Гојко, само ме не враћај натраг

„Него, ’ајде да се сада ми договоримо како ћемо с тобом. Знаш, ако ти остајеш овдје, мама и Јованка су у смртној опасности. Оне се не могу изговарати да си ти потребан Милеви у Орловцу. Они могу отићи и тамо па установити да те нема. Пуно сам размишљао о свему томе и мислим, Мили, да је најбоље да се вратиш кући. Ето, остани који дан и код мојих у Барни па да се увјериш да усташе више неће дирати жене и дјецу“, каже ми Гојко. „Гојко, да ти кажем, то ја ни једно ни друго нећу. Ако сам у Барни, тамо је несигурније него у Грубишном откако вам је Ногало утекао. Е, да вам није утек’о, можда би ствари биле другачије, али овако… Не знам. Да ме ухвате у Барни, рек’о сам ти – одох и ја, и њих двије у Грубишном. А у Грубишно… Гојко, то је такво мјесто страдања у које се ја никако не могу и нећу вратити. Ти знаш шта сам ја свашта преживио. Мени је страх у костима. Сваки дан се тај страх повећава, додаје, а нема више гдје да стане. Распореди ме гдје можеш. Ја теби вјерујем. Или овдје код тебе, или негдје за курира у Окружном, или у јединицу… Ја могу да носим пушку. Гојко, само ме натраг не шаљи. Ја ћу радије тумарати по шуми, спавати у шушњу, јести шта се нађе и бит ће ми боље него у Јасеновцу. А, и сам велиш, упориште треба пасти ускоро“, кажем одлучно.

„Ма, и паст ће. Ето, нисам ти неке ствари хтио рећи, ал’ сад нек ти буде. Чуј, велике се припреме врше за напад и на Грубишно и на Вировитицу и на Дарувар. Стално се извиђају положаји. Неке јединице помало нападају да виде како би то требало ићи. Озбиљно се пушкара око Дарувара. Ево, ја сам два дана и једну ноћ боравио у једном штагљу са домобранским подофициром испред саме ’жице’. Цртали смо бункере, пушкарнице, ровове, траншеје између ровова… Стражу око штагља је организирао и контролирао – домобрански официр! Тако је направљено и на другим правцима. Кажем ти, велике припреме су извршене, планови су готови и неће се дуго чекати. Сви они у упоришту су у страху. Имамо податке да се међусобно свађају. Неки неће да разговарају са онима који су чинили зла. Дијеле се на некакве добре и на оне који су свашта радили, звјерства чинили. Већ се доста зна о томе тко су били тамо одакле су дошли они који су клали Србе. Неке жене се свађају са мужевима. Приговарају им куд су их довели са дјецом да страдају. Већи је, Мили, страх код њих него код тебе. Ти некакви, као добри, који би се усудили враћати тамо одакле су дошли, немају за то никаквог изгледа. Камо год мрдну, возом или цестом, набасају на партизане. А овдје, опет, сједе и чекају некакву, што ти кажеш, неизвјесну и злослутну судбину. Не знају да ли им је боље да то дође што прије или да овако још потраје. Како видиш, гадно су се забавили сами са собом. Страх код њих повећавају и све горе вијести са руског фронта. Тамо Руси гањају Румуне и Бугаре који су пред капитулацијом. А све то баш и није тако далеко одавдје. Најважније је то да се они сви боје Руса к’о враг тамјана.

