Голгота Динарске дивизије

Богдан Ивић без свађе одлучи да не призна Ђујићево наређење те му рече:

„Моја је дужност да сачувам моје људе са којима сам четири године у борби против усташа и партизана“ након чега оде у Лозовац са својим четничким одредом и повуче се одатле исти дан. Сутрадан 30. октобра 1944. у први сутон, 26. партизанска тенковска дивизија опколила је четнике у творници алуминијума у Лозовцу са свих страна и стаде тући тенковима. Четници са пушкама и митраљезима нити су могли да се бране нити су могли да пробију тенковски обруч и зато је Лозовац био гробница Другог Далматинског Четничког корпуса.

Ту је изгинула српска омладина Равних Котара, Буковице и Скрадина. Под окриљем ноћи спасио се само један мали број четника. Заробљене четнике су комунисти повјешали по разним далматинским мјестима. Једино команданту корпуса активном капетану Тонковићу се ништа није догодило будући да је кокарду замјенио црвеном петокраком.

То је прва и највећа трагедија Динарске четничке дивизије као посљедица издаје невјерних савезника и Ђујићеве тврдоглавости по којој је требало остати у Лозовцу до његовог наређења. Издаја је тешка и ужасна, њу народ српски клетвом проклиње а и Бог издајнику никад дужан не остаје.

Послије Лозовца партизани су напали Косово са истом тенковском дивизијом. Четници су се са Косова повукли у брдовите крајеве у околини Книна гдје су крваве борбе биле између партизана и четника цијелога новембра мјесеца 1944.

Пред сутон седмога новембра команда дивизије изда наредбу да се сви четници исте вечери концентришу у селу Голубићу одакле би се кренуло у правцу Босне. Око девет сати увече стигнем у Голубић са игуманом Каликом са још десет четника, одсједнемо у кући једнога сељака, који је био за партизане. Око три ујутро диже се игуман Калик, пробуди нас све и предложи да одмах кренемо на жељезничку станицу гдје је било четничких јединица. Чим је Калик био готов узе пушку и своје ствари и напусти партизанску кућу, а ми остали се брзо спремимо и кренемо за њим према жељезничкој станици.

Вријеме је било доста рђаво, црни су облаци прекрили плаво небо из кога је падала ситна киша а вјетар је јако дувао. Иако је ноћ била облачна мјесечина се пробијала кроз облаке. Нисмо одмакли од куће више од триста метара кад се чуо прасак експлозије. У кућу у којој смо заноћили партизани су бацили неколико бомби и запалили је, јер су мислили да се налазимо у њој. Сигурно нас је нетко открио и пријавио партизанима и да смо остали сви бисмо од реда изгинули. Провиђење Божје и проницљивост игумана Калика било нам је у помоћи.

Лијепо каже наш народ српски: „Нема смрти без суђена дана“.

У близини те куће била је Врличка четничка бригада која је одмах ступила у борбу против партизана који су учествовали у нападу. Борба је трајала неколико сати, када су се партизани повукли усљед већих губитака. У згради жељезничке станице било је неколико енглеских и америчких официра које су четници спасили након пада њихових авиона. Позвао сам те официре да посматрају борбу. Један енглески официр говорио је добро италијански тако да сам му рекао: „Пазите тко води борбу и тко се бори јер ће сутра радио станице  из Лондона јавити да су се партизани борили против четника и немаца како би што више компромитовали четнике пред свијетском јавности“.

И стварно радио станица из Лондона тако је јавила по жељи комуниста.

Аутор: Војин Малешевић, Национални Повјереник 1. Личког корпуса

Извор: Краљевске новине

Прилог је добијен љубазношћу господина Јована Његовића Дрндака, који је записао:

КЊИГА КОЈУ МОРАТЕ ПРОЧИТАТИ

Документи о страдању српског народа на просторима Далмације,Лике.. Борба српског народа за слободу, издаја и трагедија. Аутентично сведочанство Војина Малешевић, Националног комесара првог Личког корпуса, учитеља, члана штаба Динарске четничке дивизије. Донације, прилози, претплата и контакт са издавачем jnjegovic@gmail.com .