ДРУГИ САБОР БИЛОГОРАЦА: Завичај чине људи

У суботу 16. jула у Руми jе одржан други по реду Сабор Билогораца, на коjем се у организациjи Завичаjног удружења „Билогора“ окупило нешто више од сто учесника.

Већ при иницирању и оснивању овог удружења током 2008. и почетком 2009. године, Сабор Билогораца замишљен jе као средишње мjесто на коjем ће се сабрати сви бивши житељи источне Билогоре чиjа jе главнина данас у Републици Србиjи, дио у Републици Српскоj и државама насталим од бивше Југославиjе, а броjне породице расиjане по свим континентима изузев Анктартика.

Дио учесника Сабора на заjедничкоj фотографиjи

Сабор ниjе само мjесто цjелодневног дружења и конвенционалног излета и забаве у шта приjете да се изроде скоро сва слична окупљања Краjишника, већ и прилика да се проговори о оном што jе учињено током протекле године и договори како спасити и сачувати традициjу предака, свиjест о пориjеклу и специфичном билогорском роду, истражити његово историjско и културно наслиjеђе, о свему због чега jе Завичаjно удружење „Билогора“ и основано, неби ли некако претекли и у овим, нашем и роду и народу ненаклоњеним временима.

Тако jе било и овога пута у Руми, гдjе су се предсjедник удружења др Милан Басташић и остали излагачи на Свечаноj скупштини удружења, уз све недаће и пропусте, могли похвалити и не малим резултатима, гдjе су само у оквиру издавачке дjелатности у непуне двиjе године написане четири књиге везане за билогорске теме, а наjмање jош толико jе у припреми. Присутни су имали прилику да виде и хералдичка знамења рода Билогорски коjа jе Управни одбор „Билогоре“ усвоjио 2. jула ове године, а чиjу jе презентациjу изнио Ранко Раделић.

Ипак, наjзначаjниjи дио рада скупштине везан jе за избор одбора са Александром Лолићем на челу, чиjи jе задатак одређивање сталног датума и програма обиљежавања изласка Срба из Билогоре 1991. године. Сличне манифестациjе посвећене страдању Краjишника послиjе напада хрватских оружаних снага постале су традиционалне у пет примjера – Масленица 22. jануара, Бљесак 1. маjа, Миљевци 21. jуна, Медачки џеп 9. септембра и Олуjа 4. августа, међутим, заОТКОС 31. октобра, односно 1. новембра 1991, када jе Илову прешло и зачеље дуге тракторске колоне у коjоj су били житељи 20 комплетних билогорских села и дио становништва jош десетак других насеља, jедва да ико зна у широj jавности. Кажемо намjерно само житеља истановника без етнонимика Срби, jер jе међу њима било и око 250 Хрвата, Чеха, Мађара, Рома, па чак и Италиjана. Да би провела своj геноцидни наум и „очистила“, како су говорили, Билогору од оних коjи су своjа села држали под „окупациjом“ пуна четири виjека, хрватским властима су сметали сви коjи су jе бранили или били у добрим односима са бранитељима.

Геноцидна идеjа садржана jе већ у самом кодном називу хрватске оружане акциjе Откос, коjи сугерише неселективну сjечу свега што расте, а не само напад на 400 бранитеља Билогоре. По хрватским изворима у директном нападу учествовало jе око 2.500 воjника, а процjене су да jе са резервама, осигурањима праваца напада, логистиком и помоћним службама броj ангажованих могао досећи и 20.000.

