Гордана Достанић: Паг – њиховим сенима

Парастос код спомен крста на Пагу

ЊИХОВИМ СЕНИМА

Само камење и небо. Слано камење. Толико камено и толико слано да ни jедна биљка не може да се прими, а камоли да опстане. А људи? Људи би могли, само им нису дозволили. Ни сунце ниjе било на њиховоj страни. Светли и греjе да да живот земљи, а њима jе, у том свирепом камењару, пржило голу лобању и жарило крваве ране врелим камењем кроз подерану обућу.

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 29. септембра  2015. године.

Ни воде нигде. Има jе око острва, плаве, дубоке и слане. Знаjу, али jе не виде из свог логора. Не виде ништа. Само небо и врелу звезду. И jедни друге. Да, виде и стражаре. Надаjу се капи воде и некоj вести. Да се ниjе установило да су грешком овде, пуштаjу их кући, можда jе неко писмо…? Знаjу они да ништа од тога не може бити, али се надаjу. Па откуд онда нада у овоj окамењеноj пустињи у коjоj ни птица не пева? Наду им jедину нису могли одузети кад су их похапсили без оптужбе и без суда осудили. Надаће се и веровати.

Оптужбе, истина, ниjе било, али кривице jесте. Сви су имали jедну исту, велику, неопростиву кривицу. Били су православци и Срби. Довољно да иде без суда, пороте, судиjа… Мада параграф постоjи. Једним потезом таква кривица ставила их jе ван закона. Нема поговора, нема одбране. Тако jе одлучила држава за своjе грађане. Слободно их jе ловити, убити, уништити… Нека нестану. Али не лако. Нека нестану у мукама. Што већим. У безданкама да живи данима скапаваjу; под ножем, али да наjпре гледаjу како им под тим истим ножем нестаjе пород; неки од глади и напора, од понижења… А овима jе припала смрт на сланом камену. Полагана. Кад већ немаjу где сести ни лећи, нека раде. Џелати су одредили да граде пут. Пут коjи никуда не води, коjим нико не одлази и коjи никога не доводи. Њиме ни зло неће доћи. Оно jе већ ту и кези се док гледа црвени траг крви од оштрине камена коjи сече полубосе ноге и руке коjима преносе камен градећи крвави пут у ништа.

Ноћ доноси смирење. Не и овде. У склепаним баракама и оним даскама што зову креветом нема места за све. Онима коjи не сколне главу под кров и не спусте тело на даску, остаjе камен. Сопствена кост жуља истањену кожу у коjу се камен усеца. Рука под главу. Кост на кост. Сутра jе нови дан.

Откуд та нада?

У бити човековоj. Нада се избављењу. Овде jе смрт избављење. Смрт ниjе краj. За праведника после смрти долази вечност. Због те вере овако страшно страдаjу. А опет веруjу.

Да. Има живота после смрти! Они живе данас за нас у раjу, кроз нас на земљи. Нас коjи смо постали од оних коjи опсташе. Зато смо данас ту, на тоj страшноj каменоj пустињи. Да им се поклонимо. Да им, по њиховоj вери и праву коjе им она даjе одржимо опело и поставимо крст. Како пристоjи. Спустимо венац и цвеће на плаву гробницу коjа jе уместо покрова и опоjаног гроба узела њихова тела. И, са упаљеном свећом, сви у jедном гласу за нашим пастиром: Вjечанаjа памjат! Господи помилуj!

Крст православни уздигнут jе на узвишењу између две увале у коjима су биле логорашке бараке. Прошле су децениjе, али дошао jе дан да се над њиховим мучилиштем подигне крст због кога их погубише.

Смирише се њихове душе под крстом православним. Вjечнаjа памjат!

Гордана Достанић

На месту страдања Срба и Јевреjа у ували Слана на Пагу била сам 20. jуна 2015. године. Клањам се и овим текстом њиховим сенима.

21. jуна 2015. године.

Везане виjести:

Гордана Достанић: Планско уништење српског народа на …

САМИ СМО КРИВИ: „Зашто негуjемо културу заборава …

обновљен рад удружења огњена мариjа ливањска у београду

Позив на округли сто: Православно становништво Ливна и …

Завршимо Костурницу, одужимо се прецима – позив на састанак …

Представници Удружења Огњена Мариjа Ливањска код …

Ливањско поље – Jadovno 1941.

ОСНОВАНА ПОДРУЖНИЦА УДРУЖЕЊА „ОГЊЕНА МАРИЈА …