Чуј, идем ја потражит нешто за појести прије вечере, јер морам на један састанак. Договорено је са друговима из Подравине да се вечерас нађемо, да чујем што се тамо догађа. Ти се некако забави до вечере и док Стево не дође са страже. И размисли о овоме што сам ти рекао, па ћемо још сутра поразговарати. Ја ћу вјеројатно мало дуже спавати. Овиси о томе кад ћу се ноћас вратити“, каже Гојко. Подиже се ја са јарца, а не знам куда да кренем. Нећу за њим јер оде у кухињу. Стево је на стражи. Одлучим да кренем према заходу. Вратим се поново на дрвљаник. Купим оно крупније тријешће и комадиће дрвета и бацам на хрпу. Кад сам то углавном завршио, сједнем на јарац и чекам кад ће Гојко напустити кухињу да одем по кошарку. Ускоро изађе, махне ми руком и оде у ону другу кућу гдје иначе ради и спава. Стево ми је испричао да тамо, осим Гојка, раде и спавају Ђорђе Секулић и Душан Буквић. Они су ових дана негдје даље на терену па не долазе ни на спавање. Однио сам оно тријешће у кухињу и истресао га пред шпорет. Мириши гибаница па ја то са задовољством гласно кажем. „Да, да“, каже тета Марија, „а сад ће скоро и вечера. Имамо присиљено зеље и за свакога јаје на око. Шта ти каже Гојко? Како мисли са тобом“? „Ма, јој, не свиђа ми се како мисли. Предлаже и мисли да је најбоље да се вратим кући ради маме и Јованке. Рекао сам му да се нећу тамо враћати док упориште не падне. Па макар тумарао по шуми, а шушњом се покривао. Ја могу носити пушку и нека ме шаље гдје мисли да могу бити користан“, говорим јој своју муку. „Ја те потпуно разумијем. Стево и ја смо били у истом положају док нисмо ’вамо дошли. Гојко на све то другачије гледа. Он није живио у тим увјетима. Истина је да је преживио велики страх кад су оно у’ватили њега и покојног Милу Бубића. Оно кад је Гојко успио утећи, а Милу убише у бијегу. Ал’, ето, то је било прије двије године и од тада он живи на слободи. Не може му нитко ништа. Ал’ сад се, Бога ми, јако боји за ћаћу и матер и све Шукиће. Боји се откако им је онај усташа емигрант побјегао. Овдје смо на слободи и у миру, то нам је јако важно, ал’ ни ово није некакав живот. Мени је тешко, стално сам на ногама, никакве помоћи нема. Осим прања веша, све морам сама. А и Стеви није лако – три пута на стражу по два сата. Поготово је гадно зими. Добро, онда скрате вријеме и посуђују једни другима капуте и ципеле. Па онда киша… Сушење тог јединог одијела… Нема резерве и пресвлаке. Једино што нас у свему тјеши су приче да ће упориште ускоро пасти… Кад би Бог дао да буде истина оно што нам Гојко прича. Тада би најбоље било да слободу дочекате све троје код куће. Ал’, ајд’ знај Боже“, забринуто каже тета Марија. Почеше да долазе другови на вечеру. Сједају за стол, а тета поставља тањуре и онда лонац са шефљом. Крух је ставила у двије хрпице. Сад иде око стола и свакоме на зеље даје печено јаје на око. „Тето, ја ћу вани сачекат’ Стеву па ћу с њим вечерати“, то сам рекао пошто сам се сјетио да није пристојно гледати у туђи тањур. Прошетам под стабла јабука, гледам плодове, а по глави ми се врзмају приче тете Марије. За мене је овдје све најбоље, а она, ето, баш и није задовољна. Па из свега што ми је испричао и Стево, испада да баш ни он није задовољан. Видим да излазе са вечере, а Стеве још нема. У ону другу кућу оде неки човјек. На њему торбица, опасач и пиштољ. Зачас се врати и напери према кухињи. Иде распасан, без торбице и пиштоља. Препознам Ђорђа и кренем према њему скоро трчећи. Поздравим га, а он, као и увијек, одговори: „Здраво другар“! Рукујемо се. Пита ме шта има ново. „Ма има свашта, а ја сам дошао у партизане“, одговорим. Он