по овом питању. Он је казао: „У одбрамбеном рату се не могу починити ратни злочини“.
Дакле, врло једноставна формула; прогласите грађански сукоб одбрамбеним ратом и убијате, палите, протерујете…радите шта вам воља. То није и не може да буде ратни злочин јер, побогу, води се одбрамбени рат.
Све на хрватској страни, по тој теорији, било је чисто и у циљу одбране, а све на српској страни агресивно и злочиначко. Из ове поставке ево већ двадесет година хрватска држава узима легитимитет за малтретирање оних Срба који су остали тамо да живе и за спречавање Срба који би да се врате у Хрватску. До пре неки дан већина Хрвата живела је у убеђењу да ће горња слика о догађајима из деведесетих заувек остати да виси на зидовима Европе.

ЛОША ПОСТАВКА
Просто је несхватљиво да су у Хрватској, чак и они који би по природи свог посла морали да знају како функционише међународна политика, веровали у вечиту поставку која каже да су Хрвати добри и невини, а Срби лоши и криви.
Мењају се времена, а са њима и интереси великих сила. Глобална економска криза, све израженији проблеми са енергентима, бујање милитантног ислама, економски напредак Кине, Индије и неких земаља Јужне Америке, натерао је Америку пре свега, а са њом Енглеску, Француску и Немачку да преиспитају неке старе поставке и прилагоде се ономе што је дошло и долази. У тим вировима губе се старе формуле и обрасци, траже се нова поља деловања, па и нови савезници. Због тога је судија Алфонс Ори добио одрешене руке да у случају „Олуја“ пресуђује у складу са чињеницама. Не баш до краја, али прилично реално. О томе нешто касније.
Човек у љутњи, великом разочарању или усхићењу често каже оно што би у нормалним околностима прећутао. Тако је пензионисани „бригадир“ хрватске војске, учесник „Олује“, Анте Котромановић, само неколико сати по објављивању пресуде Готовини и Маркачу, видно изнервиран, у директном програму Хрватске телевизије упитао хоће ли после те одлуке Американци и Французи, уз Хрвате, бити сврстани у „удружени злочиначки подухват“.
„Нама су Американци и Французи помагали у ‘Олуји’ и то се зна“ казао је Анте. Тачно, Анте, додајемо ми. И ту причу Срби разносе ево већ шеснаест година, али их нико не слуша.

ЗАКЛИЊАЊЕ У ПОБЕДУ
Зна се да су амерички, француски и немачки стручњаци припремали хрватске официре и специјалне јединице; зна се да су амерички авиони у првим сатима „Олује“ бомбардовали и уништили све центре комуникације Војске Републике Српске Крајине, да су своју најсавременију технику ставили у службу хрватских јединица, да је амерички амбасадор у Хрватској Питер Галбрајт био на сталној вези са Туђманом и Холбруком.
Све ми то знамо, а добро је да сада знају и шири кругови у Хрватској. Бар да се у том делу спусти ниво националног усхићења и заклињања у „Олују“ као „најблиставију војничку побједу у повјести хрватског народа“.
Сада се види да та победа (заиста једина у хрватској повести ратовања) није била само хрватска, нити је била блистава. Била је удружени злочиначки подухват.
До које мере је хрватски политички врх погођен пресудом у Хагу најбоље говори иступ Јадранке Косор, председнице Владе Хрватске, у Јасеновцу. Само дан касније у Јасеновцу се обележавала годишњица пробоја логораша и том приликом Ј. Косор урадила је нешто што се може протумачити само као нова увреда Србима , реакција на одлуку Хашког трибунала, покушај инструментализације страшног јасеновачког злочина у дневну хрватску политичку оперативу.
Јадранка је, истина, у Јасеновцу осудила усташке злочине, Павелићеву државу назвала злом, али додајући како се исто такво зло поновило у Вуковару и Сребреници.
Замислите да неко држећи говор у Аушвицу каже да се исто такво зло поновило у избегличком логору Ел Буреид или у појасу Газе. Знам, то је незамисливо. Такав би заувек нестао из јавног живота сопствене земље и Европе.
Имају ли Срби разлога да ликују због пресуде Готовини? Не. Чак мислим да су ускраћени, да је Хрватска прошла боље, да се провукла као куче кроз тарабе.
У пресуди Алфонса Орија недостаје једна квалификација којој је овде место, недостаје децидирана, посебно образложена тврдња да је политички, војни и полицијски врх Хрватске планирао и спровео етничко чишћење над Србима у Крајини.
Неко ће рећи да би се могло разговарати и о елементима геноцида. Можда, али са много мање аргумената него о етничком чишћењу. „Олуја“ је заиста била акција испланирана да очисти Крајину од Срба. Заувек. И у томе се успело. Највеће етничко чишћење у Европи после Другог светског рата.
Због чега Ори није пружио још тај један корак? Зашто је избегао да поставци „удружени злочиначки подухват“ придода једини могући наставак који се зове -етничко чишћење.
Могло би се рећи да је на тај начин Хрватској учињена услуга. У противном Србија би већ сада имала предност у процесу тужбе и контратужбе са Хрватском за геноцид. И што је још важније, у случају да је Ори своју пресуду поставио на два стуба; злочиначки подухват и етничко чишћење као резултат „подухвата“, Срби из Хрватске, ови протерани и они који су се вратили, могли би да траже од Уједињених нација политичку и територијалну аутономију за Крајину, са успостављеним механизмима међународне заштите. Тим пре што је Крајина до „Олује“, све до нестанка РСК , била зона под заштитом Уједињених нација. Разуме се да Крајишници тако нешто не би добили, али би свакако прешли у офанзиву, имали предност у спору са Хрватском око враћања отете имовине и статуса и положаја Срба у Хрватској.
Зато сам убеђен како је Алфонс Ори 15. априла 2011. године учинио услугу Хрватској, као што су тој држави велику услугу учиниле Луис Арбур и Карла Делпонте, јер ће необавештени после пресуде Готовини закључити да су злочини над Србима чињени једино у „Олуји“. Хашки тужиоци су Хрватској опростили злочине на Миљевачком платоу, у Медачком џепу, у акцији „Бљесак“, масовно убијање Срба у Сиску…
У ствари, ако се вратимо још дубље у прошлост могли би мирне душе да кажемо да је службена хрватска политика према Србима у Хрватској „удружени злочиначки подухват“ који траје.

Извор: ПЕЧАТ

Везане вијести: Ратко Дмитровић