Гробље као „паралелна институција“

Субота уочи Митровдана. Дан у народу познат као Митровске задушнице, дан када се по традициjи Срби сећаjу своjих родитеља, браће, сестара, приjатеља, кумова, коjи су се у физичком смислу у неком тренутку одвоjили од нас, али коjи са нама заjедно обитаваjу у Божjоj Творевини у духовноj равни. Знам да ће се атеисти грохотом смеjати самоj помисли да неко веруjе у вечни живот, jер jе за њих само смрт вечна, али нама Србима се ипак више свиђа да jе управо живот вечан, у то веруjемо, па макар нам се због тога смеjали.

Гробље у Ђаковици

Срби тога дана обилазе гробља, служе парастосе своjим ближњима, и одлазе кућама са олакшањем коjе им пружа осећање да су барем накратко, били заjедно са њима драгим особама чиjег су физичког присуства у jедном тренутку били лишени. Отићи на гробље и ниjе тако тешко, осим ако се таj одлазак не односи на гробља у Метохиjи и на Косову, где такав одлазак представља прави подвиг.

Ниjе таjна да су готово сва српска гробља, осим оних на северу Косова, и у поjединим енклавама девастирана. Такав дивљачки нагон, одмазде над покоjнима jе незабележен. Та количина мржње, коjа иде дотле да се бес исказуjе рушењем споменика, откопавањем и разбацивањем уоколо посмртних остатака, jе jединствен у свету у коме дакако има мржње, али ни издалека овако снажне каква се среће у ова два окупирана дела Србиjе: Метохиjи и Косову.

Са скрнављењем гробаља на Косову и у Метохиjи, Срби су се сретали и 70-их и 80-их година прошлог века, али кулминациjу jе оваj вид насиља доживео након окупациjе 1999. Оно што jе приликом одлазака на задушнице овога пута било ново, jе одбиjање косовске полициjе да пружи пратњу и заштиту организованим групама Срба. Ова заштита jе нарочито била потребна Србима коjи одлазе на задушнице у Ђаковицу, и коjи су сваке године бивали каменовани, и само jе случаjност да до сада нико ниjе страдао.

Муслиманско гробље у северном делу Косовске Митровице

Град Ђаковица се налази у наjнижем делу Метохиjске котлине, опасан jе живописним долинама Белог Дрима, Ереника, Крене, Мируше, коjе надвисуjу снежни врхови Проклетиjа, Паштрика, Коритника…. Једноставно то jе бисер Метохиjе, али бисер до кога можете доћи као и до сваког правог бисера, тако што ћете се изложити броjним опасностима.

Свесна опасности jедна група Срба из Ђаковице, без икакве заштите упутила се у посету градском гробљу. (У ствари Ђаковица има два гробља: старо и ново. Старо jе било предмет дипломатског скандала пре неколико година, када jе покушаj његовог превођења у грађевинско земљиште осуjетила Француска, jер су ту заjедно са српским, сахрањени и француски воjници, погинули у Првом светском рату). Та група Срба од 20 до 80 година старости, упутила се (треба ли напоменути, без трунке страха) у родни град. Покушаj Косовске полициjе да их одврати ускраћивањем полициjске пратње ниjе успео. Емотивни набоj jе у оваквим приликама jачи од страха.

Међутим тамо где албанизациjа топонима ниjе успела (или барем ниjе jош увек), е ту jе видљива само албанска верзиjа. На пример код села Киjево случаj jе да на табли пише Kieva-Kijevo али jе Киjево префарбано.  Слично jе и код других места: Драгобиље, Клина, Црнобрег… Па се нешто питам, кад ти људи примећуjу такве финесе, а у суштини врло битне као што jе то албанизациjа топонима, како ли би били корисни нашоj држави и њеним представницима у рецимо тумачењу неких других а у суштини важних ситница (на пример шта значи кад ти Тачи окрене леђа приликом руковања и сл). Али држави они не требаjу. Нашим политичарима нико не треба, с обзиром да ништа и не желе да постигну.

Коначно тих шездесетак Срба стиже на месно гробље. Тамо их затиче ужасан призор. Капиjа jе закатанчена, као да их заиста нико ниjе очекивао. Црква-капела посвећена Св. Сави срушена до темеља; споменици разбацани на све стране; понегде се виде кости или остаци ковчега, цело гробље jе обрасло у дивље растиње те се полако претвара у шуму… Народ у тишини ступа на темеље порушене цркве. Служи се парастос. Како не би ометали свештеника, шапатом изговараjу имена своjих покоjних. Око гробља се полако окупљаjу и локални Шиптари, али само посматраjу.  Затим се свако упућуjе своjоj породичноj гробници или ономе што jе од ње остало. Тишину ремети понеки болни jецаj и крчење шибља. Следи посета jединоj преосталоj градскоj цркви (мада jе и она била девастирана у марту 2004)  а затим повратак у места привременог а све траjниjег расељења.

Коментари попут: „Пази што jе Шиптар простро веш у мом дворишту!“, или „Види ова улица више не носи име мога тате већ неке УЧК бригаде“, или „Ви бар знате где су кости ваших, а jа не знам где су кости мога сина. Нестао jе 1999, и нема га. Али ми jе ипак лакше што сам дошла“, изговараjу се тихо, како то само немоћ дозвољава.

Изговараjу се тихо, али се громогласно мораjу чути. Нарочито их мораjу чути тумачи нашег европског или евро-атлантског пута. Мораjу чути и мораjу обjаснити какве све ово везе има са стандардима коjе нам пропагираjу а на основу коjих ћемо постати „члан европске породице народа“ када ћемо сви постати богати, високи, лепи и плави.

Какве везе са европским стандардима има то „што jе Шиптар простро веш у мом дворишту“? Или што: „улица више не носи име мога тате већ неке УЧК бригаде“? Или:  „Нестао jе 1999, и нема га“!

Зар jе могуће да само код наших европромотера и промотерки не важи широм света принцип неповредивости приватног власништва? Зар jе могуће да наши промотери и промотерке не схватаjу да ниjе могуће да неко нестане и да га нема, а нарочито не 1999. године када су окупатори коjима данас хрлимо у загрљаj, и структуре Велике Албаниjе били на заjедничком задатку.

Ко може да поверуjе нашим евро-промотерима и промотеркама када нам обjашњаваjу то што окупатори кажу да се мораjу укинути „паралелне“ институциjе на Косову, мислећи на jедине легалне  институциjе, да они тако не мисле, него мисле „само на неке“? Не, они мисле на све српске институциjе! Њима чак и српска гробља сметаjу па их немилосрдно уништаваjу, а шта тек мислите колико им смета српска школа коjа не каже да jе Адем Јашари хероj већ бандит? Колико им смета српски лекар код кога кришом иду на лечење Шиптари, jер њихов сународник лекар се баш нешто не претрже од учења? Не стиже од политике.

Кад им већ покоjници сметаjу, можда ниjе лоше приупитати наше евро-промотере и промотерке колико пута по европским стандардима треба Србина убити, е да би нам европски пут био отворен, jер jедном jе очигледно недовољно? Ја то не знам, а они би морали знати. Напокон, стручњаци су.

И тако, новембарски мрак се спушта на царску Метохиjу. Аутобус са нашим jунацима, коjи су заиста прави jунаци, полако одлази. Његова светла лагано у даљини слабе и губе се, баш као што и свест о српскоj Метохиjи бледи у нама, како дубље залазимо у европски мрак.

Александар Б. Ђикић

Извор: НСПМ