се мало забезекну у мене, па ме позва да му полијевам водом док пере руке. „Па како си то одлучио да идеш у партизане? А шта је са мамом и Јованком“, пита. „Оне су остале, а ја тамо више не могу бити, не могу више дурати“, одлучно одговорим. „У, Бога му, тако неће ваљати. Колико дана си овде“, опет пита. „Два. Сад трећи“, кажем. „Па њи’ ће банда похапсит’ чим сазнају да те нема“, забринуто рече Ђорђе. Опрао је руке и иде према кухињи, а ја са њим. Поздрави се са домаћицом и двојицом другова који су још вечерали и сједе за стол. „Сједи другар. Јеси ли ти вечер’о“, упита ме. „Нисам, ја чекам Стеву“, кажем. „’Еси био са Гојком“, пита ме. „Јесам. Пуно тога смо претресли. Рекао ми је да размислим о ономе што ми је рекао“, одговорим. „А шта ти је рекао“, опет ме испитује Ђорђе. „Ма, пуно тога. Вели и да бих се требао вратити кући, а ја нећу“, упорно понављам. У кухињу улази један друг, старији човјек, и Стево. Они су иста смјена јер постоје два стражарска мјеста. „Па је л’ ти рек’о како би друкчије могао то ријешити“, наставља Ђорђе испитивање. „Ма, није. Само је рекао да размислим о свему што ми је рекао“, кажем му. „Па добро. Видим да Гојка вечерас нема. Сутра ћу и ја бити овдје, а можда наиђе и Душан“, закључи он. Пошто је брзо појео и похвалио гибаницу, вели да иде одмарати јер су му од ходања ципеле прирасле за ноге. Оде и онај човјек па остадосмо сами тета, Стево и ја. Сад смо нас двојица добили још по један комад гибанице. „Онда, шта ти је Гојко обећао, шта ће са тобом“, забринуто ме питају. „Ма, није ништа обећао. Свашта ми је лијепо испричао, а мисли да би било најбоље да се вратим кући. Вели да је то најсигурније за све нас. Као, усташе нас неће дирати јер се сада они боје за своју дјецу и жене. Ма, можда је то и истина, али, разумите ви мене, ја више нећу да будем њима на располагању – да ме могу у’ватити за врат кад ’оће. Ето, то ја више нећу“, јадам се. „Ма добро. Ето, сад је дош’о и Ђорђе. Он је мекши и од Душана и од Гојка, па ћемо видјети сутра. ’Ајте ви сад оперите ноге па лезите спават“, каже тета Марија. У соби нетко хрче, чује се и на двориште. Стево је брзо заспао, повремено и он кркља, а мени сан не долази. Рекао ми је да о свему размислим па премећем по глави све што сам чуо, без неког реда. Али, откуд год почнем, вратим се на питање повратка. То је, како је рекао, за Гојка најпаметније или најбоље! Тако ја вртим сва та сазнања која сам чуо и од Гојка и од тете Марије и од Стеве. А, како рече Ђорђе, сутра ће бити сви на окупу па ће нешто ријешити. Опет је у центру повратак. Може све, али повратак не долази у обзир. Ја хоћу да будем слободан, ја сам већ сада слободан! Не желим више доћи немоћан на дохват руке крвника, који су мојој породици и родбини, а, богами, и мени нанијели толико зла, смрти, тортуре, мучења, понижавања и страха. Једноставно, више си не дозвољавам да будем на дохват руке џелата и да овисим од његове милости. Ја већ јесам овдје слободан и желим остати слободан. У стању сам и желим бранити ту слободу. Не дам на се, не дозвољавам џелату нити да приђе. Ја сам му равноправан, равноправан послије свега што сам поднио! Нека ми нигдје и никако не прилази. Спреман сам да убијем! Да ли ћу живјети или живот изгубити – о томе у будуће одлучујем ја. Браним слободу и свој живот. Имам крваво животно искуство, сабијено у посљедње три године. Добро знам, искусио сам на себи, да без слободе нема живота. Не идем натраг, закључио сам прије него што сам заспао. Заспао још једну вечер у слободи, заспао без уобичајених злих слутњи у више од хиљаду и стотину педесет минулих ноћи. Осјетио сам кад је Стеву нетко пробудио да иде на стражу. Нисам се јављао ради других који су спавали. Још сам лијепо одспавао. Већ су сви отишли, а да их нисам чуо. Које ли љепоте у слободи. Код куће кад мачка скочи на тавану за мишом, сви се пренемо, пробудимо се и даље ослушкујемо. Више се сан не враћа. Каква је то промјена… Опијен сам слободом и својом мирноћом. Не пролазе усташе, не пролазе неке зле комшије, нема колоне у „жицу“ и из „жице“ оних што су српске куће добили зато што су Србе клали тамо одакле су дошли, а и нас измасакрирали крајем септембра и почетком октобра 1942. године. Нема осветничке фамилије са крвавом прошлошћу која је као награду за недјела добила кућу мога дједа Миле. Не морам да их гледам из часа у час. Код њих је често и усташа Славко Маркота, Шимин муж, зет Луцин, а син Мирка Маркоте. Ријешио сам се ова два дана више десетака утисака, виђења и свакаквих дојмова који су потенцирали стални страх и изазивали нове страхове. Какво задовољство и растерећење! У тим размишљањима сам устао и обукао се. Одем до бунара и некако си сам полијевам воду из лим’це, па онако мокрог лица и руку кренем према кухињи. Замолим тету да ми даде пешкир. Оставим га на вјешалицу и сједнем за стол. Питам је хоће ли Стево ускоро са страже. „Ма, неће дуго, а ти поједи гибанице. Оставила сам вам свакоме по комадић“, каже тета. Нетко наздрави са „добар дан“. Видим на вратима човјека, сељака, лоше обученог. На рамену носи корито које придржава руком. Нас двоје му одздрависмо и он уђе у кухињу. Оно корито пометну на клупицу крај стола. „Ма, ето, ја јутрос закл’о некакво назиме, повел’ко је, па сам донио и вама. Нестало нам је масти, а и са кокошима овог љета стојимо лоше, па ме жена наговори да закољем свињче. Нешто ће залит’ у маст да га сачува од врућине, а нешто ће испећ’ па ће бити за више дана. Марија, молим те, испразни ми корито, а ја ћу донијет’ и масти кад отопим сланину“, каже сељак. „Ма добро. Пуно ти фала и на овоме. Само сачекај да оперем корито“, каже му тета. „Не треба, не треба“, ужурбано рече сељак па узе корито, баци у њега онај столњак, рече „збогом“ и оде. „Баш лијепо. Видиш колико је меса донио“, изнесе она из собе ванглу са месом. „Само да Стево дође, да ја вама поставим доручак па ћу ја одмах приставити ручак са овим свјежим месом. Ви двојица ћете приредит’ крупнијих дрва па ћу остало испећи, а мало ћу оставит на ’ладно, под кревет, да имамо и сутра фришкога за ручак“, рече она. Појео сам ја ону гибаницу, ал’ све се згледам. Не знам шта је за доручак, а мириши ми пржени лук. Знатижељу о доручку прекину Ђорђе са гласним: „Добро јутро, јесте ли вриједни“. Одздравимо му на исти начин и он сједе на клупицу крај мене. „Ђорђе, за доручак су бијели жганци са преливом од масти и скорупа, са препрженим луком“, каже му тета па тако задовољи и моју знатижељу. „Ма добро, дај шта има. Баш сам огладнио. Јучер ми се од умора није ништа рачило“, каже Ђорђе. Ја сав сретан шутим и чекам да се почне јести. Донесе тета повелику раљку, а у њој скоро до половице жганци. Прије него ју је пометнула на стол мало ју је извагала и натресла да се прелив свуда распореди. Награби Ђорђе скоро увр’ дубоки танијер, а ја исто тако. „Ох, добри су“, хвалим ја к’о да се оправдавам што сам толико натрп’о. „Марија, баш су прави“, додаде Ђорђе. „Гојко још спава. Не знам кад се вратио, нисам осјетио кад је дошао“, настави. „Дош’о је неђе иза два. Чула сам ја кад га је стражар уставио. Ја њи’ познам све по гласу, кад викну ’стој’, а овај има стражу од два до четири“, каже тета Марија. „Па добро, како се осјећаш овдје међу партизанима? Чим