Градоначелник Дабо против спомен-плоче усташким жртвама у Метајни

Пише: Dušan Bastašić

ХДЗ-ов градоначелник Новаље Иван Дабо противи се постављању спомен-плоче у школи у Метајни на отоку Пагу, крај увале Слана, гдје је било смјештено готово тристо жена и дјеце жидовске и српске националности. Ријетке преживјеле свједочиле су о силовањима и ликвидацијама, али по Даби тамо нитко није убијен, него су биле “женске, били су Жидови, куповали су, трговали су, пивали, радили”.

Вила у Метајни у којој су биле смјештене Жидовке и Српкиње с дјецом; фото: Документа

Након што су непознати починиоци четврти пут разбили спомен-плочу у пашкој ували Слана, гдје је у склопу сустава Госпић-Јадовно био концентрацијски логор у Независној Држави Хрватској, полиција је крајем септембра подигнула казнену пријаву Опћинском државном одвјетништву у Задру због уништавања спомен-плоче.

Приликом постављања 24. јуна ове године, за што су заслужни Српско народно вијеће, Координација жидовских опћина и Доцумента – центар за суочавање с прошлошћу, у сурадњи с градоначелником Новаље Иваном Дабом. Први човјек Новаље том је приликом рекао ово: “Нека Слана и данас упозорава на дехуманизацију другога, онога тко је другачији, а како се више никада не би поновила оваква недјела. И нека све жртве почивају у миру, а родбина и даљњи сродници нека приме исприке са моје стране.”

Међутим, нити три мјесеца касније, Дабо је промијенио причу и оштро се успротивио постављању спомен-плоче на некадашњу школу у Метајни на отоку Пагу јер, како тврди, нема доказа да је ондје нетко убијен. Метајна је насеље смјештано крај увале Слана, које је служило као дио логора у којем су биле смјештене жене с дјецом .

“Ја сам енергично био против тога да се на школи у Метајни стави иста плоча као на Слани. Не. Тамо нитко није погинуо, тамо нитко није доказано да је страдао. Тамо су биле женске, били су Жидови, куповали су, трговали су, пивали, радили, али ту нитко није. Све ово друго, што не пије воду, ја никада нећу подржати”, преноси портал Индеx Дабине ријечи.

Дабо се касније јавио Индеxу са захтјевом за објаву исправка, тврдећи да су његове ријечи са сједнице Градског вијећа извучене из контекста и да је заправо говорио о конкретној локацији у Метајни, односно некадашњој школској згради, како је и наведено у тексту. У исправку се тврди да је Дабо желио упозорити на потребу разликовања појединих локација те да није намјеравао давати опћу оцјену тадашњих животних околности.

“Градоначелник је говорио о конкретној локацији у Метајни, односно подручју школске зграде, и својем противљењу постављању исте спомен-плоче каква је постављена у ували Слана”, наводи се. Додаје се да је желио упозорити на незадовољство мјештана начином на који се њихово насеље повезује с догађајима из 1941. године. У захтјеву се посебно објашњава дио Дабине изјаве у којем је говорио да су Жидови куповали, трговали и радили. Тврди се да се то односило на наводе о свакодневним контактима и размјени између локалног становништва и особа које су се тада налазиле на подручју Метајне.

Говорећи о тврдњи да су Жидови ондје пјевали, у захтјеву се наводи да је ријеч можда била неспретно одабрана тијеком усменог излагања. Сматра се да је њезино издвајање из шире расправе могло створити погрешан дојам о ономе што је градоначелник желио поручити. “Није му била намјера давати опћу оцјену тадашњих животних околности, него у оквиру расправе указати на наводе о свакодневној комуникацији и контактима на конкретној локацији”, стоји у реакцији.

Дабо тврди да своје разумијевање повијесних околности темељи на исказима појединаца, разговорима са живим свједоцима те зборнику Слана и Метајна: “Логори на Пагу и култура сјећања”, који је уредио повјесничар Жељко Хољевац. У захтјеву, међутим, нису наведени конкретни дијелови зборника који би потврдили његове тврдње о догађајима у школској згради.

