Gojko, samo me ne vraćaj natrag

„Nego, ’ajde da se sada mi dogovorimo kako ćemo s tobom. Znaš, ako ti ostaješ ovdje, mama i Jovanka su u smrtnoj opasnosti. One se ne mogu izgovarati da si ti potreban Milevi u Orlovcu. Oni mogu otići i tamo pa ustanoviti da te nema. Puno sam razmišljao o svemu tome i mislim, Mili, da je najbolje da se vratiš kući. Eto, ostani koji dan i kod mojih u Barni pa da se uvjeriš da ustaše više neće dirati žene i djecu“, kaže mi Gojko. „Gojko, da ti kažem, to ja ni jedno ni drugo neću. Ako sam u Barni, tamo je nesigurnije nego u Grubišnom otkako vam je Nogalo utekao. E, da vam nije utek’o, možda bi stvari bile drugačije, ali ovako… Ne znam. Da me uhvate u Barni, rek’o sam ti – odoh i ja, i njih dvije u Grubišnom. A u Grubišno… Gojko, to je takvo mjesto stradanja u koje se ja nikako ne mogu i neću vratiti. Ti znaš šta sam ja svašta preživio. Meni je strah u kostima. Svaki dan se taj strah povećava, dodaje, a nema više gdje da stane. Rasporedi me gdje možeš. Ja tebi vjerujem. Ili ovdje kod tebe, ili negdje za kurira u Okružnom, ili u jedinicu… Ja mogu da nosim pušku. Gojko, samo me natrag ne šalji. Ja ću radije tumarati po šumi, spavati u šušnju, jesti šta se nađe i bit će mi bolje nego u Jasenovcu. A, i sam veliš, uporište treba pasti uskoro“, kažem odlučno.

„Ma, i past će. Eto, nisam ti neke stvari htio reći, al’ sad nek ti bude. Čuj, velike se pripreme vrše za napad i na Grubišno i na Viroviticu i na Daruvar. Stalno se izviđaju položaji. Neke jedinice pomalo napadaju da vide kako bi to trebalo ići. Ozbiljno se puškara oko Daruvara. Evo, ja sam dva dana i jednu noć boravio u jednom štaglju sa domobranskim podoficirom ispred same ’žice’. Crtali smo bunkere, puškarnice, rovove, tranšeje između rovova… Stražu oko štaglja je organizirao i kontrolirao – domobranski oficir! Tako je napravljeno i na drugim pravcima. Kažem ti, velike pripreme su izvršene, planovi su gotovi i neće se dugo čekati. Svi oni u uporištu su u strahu. Imamo podatke da se međusobno svađaju. Neki neće da razgovaraju sa onima koji su činili zla. Dijele se na nekakve dobre i na one koji su svašta radili, zvjerstva činili. Već se dosta zna o tome tko su bili tamo odakle su došli oni koji su klali Srbe. Neke žene se svađaju sa muževima. Prigovaraju im kud su ih doveli sa djecom da stradaju. Veći je, Mili, strah kod njih nego kod tebe. Ti nekakvi, kao dobri, koji bi se usudili vraćati tamo odakle su došli, nemaju za to nikakvog izgleda. Kamo god mrdnu, vozom ili cestom, nabasaju na partizane. A ovdje, opet, sjede i čekaju nekakvu, što ti kažeš, neizvjesnu i zloslutnu sudbinu. Ne znaju da li im je bolje da to dođe što prije ili da ovako još potraje. Kako vidiš, gadno su se zabavili sami sa sobom. Strah kod njih povećavaju i sve gore vijesti sa ruskog fronta. Tamo Rusi ganjaju Rumune i Bugare koji su pred kapitulacijom. A sve to baš i nije tako daleko odavdje. Najvažnije je to da se oni svi boje Rusa k’o vrag tamjana.

Čuj, idem ja potražit nešto za pojesti prije večere, jer moram na jedan sastanak. Dogovoreno je sa drugovima iz Podravine da se večeras nađemo, da čujem što se tamo događa. Ti se nekako zabavi do večere i dok Stevo ne dođe sa straže. I razmisli o ovome što sam ti rekao, pa ćemo još sutra porazgovarati. Ja ću vjerojatno malo duže spavati. Ovisi o tome kad ću se noćas vratiti“, kaže Gojko. Podiže se ja sa jarca, a ne znam kuda da krenem. Neću za njim jer ode u kuhinju. Stevo je na straži. Odlučim da krenem prema zahodu. Vratim se ponovo na drvljanik. Kupim ono krupnije triješće i komadiće drveta i bacam na hrpu. Kad sam to uglavnom završio, sjednem na jarac i čekam kad će Gojko napustiti kuhinju da odem po košarku. Uskoro izađe, mahne mi rukom i ode u onu drugu kuću gdje inače radi i spava. Stevo mi je ispričao da tamo, osim Gojka, rade i spavaju Đorđe Sekulić i Dušan Bukvić. Oni su ovih dana negdje dalje na terenu pa ne dolaze ni na spavanje. Odnio sam ono triješće u kuhinju i istresao ga pred šporet. Miriši gibanica pa ja to sa zadovoljstvom glasno kažem. „Da, da“, kaže teta Marija, „a sad će skoro i večera. Imamo prisiljeno zelje i za svakoga jaje na oko. Šta ti kaže Gojko? Kako misli sa tobom“? „Ma, joj, ne sviđa mi se kako misli. Predlaže i misli da je najbolje da se vratim kući radi mame i Jovanke. Rekao sam mu da se neću tamo vraćati dok uporište ne padne. Pa makar tumarao po šumi, a šušnjom se pokrivao. Ja mogu nositi pušku i neka me šalje gdje misli da mogu biti koristan“, govorim joj svoju muku. „Ja te potpuno razumijem. Stevo i ja smo bili u istom položaju dok nismo ’vamo došli. Gojko na sve to drugačije gleda. On nije živio u tim uvjetima. Istina je da je preživio veliki strah kad su ono u’vatili njega i pokojnog Milu Bubića. Ono kad je Gojko uspio uteći, a Milu ubiše u bijegu. Al’, eto, to je bilo prije dvije godine i od tada on živi na slobodi. Ne može mu nitko ništa. Al’ sad se, Boga mi, jako boji za ćaću i mater i sve Šukiće. Boji se otkako im je onaj ustaša emigrant pobjegao. Ovdje smo na slobodi i u miru, to nam je jako važno, al’ ni ovo nije nekakav život. Meni je teško, stalno sam na nogama, nikakve pomoći nema. Osim pranja veša, sve moram sama. A i Stevi nije lako – tri puta na stražu po dva sata. Pogotovo je gadno zimi. Dobro, onda skrate vrijeme i posuđuju jedni drugima kapute i cipele. Pa onda kiša… Sušenje tog jedinog odijela… Nema rezerve i presvlake. Jedino što nas u svemu tješi su priče da će uporište uskoro pasti… Kad bi Bog dao da bude istina ono što nam Gojko priča. Tada bi najbolje bilo da slobodu dočekate sve troje kod kuće. Al’, ajd’ znaj Bože“, zabrinuto kaže teta Marija. Počeše da dolaze drugovi na večeru. Sjedaju za stol, a teta postavlja tanjure i onda lonac sa šefljom. Kruh je stavila u dvije hrpice. Sad ide oko stola i svakome na zelje daje pečeno jaje na oko. „Teto, ja ću vani sačekat’ Stevu pa ću s njim večerati“, to sam rekao pošto sam se sjetio da nije pristojno gledati u tuđi tanjur. Prošetam pod stabla jabuka, gledam plodove, a po glavi mi se vrzmaju priče tete Marije. Za mene je ovdje sve najbolje, a ona, eto, baš i nije zadovoljna. Pa iz svega što mi je ispričao i Stevo, ispada da baš ni on nije zadovoljan. Vidim da izlaze sa večere, a Steve još nema. U onu drugu kuću ode neki čovjek. Na njemu torbica, opasač i pištolj. Začas se vrati i naperi prema kuhinji. Ide raspasan, bez torbice i pištolja. Prepoznam Đorđa i krenem prema njemu skoro trčeći. Pozdravim ga, a on, kao i uvijek, odgovori: „Zdravo drugar“! Rukujemo se. Pita me šta ima novo. „Ma ima svašta, a ja sam došao u partizane“, odgovorim. On se malo zabezeknu u mene, pa me pozva da mu polijevam vodom dok pere ruke. „Pa kako si to odlučio da ideš u partizane? A šta je sa mamom i Jovankom“, pita. „One su ostale, a ja tamo više ne mogu biti, ne mogu više durati“, odlučno odgovorim. „U, Boga mu, tako neće valjati. Koliko dana si ovde“, opet pita. „Dva. Sad treći“, kažem. „Pa nji’ će banda pohapsit’ čim saznaju da te nema“, zabrinuto reče Đorđe. Oprao je ruke i ide prema kuhinji, a ja sa njim. Pozdravi se sa domaćicom i dvojicom drugova koji su još večerali i sjede za stol. „Sjedi drugar. Jesi li ti večer’o“, upita me. „Nisam, ja čekam Stevu“, kažem. „’Esi bio sa Gojkom“, pita me. „Jesam. Puno toga smo pretresli. Rekao mi je da razmislim o onome što mi je rekao“, odgovorim. „A šta ti je rekao“, opet me ispituje Đorđe. „Ma, puno toga. Veli i da bih se trebao vratiti kući, a ja neću“, uporno ponavljam. U kuhinju ulazi jedan drug, stariji čovjek, i Stevo. Oni su ista smjena jer postoje dva stražarska mjesta. „Pa je l’ ti rek’o kako bi drukčije mogao to riješiti“, nastavlja Đorđe ispitivanje. „Ma, nije. Samo je rekao da razmislim o svemu što mi je rekao“, kažem mu. „Pa dobro. Vidim da Gojka večeras nema. Sutra ću i ja biti ovdje, a možda naiđe i Dušan“, zaključi on. Pošto je brzo pojeo i pohvalio gibanicu, veli da ide odmarati jer su mu od hodanja cipele prirasle za noge. Ode i onaj čovjek pa ostadosmo sami teta, Stevo i ja. Sad smo nas dvojica dobili još po jedan komad gibanice. „Onda, šta ti je Gojko obećao, šta će sa tobom“, zabrinuto me pitaju. „Ma, nije ništa obećao. Svašta mi je lijepo ispričao, a misli da bi bilo najbolje da se vratim kući. Veli da je to najsigurnije za sve nas. Kao, ustaše nas neće dirati jer se sada oni boje za svoju djecu i žene. Ma, možda je to i istina, ali, razumite vi mene, ja više neću da budem njima na raspolaganju – da me mogu u’vatiti za vrat kad ’oće. Eto, to ja više neću“, jadam se. „Ma dobro. Eto, sad je doš’o i Đorđe. On je mekši i od Dušana i od Gojka, pa ćemo vidjeti sutra. ’Ajte vi sad operite noge pa lezite spavat“, kaže teta Marija. U sobi netko hrče, čuje se i na dvorište. Stevo je brzo zaspao, povremeno i on krklja, a meni san ne dolazi. Rekao mi je da o svemu razmislim pa premećem po glavi sve što sam čuo, bez nekog reda. Ali, otkud god počnem, vratim se na pitanje povratka. To je, kako je rekao, za Gojka najpametnije ili najbolje! Tako ja vrtim sva ta saznanja koja sam čuo i od Gojka i od tete Marije i od Steve. A, kako reče Đorđe, sutra će biti svi na okupu pa će nešto riješiti. Opet je u centru povratak. Može sve, ali povratak ne dolazi u obzir. Ja hoću da budem slobodan, ja sam već sada slobodan! Ne želim više doći nemoćan na dohvat ruke krvnika, koji su mojoj porodici i rodbini, a, bogami, i meni nanijeli toliko zla, smrti, torture, mučenja, ponižavanja i straha. Jednostavno, više si ne dozvoljavam da budem na dohvat ruke dželata i da ovisim od njegove milosti. Ja već jesam ovdje slobodan i želim ostati slobodan. U stanju sam i želim braniti tu slobodu. Ne dam na se, ne dozvoljavam dželatu niti da priđe. Ja sam mu ravnopravan, ravnopravan poslije svega što sam podnio! Neka mi nigdje i nikako ne prilazi. Spreman sam da ubijem! Da li ću živjeti ili život izgubiti – o tome u buduće odlučujem ja. Branim slobodu i svoj život. Imam krvavo životno iskustvo, sabijeno u posljednje tri godine. Dobro znam, iskusio sam na sebi, da bez slobode nema života. Ne idem natrag, zaključio sam prije nego što sam zaspao. Zaspao još jednu večer u slobodi, zaspao bez uobičajenih zlih slutnji u više od hiljadu i stotinu pedeset minulih noći. Osjetio sam kad je Stevu netko probudio da ide na stražu. Nisam se javljao radi drugih koji su spavali. Još sam lijepo odspavao. Već su svi otišli, a da ih nisam čuo. Koje li ljepote u slobodi. Kod kuće kad mačka skoči na tavanu za mišom, svi se prenemo, probudimo se i dalje osluškujemo. Više se san ne vraća. Kakva je to promjena… Opijen sam slobodom i svojom mirnoćom. Ne prolaze ustaše, ne prolaze neke zle komšije, nema kolone u „žicu“ i iz „žice“ onih što su srpske kuće dobili zato što su Srbe klali tamo odakle su došli, a i nas izmasakrirali krajem septembra i početkom oktobra 1942. godine. Nema osvetničke familije sa krvavom prošlošću koja je kao nagradu za nedjela dobila kuću moga djeda Mile. Ne moram da ih gledam iz časa u čas. Kod njih je često i ustaša Slavko Markota, Šimin muž, zet Lucin, a sin Mirka Markote. Riješio sam se ova dva dana više desetaka utisaka, viđenja i svakakvih dojmova koji su potencirali stalni strah i izazivali nove strahove. Kakvo zadovoljstvo i rasterećenje! U tim razmišljanjima sam ustao i obukao se. Odem do bunara i nekako si sam polijevam vodu iz lim’ce, pa onako mokrog lica i ruku krenem prema kuhinji. Zamolim tetu da mi dade peškir. Ostavim ga na vješalicu i sjednem za stol. Pitam je hoće li Stevo uskoro sa straže. „Ma, neće dugo, a ti pojedi gibanice. Ostavila sam vam svakome po komadić“, kaže teta. Netko nazdravi sa „dobar dan“. Vidim na vratima čovjeka, seljaka, loše obučenog. Na ramenu nosi korito koje pridržava rukom. Nas dvoje mu odzdravismo i on uđe u kuhinju. Ono korito pometnu na klupicu kraj stola. „Ma, eto, ja jutros zakl’o nekakvo nazime, povel’ko je, pa sam donio i vama. Nestalo nam je masti, a i sa kokošima ovog ljeta stojimo loše, pa me žena nagovori da zakoljem svinjče. Nešto će zalit’ u mast da ga sačuva od vrućine, a nešto će ispeć’ pa će biti za više dana. Marija, molim te, isprazni mi korito, a ja ću donijet’ i masti kad otopim slaninu“, kaže seljak. „Ma dobro. Puno ti fala i na ovome. Samo sačekaj da operem korito“, kaže mu teta. „Ne treba, ne treba“, užurbano reče seljak pa uze korito, baci u njega onaj stolnjak, reče „zbogom“ i ode. „Baš lijepo. Vidiš koliko je mesa donio“, iznese ona iz sobe vanglu sa mesom. „Samo da Stevo dođe, da ja vama postavim doručak pa ću ja odmah pristaviti ručak sa ovim svježim mesom. Vi dvojica ćete priredit’ krupnijih drva pa ću ostalo ispeći, a malo ću ostavit na ’ladno, pod krevet, da imamo i sutra friškoga za ručak“, reče ona. Pojeo sam ja onu gibanicu, al’ sve se zgledam. Ne znam šta je za doručak, a miriši mi prženi luk. Znatiželju o doručku prekinu Đorđe sa glasnim: „Dobro jutro, jeste li vrijedni“. Odzdravimo mu na isti način i on sjede na klupicu kraj mene. „Đorđe, za doručak su bijeli žganci sa prelivom od masti i skorupa, sa preprženim lukom“, kaže mu teta pa tako zadovolji i moju znatiželju. „Ma dobro, daj šta ima. Baš sam ogladnio. Jučer mi se od umora nije ništa račilo“, kaže Đorđe. Ja sav sretan šutim i čekam da se počne jesti. Donese teta poveliku raljku, a u njoj skoro do polovice žganci. Prije nego ju je pometnula na stol malo ju je izvagala i natresla da se preliv svuda rasporedi. Nagrabi Đorđe skoro uvr’ duboki tanijer, a ja isto tako. „Oh, dobri su“, hvalim ja k’o da se opravdavam što sam toliko natrp’o. „Marija, baš su pravi“, dodade Đorđe. „Gojko još spava. Ne znam kad se vratio, nisam osjetio kad je došao“, nastavi. „Doš’o je neđe iza dva. Čula sam ja kad ga je stražar ustavio. Ja nji’ poznam sve po glasu, kad viknu ’stoj’, a ovaj ima stražu od dva do četiri“, kaže teta Marija. „Pa dobro, kako se osjećaš ovdje među partizanima? Čim si došao ovamo, na našu stranu, i ti si partizan“, obrati mi se Đorđe. „Ma dobro, jako dobro Đorđe. U ova dva dana slobode ja sam se preporodio, svega zla i strahova sam se oslobodio“, spremno odgovorim. Evo i Steve. Pozdravi nas i sjeda za stol. Odmah se laća žlice i natrpa žganaca, ništa manje od mene. Đorđe još navadi. “Ajde i ti“, veli meni. „Ne mogu“, odgovaram ja, ali ne iz pristojnosti nego sam se baš nakrkao, a i masni su. Ode on u onu drugu kuću. Kaže da ima puno posla, pisanja. Sad teta dade Stevi i gibanicu. „Milan je svoju pojeo. Ostavila sam vam od sinoć“, kaže. Nedugo otkako je Stevo u slast pojeo gibanicu, još nije ni krpu odložio brišući ruke, u kuhinju uđe Gojko. „Dobro jutro svima“, reče on nekako raspoložen. „Jeste li obavili taj posao. Reče mi Đorđe šta je za doručak pa ja požurio da ne pobjegnu žganci. Mili je novi pa ne znam kako on jede“, našali se on uz smijeh. „Ostavila sam ja za tebe, bez brige ti budi“, reče mu teta. „Ma šalim se ja na račun našeg gosta. On je naš gost dok ga ne primimo ili dok ga negdje ne smjestimo“, kaže Gojko. Završi on sa žgancima i kaže da ima dobrih vijesti iz Virovitice i Podravine. Vimerova rodbina, Virovitičani, došli pred domobransku kasarnu i tražili da ih primi glavni komandant. Skupilo se još njihovih prijatelja i drugog svijeta kad su čuli o čemu se radi. Primio ih je i obećao da više nitko u Virovitici ne smije dirati civile, žene i djecu. „Drugovi mi kažu da je izdao naredbu da nitko u noći ne smije samostalno izlaziti van ’žice’, a unutar ’žice’ nitko osim ovlaštenih žandara ne smije ulaziti u kuće i stanove. Kažu da je takva naredba napisana i u Grubišnom i da je Markotu domobranska komanda zatvorila u zahod gdje je bio cijeli dan. To sve potvrđuje ono što smo i iz Grubišnog saznali. Sad se svi oni boje za svoje glave, ali i za svoju djecu i žene. Dobro, mi žene i djecu ne diramo, ali dobro je da se oni tako boje. Pa vidite, eto sad je taj gad zaklao jednog Mađara i jednog Hrvata, ali naše žene i djecu ne diraju. To je taj njihov strah koji štiti naše“, priča Gojko. Osjetim ja da on to mene obrađuje, ohrabruje… Kao, nema više ništa od klanja. Priča on još ponešto, ali ja imam svoje… Konačno kažem: „Gojko, jebe se meni za njihov strah, nek’ se boje, nek’ idu u pičku materinu, ali ja imam svoj strah Gojko. Moj strah je posljedica krvavog iskustva sa njima u posljednje tri godine“. „Dobro, dobro, idem ja neke stvari srediti pa da kurir ide u Barnu, a odanle da se obavijeste drugovi u Grubišnom. Mog’o bi to i Mili odnijeti direktno u Grubišno, al’ vidim da mu se nekako ne ide“, reče. „Ma ne ide se meni, Gojko, nikako“, dobacim ja, a on ode. „Ajte vi priređujte drva. Nasijecite krupnija, ima tamo i grabovine“, kaže teta Marija Stevi i meni. Odosmo Stevo i ja na drvljanik. Nađosmo tu nekakvu sikiru sa otrcanom držalicom pri sječivu. On drži onaj grabovi prigl, to mu je lakše, a ja siječem. Kad je bilo za dva naramka, odložim sikiru pa odnesemo sve u kuhinju. Teta nas pohvali i pokaza nam meso u pekaču premazano sa masti. „Sad ću ovo metnuti u rernu, a ima još za dva puta. Onda ću pristavit ručak sa dosta mesa“, nekako nas hrabri. Kad smo donijeli još dva naramka, meso je već mirisalo, peče se… Sjedimo na drvljaniku. Stevo utrese nekoliko jabuka pritkom i pruži dvije meni. „Nekako mi se čini da Gojku nije pravo što nećeš da ga poslušaš da se vratiš“, poče priču Stevo. „Ma, i ja to osjećam cijelo vrijeme i uvijek kad razgovaramo. Ali, Stevo, recite vi svi što ste ovdje, recite mi što hoćete, ali ja se bojim, ja nemam hrabrosti da se tamo vratim“, ostajem ja pri svome. Pojeli smo jabuke. Stevo mi predloži da legnemo u naš brlog, pa zajedno protresemo i prostremo krparu. „Ma, moram uvijek malo odležat’, jer vražije je dva sata stajati na ono par koraka“, jada se Stevo. On je brzo zaspao, a ja tjeram svoje brige. Ipak me prevari san. Osjetio sam kad su Stevu budili da ide u stražaru. Negdje je jedanaest ili više sati. Nisam više zaspao. Opet, tko zna po koji put, naviru iste misli i uvijek isti kraj – ne idem natrag. Ležim, pomalo mi je dosadno, pa odlučim da sam odem presijecati drva. Sad vidim koliko je sikira tupa jer siječem jednom rukom, a drugom držim ovaj podugačak prigl, suvarak. Kad sam nasjekao za dobar naramak, odnesem ih i poslažem uza zid. „Baš dobro da si još nasjek’o. Evo, malo prije sam met’la drugi pekač u rernu. Ono prvo sam met’la ’ladit. Bit će za večeru, za ručak ima dosta kuhanoga. Ručak će biti malo ranije jer Đorđe mora na put. Bogami, oni se puno na’odaju, i dan i noć. Eto, Dušana nema već treći dan. Čim jedan dođe sa jedne strane, već drugi ide na drugu. Nekad ih nema ni jednoga, tu je samo komandir straže. Nekako nam je ljepše kad je bar jedan od njih ovdje. Kad ih nema, i komandir je nemiran, stalno obilazi straže i kruži okolo“, govori mi teta. „Al’ lijepo miriši cijela kuhinja“, oglasim se ja. „Ti isto ručaj sa prvom partijom. Nemoj čekat’ Stevu. Bolje ćeš večerat’“, savjetuje mi teta. „Dobro, dobro, idem ja još po drva“, kažem. Odem pa isiječem dva pruta i složim za naramak. Pošto sam složio drva, krenem u šetnju prema onoj kući gdje rade i spavaju Gojko i Đorđe. Produžim još malo nizbrdo i vidim da je Stevo na straži. Znači, prošlo je podne. Kad sam se okrenuo da idem natrag, vidim da Đorđe ode u kuhinju. Idem polako ne bi li još neki od drugova otišao za njim prije mene. Još sam se tu malo muvao, kad odoše njih trojica. Sjednem nasuprot Đorđu i zaželim svima dobar tek. Oni se zahvališe, a Đorđe, kao za sebe, ali da svi čujemo, kaže: „Eto, kad je moj drugar ovdje, sad ću ja iz Barne i do Grubišnog“. Pošto su svi nagrabili u svoje tanijere, i ja se uhvatim šeflje i nagrabim toga gustog kuhanja od povrća i tijesta sa puno mesa. Dobro jelo, baš fino. Nije mi pravo ono što reče Đorđe, ali šutim. „A šta misliš, drugar, da krenemo zajedno“, pita me on. „E, Đorđe, do Barne može, ali onda ja natrag, a ti dalje kako ’oćeš“, odlučno odgovorim. „E, a ja baš mislio da ti nastaviš za Grubišno, a ja za Grđevac“, uporan je. Jedem ja dalje, nekako teško gutam, prisjelo mi, ali šutim. Na kraju on pohvali ručak i reče: „Pozdrav svima, doviđenja“, a u prolazu se nasloni rukom na moje rame. ’Ajde, to me nekako malo utješi jer su zalogaji već teško prolazili. Sad sam opet opterećen razmišljanjem. Valjda je osjetio da mi nije pravo, pa se tim gestom ispravio. A opet, čeprka me misao, možda su se on i Gojko dogovorili da me pokušaju nekako udobrovoljiti i vratiti, a ovo je, kao, prilika, da idemo skupa. Sve mi se čini da ne znaju šta da učine sa mnom. Kao da nemaju rješenja, a nemaju duše da me protiv moje volje vrate ustašama. Dižu se drugovi iza stola, pa idem i ja van. „Prinesi, Milane, drva ’vamo pred peć“, reče teta Marija. Prinesem ja dobar naramak i uputim se k drvljaniku da još malo nasiječem. Tek sam počeo sjeći kad dođe jedan od stražara sa kojim sam maloprije ručao i kaže da me zove Gojko. Ostavim sikiru i odem za njim prema onoj drugoj kući. On mi pokaza rukom da idem unutra i produži prema stražari.

< Opet o Nogalu                                                              Sadržaj                                                                    Povratak u pakao >