си дошао овамо, на нашу страну, и ти си партизан“, обрати ми се Ђорђе. „Ма добро, јако добро Ђорђе. У ова два дана слободе ја сам се препородио, свега зла и страхова сам се ослободио“, спремно одговорим. Ево и Стеве. Поздрави нас и сједа за стол. Одмах се лаћа жлице и натрпа жганаца, ништа мање од мене. Ђорђе још навади. “Ајде и ти“, вели мени. „Не могу“, одговарам ја, али не из пристојности него сам се баш накркао, а и масни су. Оде он у ону другу кућу. Каже да има пуно посла, писања. Сад тета даде Стеви и гибаницу. „Милан је своју појео. Оставила сам вам од синоћ“, каже. Недуго откако је Стево у сласт појео гибаницу, још није ни крпу одложио бришући руке, у кухињу уђе Гојко. „Добро јутро свима“, рече он некако расположен. „Јесте ли обавили тај посао. Рече ми Ђорђе шта је за доручак па ја пожурио да не побјегну жганци. Мили је нови па не знам како он једе“, нашали се он уз смијех. „Оставила сам ја за тебе, без бриге ти буди“, рече му тета. „Ма шалим се ја на рачун нашег госта. Он је наш гост док га не примимо или док га негдје не смјестимо“, каже Гојко. Заврши он са жганцима и каже да има добрих вијести из Вировитице и Подравине. Вимерова родбина, Вировитичани, дошли пред домобранску касарну и тражили да их прими главни командант. Скупило се још њихових пријатеља и другог свијета кад су чули о чему се ради. Примио их је и обећао да више нитко у Вировитици не смије дирати цивиле, жене и дјецу. „Другови ми кажу да је издао наредбу да нитко у ноћи не смије самостално излазити ван ’жице’, а унутар ’жице’ нитко осим овлаштених жандара не смије улазити у куће и станове. Кажу да је таква наредба написана и у Грубишном и да је Маркоту домобранска команда затворила у заход гдје је био цијели дан. То све потврђује оно што смо и из Грубишног сазнали. Сад се сви они боје за своје главе, али и за своју дјецу и жене. Добро, ми жене и дјецу не дирамо, али добро је да се они тако боје. Па видите, ето сад је тај гад заклао једног Мађара и једног Хрвата, али наше жене и дјецу не дирају. То је тај њихов страх који штити наше“, прича Гојко. Осјетим ја да он то мене обрађује, охрабрује… Као, нема више ништа од клања. Прича он још понешто, али ја имам своје… Коначно кажем: „Гојко, јебе се мени за њихов страх, нек’ се боје, нек’ иду у пичку материну, али ја имам свој страх Гојко. Мој страх је посљедица крвавог искуства са њима у посљедње три године“. „Добро, добро, идем ја неке ствари средити па да курир иде у Барну, а оданле да се обавијесте другови у Грубишном. Мог’о би то и Мили однијети директно у Грубишно, ал’ видим да му се некако не иде“, рече. „Ма не иде се мени, Гојко, никако“, добацим ја, а он оде. „Ајте ви приређујте дрва. Насијеците крупнија, има тамо и грабовине“, каже тета Марија Стеви и мени. Одосмо Стево и ја на дрвљаник. Нађосмо ту некакву сикиру са отрцаном држалицом при сјечиву. Он држи онај грабови пригл, то му је лакше, а ја сијечем. Кад је било за два нарамка, одложим сикиру па однесемо све у кухињу. Тета нас похвали и показа нам месо у пекачу премазано са масти. „Сад ћу ово метнути у рерну, а има још за два пута. Онда ћу приставит ручак са доста меса“, некако нас храбри. Кад смо донијели још два нарамка, месо је већ мирисало, пече се… Сједимо на дрвљанику. Стево утресе неколико јабука притком и пружи двије мени. „Некако ми се чини да Гојку није право што нећеш да га послушаш да се вратиш“, поче причу Стево. „Ма, и ја то осјећам цијело вријеме и увијек кад разговарамо. Али, Стево, реците ви сви што сте овдје, реците ми што хоћете, али ја се бојим, ја немам храбрости да се тамо вратим“, остајем ја при