“Средишња порука градоначелникова излагања била је потреба да се Метајна и њезини данашњи становници не поистовјећују с цјелокупним догађајима из 1941. године нити да им се приписује колективна одговорност за повијесне догађаје”, наводи се у захтјеву. Дабо сматра да је издвајање појединих реченица из његова излагања створило погрешну слику о њему и становницима Метајне.

Чињенице су, међутим, јасне. Повијесна истраживања и свједочанства преживјелих документирају злочине почињене над заточеницима тог логорског сустава за припаднике жидовске и српске националности. Ево што о Метајни пише Документа:

“Логор за жене и дјецу на отоку Пагу налазио се у селу Метајна, сјеверозападно од увале Слана. Жене су биле заточене у двије куће (касније и у трећој) које су биле на самом рубу села. Прве заточенице су биле четири Жидовке, супруге заточеника из логора Слана. Највјеројатније су у Метајну депортиране истог дана када и мушкарци у Слану, 24. липња 1941. Остале жене из тог првог транспорта убијене су приликом депортације. Након њих, око 15. српња 1941. стижу и оне жене које су раније ухапшене у Загребу, као и друге које су им придружене у Госпићу.

Једна од ријетких преживјелих жена из логора Метајна, Нада Феуересиен, свједочи да је у логору било око 275 жена и дјеце жидовске и српске националности. Наводи да су жене у логору шивале кошуље за усташе. Најпотреснији дио њеног свједочанства односи се на силовања и ликвидације жена у логору. Након логора Метајна, Нада Феуересиен свједочи да је дио жена депортиран у логор Слана. Тамо је било заточено око 600 жена и 78-еро дјеце. Након затварања логора Слана, дио преживјелих жена је послије вишедневног транспорта депортиран у логор Крушчица код Травника.

Свједочанство Наде Феуереисен: ‘По доласку на оток Паг искрцали смо се на обали испод мјеста Метајна и пјешке пошли на Метајну. У Метајни смо били смјештени у 2 виле и то 275 жена и дјеце. Један дио усташа био је уз виле, а други већи дио био је смјештен код такозваног Мерката. Овдје смо наишли на жене од првог и другог транспорта. Од првог транспорта једино смо нашли 4, док су остале биле утопљене за вријеме путовања, и то око 44. Ове 4 остале су живе из разлога што су шивале кошуље усташама. Ту смо први пут срели и шефа логора Слана, усташког поручника Девчића званог Пивац. Исхрана била је минимална. Примали смо пасуљ за ручак, пасуљ за вечеру, храну без зачина и 12 даг круха. Усташе су нам препродавали сир, воће и остале артикле за исхрану по страховито високим цијенама. Након нашег одласка почеле су стизати и групе Српкиња, а међу њима познала сам гђу Милинов, ст. супругу Бањанина, суца, кћерку и пуницу. У групи Српкиња била је једна млада чиновница са поште именом Соња (презиме не знам). Соњу су једну вече усташе извеле, силовали је и након што ће се сви усташе изредати, убили је и бацили у море.’

Јосо Фелициновић у својем необјављеном рукопису наводи да је приликом првог обиласка напуштеног логора у Слани поткрај коловоза 1941. ‘у главној усташкој бараци нашао на зиду комад картона на којем се водила евиденција с именима и датумима жена и дјевојака силованих у логору и од којег усташе.’ (Голдстеин: 289).

О женском логору у Метајни свједок Фрањо Палчић каже: „О логору на Слани и у Метајни из властитог опажања знам само то да су у вили др. Триплата у Метајни још биле видљиве на мадрацима велике крваве мрље, на два кревета у лијевој соби гледајући с морске стране, а у првоме кату. То сам ја видио на властите очи у још мјесецу новембру 1943. г. По причању сељака чијих се имена не сјећам, тамо су становале жидовске дјевојке, да су их усташе у вили клали и бацали ноћу у море, а осим тога да је једна од ових и родила. (Хрватски државни архив, ЗКРЗ ГУЗ 2235/11-45).”

Извор: ПОРТАЛ НОВОСТИ

Везане вијести: