Gordana Dostanić: Pag – njihovim senima

Parastos kod spomen krsta na Pagu

NjIHOVIM SENIMA

Samo kamenje i nebo. Slano kamenje. Toliko kameno i toliko slano da ni jedna biljka ne može da se primi, a kamoli da opstane. A ljudi? Ljudi bi mogli, samo im nisu dozvolili. Ni sunce nije bilo na njihovoj strani. Svetli i greje da da život zemlji, a njima je, u tom svirepom kamenjaru, pržilo golu lobanju i žarilo krvave rane vrelim kamenjem kroz poderanu obuću.

Napomena redakcije portala Jadovno.srb.: Ovaj prilog je prvi put objavljen na našem portalu 29. septembra  2015. godine.

Ni vode nigde. Ima je oko ostrva, plave, duboke i slane. Znaju, ali je ne vide iz svog logora. Ne vide ništa. Samo nebo i vrelu zvezdu. I jedni druge. Da, vide i stražare. Nadaju se kapi vode i nekoj vesti. Da se nije ustanovilo da su greškom ovde, puštaju ih kući, možda je neko pismo…? Znaju oni da ništa od toga ne može biti, ali se nadaju. Pa otkud onda nada u ovoj okamenjenoj pustinji u kojoj ni ptica ne peva? Nadu im jedinu nisu mogli oduzeti kad su ih pohapsili bez optužbe i bez suda osudili. Nadaće se i verovati.

Optužbe, istina, nije bilo, ali krivice jeste. Svi su imali jednu istu, veliku, neoprostivu krivicu. Bili su pravoslavci i Srbi. Dovoljno da ide bez suda, porote, sudija… Mada paragraf postoji. Jednim potezom takva krivica stavila ih je van zakona. Nema pogovora, nema odbrane. Tako je odlučila država za svoje građane. Slobodno ih je loviti, ubiti, uništiti… Neka nestanu. Ali ne lako. Neka nestanu u mukama. Što većim. U bezdankama da živi danima skapavaju; pod nožem, ali da najpre gledaju kako im pod tim istim nožem nestaje porod; neki od gladi i napora, od poniženja… A ovima je pripala smrt na slanom kamenu. Polagana. Kad već nemaju gde sesti ni leći, neka rade. Dželati su odredili da grade put. Put koji nikuda ne vodi, kojim niko ne odlazi i koji nikoga ne dovodi. Njime ni zlo neće doći. Ono je već tu i kezi se dok gleda crveni trag krvi od oštrine kamena koji seče polubose noge i ruke kojima prenose kamen gradeći krvavi put u ništa.

Noć donosi smirenje. Ne i ovde. U sklepanim barakama i onim daskama što zovu krevetom nema mesta za sve. Onima koji ne skolne glavu pod krov i ne spuste telo na dasku, ostaje kamen. Sopstvena kost žulja istanjenu kožu u koju se kamen useca. Ruka pod glavu. Kost na kost. Sutra je novi dan.

Otkud ta nada?

U biti čovekovoj. Nada se izbavljenju. Ovde je smrt izbavljenje. Smrt nije kraj. Za pravednika posle smrti dolazi večnost. Zbog te vere ovako strašno stradaju. A opet veruju.

Da. Ima života posle smrti! Oni žive danas za nas u raju, kroz nas na zemlji. Nas koji smo postali od onih koji opstaše. Zato smo danas tu, na toj strašnoj kamenoj pustinji. Da im se poklonimo. Da im, po njihovoj veri i pravu koje im ona daje održimo opelo i postavimo krst. Kako pristoji. Spustimo venac i cveće na plavu grobnicu koja je umesto pokrova i opojanog groba uzela njihova tela. I, sa upaljenom svećom, svi u jednom glasu za našim pastirom: Vječanaja pamjat! Gospodi pomiluj!

Krst pravoslavni uzdignut je na uzvišenju između dve uvale u kojima su bile logoraške barake. Prošle su decenije, ali došao je dan da se nad njihovim mučilištem podigne krst zbog koga ih pogubiše.

Smiriše se njihove duše pod krstom pravoslavnim. Vječnaja pamjat!

Gordana Dostanić

Na mestu stradanja Srba i Jevreja u uvali Slana na Pagu bila sam 20. juna 2015. godine. Klanjam se i ovim tekstom njihovim senima.

21. juna 2015. godine.

Vezane vijesti:

Gordana Dostanić: Plansko uništenje srpskog naroda na …

SAMI SMO KRIVI: „Zašto negujemo kulturu zaborava …

obnovljen rad udruženja ognjena marija livanjska u beogradu

Poziv na okrugli sto: Pravoslavno stanovništvo Livna i …

Završimo Kosturnicu, odužimo se precima – poziv na sastanak …

Predstavnici Udruženja Ognjena Marija Livanjska kod …

Livanjsko polje – Jadovno 1941.

OSNOVANA PODRUŽNICA UDRUŽENjA „OGNjENA MARIJA …