своме. Појели смо јабуке. Стево ми предложи да легнемо у наш брлог, па заједно протресемо и простремо крпару. „Ма, морам увијек мало одлежат’, јер вражије је два сата стајати на оно пар корака“, јада се Стево. Он је брзо заспао, а ја тјерам своје бриге. Ипак ме превари сан. Осјетио сам кад су Стеву будили да иде у стражару. Негдје је једанаест или више сати. Нисам више заспао. Опет, тко зна по који пут, навиру исте мисли и увијек исти крај – не идем натраг. Лежим, помало ми је досадно, па одлучим да сам одем пресијецати дрва. Сад видим колико је сикира тупа јер сијечем једном руком, а другом држим овај подугачак пригл, суварак. Кад сам насјекао за добар нарамак, однесем их и послажем уза зид. „Баш добро да си још насјек’о. Ево, мало прије сам мет’ла други пекач у рерну. Оно прво сам мет’ла ’ладит. Бит ће за вечеру, за ручак има доста куханога. Ручак ће бити мало раније јер Ђорђе мора на пут. Богами, они се пуно на’одају, и дан и ноћ. Ето, Душана нема већ трећи дан. Чим један дође са једне стране, већ други иде на другу. Некад их нема ни једнога, ту је само командир страже. Некако нам је љепше кад је бар један од њих овдје. Кад их нема, и командир је немиран, стално обилази страже и кружи около“, говори ми тета. „Ал’ лијепо мириши цијела кухиња“, огласим се ја. „Ти исто ручај са првом партијом. Немој чекат’ Стеву. Боље ћеш вечерат’“, савјетује ми тета. „Добро, добро, идем ја још по дрва“, кажем. Одем па исијечем два прута и сложим за нарамак. Пошто сам сложио дрва, кренем у шетњу према оној кући гдје раде и спавају Гојко и Ђорђе. Продужим још мало низбрдо и видим да је Стево на стражи. Значи, прошло је подне. Кад сам се окренуо да идем натраг, видим да Ђорђе оде у кухињу. Идем полако не би ли још неки од другова отишао за њим прије мене. Још сам се ту мало мувао, кад одоше њих тројица. Сједнем насупрот Ђорђу и зажелим свима добар тек. Они се захвалише, а Ђорђе, као за себе, али да сви чујемо, каже: „Ето, кад је мој другар овдје, сад ћу ја из Барне и до Грубишног“. Пошто су сви награбили у своје танијере, и ја се ухватим шефље и награбим тога густог кухања од поврћа и тијеста са пуно меса. Добро јело, баш фино. Није ми право оно што рече Ђорђе, али шутим. „А шта мислиш, другар, да кренемо заједно“, пита ме он. „Е, Ђорђе, до Барне може, али онда ја натраг, а ти даље како ’оћеш“, одлучно одговорим. „Е, а ја баш мислио да ти наставиш за Грубишно, а ја за Грђевац“, упоран је. Једем ја даље, некако тешко гутам, присјело ми, али шутим. На крају он похвали ручак и рече: „Поздрав свима, довиђења“, а у пролазу се наслони руком на моје раме. ’Ајде, то ме некако мало утјеши јер су залогаји већ тешко пролазили. Сад сам опет оптерећен размишљањем. Ваљда је осјетио да ми није право, па се тим гестом исправио. А опет, чепрка ме мисао, можда су се он и Гојко договорили да ме покушају некако удобровољити и вратити, а ово је, као, прилика, да идемо скупа. Све ми се чини да не знају шта да учине са мном. Као да немају рјешења, а немају душе да ме против моје воље врате усташама. Дижу се другови иза стола, па идем и ја ван. „Принеси, Милане, дрва ’вамо пред пећ“, рече тета Марија. Принесем ја добар нарамак и упутим се к дрвљанику да још мало насијечем. Тек сам почео сјећи кад дође један од стражара са којим сам малоприје ручао и каже да ме зове Гојко. Оставим сикиру и одем за њим према оној другој кући. Он ми показа руком да идем унутра и продужи према стражари.

< Опет о Ногалу                                                              Садржај                                                                    Повратак у пакао >