Гробна тишина преко Саве

„Стаза смрти” – преко Саве je Градина, a десно кућа Пере Вукића

Не употребљаваjу ватрено оружjе да се не би чуло. У томе су фашисти нашли већу предност за скривање страховитих масовних злочина

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 16. новембра 2015. године.

Усташе су говориле сељацима: – Идете на запис у канцелариjу, дезинфицирати се, окупати, na онда у село. Енo, видите тамо преко, a оданде ћемо вас раселити no Славониjи.

Преко Саве je царевала гробна тишина и заиста су се видjеле куће.

Нетко je ударао шаком no дашчаноj прегради.

Прелазите! Што приjе овамо! Пожурите!

Знамо што то значи. Осjетисмо непосредну опасност. Одмах смо се шутке дигли и пошли према излазу. Пред вратима нас дочека „опходња” с револверима.

Што ви радите у болници? – проматрали су нас намргођена чела, од ногу до главе.

-Сви на своjа мjеста!

Ужурбаним смо се кораком журили у наш преграђени дио бараке, погледаваjући испод ока према Кошутарици, одакле je куљала маса. Бура нас je притискивала к зиду бараке.

Уђосмо у запрашену полутаму бараке.

Унутра мртвило, гробље. Kao мртваци лежали су људи у своjим боксовима. Паjо, стари Павлековић, Павор-Васић, Мандић, Салко и професор шапћу и разговараjу. Знам и мотив и сврху тога разговора, људи се боре да спасу здрав разум, провjераваjући се с осталим друговима. Ниjедан од њих више ниjе сигуран у себе!

-Све je било унаприjед приправљено. Нису се бадава ових дана no Јасеновцу врзмали гестаповци и СС-овци официри с Лубурићем, Матковићем и фра Сотоном. Гигантске су раке већ двиjе недjеље копали Цигани и неки заточеници, коjе су, наравно, послиjе извршена посла ликвидирали. Укупно 2.000 људи! Све je то било плански спремљено према нацрту Sicherheitsdiensta из Загреба. Сам je начин толико невjероjатан да нитко ниjе у стању у њега ни посумњати.

-Да, то je точно. Има већ неколико дана како су сконцентрирали и мобилизирали све познате масовне убоjице, кољаче, маљаше, брадваше, сjекираше, чекићаре, шипкаре итд. Не употребљаваjу ватрено оружjе, да се не би чуло. У том су фашисти нашли већу предностза скривање страховитих масовних злочина.

Мандић погледа кроз прозор, под коjимjе његов бокс.

Мичу се, мичу се, a краj им се не види. Изгледа да се брже мичу него приjе.

Пронашли разбоjници неку бржу методу у Градини – уздише Паjо.

Сви шуте. Јаук буре одговара Профешуру.

– Ама они умиру, a да се њихов протест никада чути неће?

Зурили смо упразно, стишћући вилице, када je Профешур покретао ту ужасну оптужбу. Иако je била више израз немоћна очаjа, она нас je неподносиво пржила no отвореним нашим ранама.

Мандић je тешко уздахнуо и опет се надвио над прозор. Ми смо се подигли и шутећи очекивали његов извjештаj.

– Ух! Већ су наjмање двиjе тисуће преко… Знам, забиљежио сам no оноj црвеноj марамици на оноj снаши! Eнo je сада међу првима на улазу у скелу! Црвена марамица! Крвава глава!

Бура je постаjала све jача, све жешћа. Подиже се густи облак прашине.

Прашина je застирала видик и голема се маса у њоj jедва видjела. Kao у жутим облацима мицала су се бића и пропадала у Градину, у вjечну маглу. Кољачи су на послу у Градини. Не пазимо више ни на строге наредбе. Почели смо излазити из бараке поподне.

Из наше су бараке излазили и улазили заточеници и врата су лупала, шкрипала, jаукала. Да, jаукала. Често су их неки намjерно полако затварали, да би само jаукала. И тада би треснули њима љутито и настало

би дрмање бараке, a врата као да су jецала!

Никако да се утрне та несносна ватра, што нам пали груди: неки латентни осjећаj туге, муке, немоћна биjеса. Длаке су нам се почеле jежити, a вал врућине палио je образе. Одакле та врућина, кад нам вода мjесто крви кола жилама?

Живци! Живци пренапети и пожежени муком и немоћи!

Врата се отворише. Улази др Јарковић, узбуђен, избуљених очиjу. Ha лицу му конфузност, ужас и безумље.

Жури се кроз бараку у бокс. Стропошта се. Зашкрипаше расклимале летве.

Надвирих се нада њ са свога „ката”. Тиjело му je дрхтало, капци играли. Спустих се у доњи круг пакла, к њему.

-Но? Шта си видио на дурбин?

Јарковић je уздахнуо и кроз плач jецао.

-Наjприjе вежу читавим групама жицом руке отрага. Људима се следио мозак. Не може да им се открави. Буље као скамењени и механички се без риjечи примичу пањевима, коjи су остали од посjечених врба и воћака. „Клекни!” Видио сам наустима убоjицате злокобне риjечи! Он мирно клекне пред пањ. Држе га двоjица за мишице. Један му главу присилно пригиба на пањ, тако да брадом и но сом држи главу на пању. У таj трен маљаш замахуjе оним великим дрвеним маљем и трес no глави! Види се jасно, како се тиjело нагиње на страну. Одмах га она двоjица спопадаjу за ноге и вуку у гроб, у jаму и слажу као кладе у реду поприjеко. Видио сам, како се у jами jош увиjек мичу, трзаjу, зиjеваjу.

Наставиће се

Пише: Никола Николић

Књига се може наручити од  издавача: „ННК интернационал”, Ломина 4/1, Београд, тел. 011/2687-051, 3618-513; е-mail: i.p.nnki@eunet.rs; саjт: www.nnk.co.rs

Извор: Политика, петак 11. септембар 2015., стр. 24

Везане виjести:

Никола Николић: Јасеновачки логор (1)

Никола Николић: Јасеновачки логор (2)

Никола Николић: Јасеновачки логор (3)

Никола Николић: Јасеновачки логор (4)

Никола Николић: Јасеновачки логор (5)

Никола Николић: Јасеновачки логор (7)

Никола Николић: Јасеновачки логор (8)

Никола Николић: Јасеновачки логор (9)

Никола Николић: Јасеновачки логор (10)

Никола Николић: Јасеновачки логор (11)

Никола Николић: Јасеновачки логор (12)

Никола Николић: Јасеновачки логор (13)

Никола Николић: Јасеновачки логор (14)

Никола Николић: Јасеновачки логор (15)

Никола Николић: Јасеновачки логор (16)

Никола Николић: Јасеновачки логор (17)

Никола Николић: Јасеновачки логор (18)

Никола Николић: Јасеновачки логор (19)

Јасеновац – Јадовно 1941.