Истину о Откосу бивши становници Билогоре у позициjи избjеглица са свакодневним недаћама нису могли пласирати у jавност до тренутка свог самоорганизовања, како због медиjа коjи су све приjе него слободни, тако и због чињенице да у круговима власти постоjи интерес да се око ње не диже превише прашине. Разлог за то jе разумљив. „Безалтернативни“ вjерници могу лако дипломатски пробавити све хрватске акциjе послиjе 1991. уз срамежљиви приговор због неколико стотина хиљада протjераних, те уништене или отете имовине. Хрватска jе тада већ била међународно призната држава. Међутим, како се поставити у том дипломатском еквилибриjуму у односу на Откос коjи jе 31. обтобра био напад паравоjних снага непризнате државе на Териториjалну обрану општине Грубишно Поље коjа jе у саставу Бањалучког корпуса, дакле легалне воjне силе jош постоjеће државе. Тиме би се морало тражити укидање пресуда за „оружану побуну“, исплата одштета, коjе би, када би се поштивала људска и божиjа правда, за подручjе источне Билогоре, од Северина до Јасенаша и од Трешњевице до Великих Зденаца, за оваj али и „онаj“ рат досизала апроксимативно око 3 милиjарде долара. То jе ипак превелики залогаj за слабашну актуелну српску власт, али jош увиjек далеко мањи проблем него отварање историjског питања и пратећих консеквенци о географиjи србомржње, што у билогорском примjеру значи одговор на питање – Зашто jе први хрватски геноцидни удар 1991. услиjедио у Билогори, али такође и 1941. када jе први ухапшени Србин коjи jе завршио живот у Јадовну био Симо Ормановић из Беденичке, одведен већ 12. априла 1941, а слиjедили су житељи Ласовца 20. априла и масовни погром Грубишног Поља и околине 26/27 април?

Миленко, Алекса и Дариjе – три генерациjе Пишчевића из Великог Грђевца ( у далекоj прошлости пориjеклом од Паштровића из Црне Горе) на 2. Сабору Билогораца

Интегрални дио тог питања, али и рецимо то тако, билогорске приче, су и чињенице у коjима jе можда садржан и наjвећи дио одговора. Довољно ће бити за овакав кратак напис да их само неколико наброjимо, тек толико колико jе довољно да се види да jе српска књига са Билогоре за општу српску jавност написана на за сада, попут хетитских текстова за Bedřicha Hroznog – na непознатом писму и непознатом jезику – Арсениjе Чарноjевић jе боравио два мjесеца на Билогори; у Северину jе у буни 1755. на окупу била наjвећа српска воjна сила послиjе Косовског боjа; у источноj Билогори су jош у првоj половини 18. виjека отворене прве српске народне школе и прва српска средња школа, написана прва географиjа, а Павле Соларић истовремено са Савом Мркаљем и касниjе Вуком започео реформу писма; у Северину у храму Светих апостола Петра и Пaвла су чувани Statuti Valachorum  и jош 41 докуменат краjишких привилегиjа; активношћу „протопопа хорвацког“ Николе Поповића из Велике Писанице сломљена jе ватиканска прозелитска офанзива. Не треба сметнути са ума ни да су у билогорска села средином 19. виjека дошле броjне породице (Покраjци, Тесле, Гаталице) из Радуча, родног села Милутина, оца Николе Тесле. Мало се о себи знало у Билогори и приjе 1941, а и то мало jе послиjе 1945. заборављено. Други су то боље памтили и никада нису опростили одбиjање Билогораца да клекну пред понтифекса. Ниjе им узето за олакшаваjућу околност ни то да од српске руке у три рата 20. виjека у Билогори ниjе страдала ни jедна жена ни диjете.

У Завичаjном удружењу „Билогора“ не гаjе илузиjе о томе да ће истину о Откосу пласирати у jавност они коjи су плаћени за то. Због тога jе за 2011. задатак новоформраног одбора да организуjе обиљежавање 20 година изласка из Билогоре са парастосом за тада погинуле, као и цивилне жртве терора приjе и послиjе оружаних деjстава, а током новембра се планира и организовање конференциjе за медиjе на ту тему. Већ за наредни период у Завичаjном удружењу се планира издавање посебног рада са описом околности страдавања поjединих жртава, а у току jе и опсежни проjекат – књига о узроцима, току и посљедицама оружаних сукоба у овом диjелу Западне Славониjе,  под радним називом Рани мраз на Билогори.

 Окупљања попут овог увиjек су проткана помиjешаним осjећањима радости због сусрета приjатеља и рођака, бивших комшиjа и сабораца, али и туге због губитка завичаjа, читавог jедног свиjета коjи послиjе двадесет година ниjе ни заборављен ни прежаљен. Овогодишња посjећеност скупа jош увиjек jе испод амбициjа коjе има организатор, али ово jе тек други сусрет, послиjе коjег се, како jе речено „можемо са jош већим увjерењем надати да ће ово дружење нас и наших потомака ускоро досећи и такву броjност коjа ће чинити прави народни сабор нашег билогорског рода, нашу истинску кућу, jер завичаj чине људи, а не парлози и шикаре у коjе су се претворила наша имања и наша села“.

РР