Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Episkop gornjokarlovački Sava Trlajić je rođen 6. jula 1884. godine u Molu, od oca Stefana i majke Jelisavete. Na krštenju je dobio ime Svetozar. Osnovnu školu je završio u Molu, a veliku klasičnu gimnaziju i bogosloviju u Sremskim Karlovcima. Pravni fakultet je završio u Beogradu, a pravosudni ispit je položio na Pravnom fakultetu u Zagrebu. Đakonski čin je primio na Bogojavljenje 1909. godine, a sveštenički na Svetoga Savu iste godine. Od 1909. do 1927. godine obavljao je dužnost parohijskog sveštenika u Bašaidu. Početkom 1927. godine izabran je za referenta, a nešto kasnije i za sekretara Svetog arhijerejskog sinoda SPC.
Monaški čin je primio 1929. godine kao udov sveštenik. Zamonašen je u manastiru Krušedolu, proizveden u čin arhimandrita i postavljen za starešinu manastira. Na položaju nastojatelja manastira Krušedola ostao je do izbora za vikarnog episkopa sremskog.
Hirotonisan je 30. septembra 1934. godine u Sremskim Karlovcima od strane patrijarha srpskog Varnave.
Kao vikarni episkop sremski, do novembra 1936. godine, vršio je dužnost predsednika Eparhijskog upravnog odbora Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke. Od novembra 1936. godine do početka 1937. godine vršio je dužnost predsednika Crkvenog suda Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke. Na tom položaju ga je zatekao izbor za episkopa gornjokarlovačkog sa sedištem u Plaškom. Ustoličen je 4. septembra 1938. godine u Plaškom.
Episkop Sava je bio veliki revnitelj na njivi Gospodnjoj. Između ostalog, imao je veliku ulogu u rušenju Konkordata između dva svetska rata.
Drugi svetski rat ga je zatekao u njegovoj rezidenciji u Plaškom. Dana 21. maja 1941. godine u Plaški je došlo oko 100 ustaša radi preuzimanja vlasti od strane Italijana. Episkopa Savu su odmah po preuzimanju vlasti proglasili za taoca „nove katoličke države Hrvatske“. Ista sudbina je zadesila i sledeće sveštenike: protojereja Isa J. Pejnovića, arhijerejskog zamenika, protojereja Milana Dokmanovića, paroha plaščanskog, protojereja Milana Rajčevića, crkvenog tužioca, jereja Petra Vučinića, člana Crkvenog suda, jereja Bogoljuba Gakovića, sekretara Crkvenog suda, jereja Milana Đukića, sekretara Eparhijskog upravnog odbora, jereja Jašu Stepanova, paroha plaščanskog, jereja Đorđa Stojanovića, veroučitelja, i jereja Stanislava Nasadila, paroha u Ličkim Jasenicama.
Dana 23. maja 1941. godine ustaše su došle u vladičanski dvor, iselile episkopa Savu, a sav nameštaj iz dvora natovarile na kamione i odvezle u Ogulin. Dana 8. juna u vladičanski dvor je sa grupom ustaša došao ustaški logornik i veliki zločinac Josip Tomljenović. Odmah je naredio da se ustaškom odredu, koji je došao sa njim, predaju eparhijski novac i hartije od vrednosti. Episkopu Savi je naredio da odmah napusti Plaški i ode za Srbiju. Vladika je to odbio da učini i tom prilikom mu je naglasio da je on legalni episkop gornjokarlovački i da ne može napustiti svoju eparhiju, a da oni sa njim mogu raditi šta im je volja.
Episkop Sava je uhapšen 17. juna 1941. godine. Sa njim je uhapšeno i trinaest viđenijih Srba iz Plaškog. Uhapšeni su i sveštenici Bogoljub Gaković, Đuro Stojanović i Stanislav Nasadil. Ustaše su ih odvele i zatvorile u štalu Josipa Tomljenovića, koju su čuvali naoružani ustaški vojnici. Svi zatvorenici, a posebno episkop Sava, svakodnevno su bili strahovito mučeni i zlostavljani.
U štali Josipa Tomljenovića ostali su nešto više od mesec dana. Dana 19. jula 1941. godine ustaše su povezale sve zatvorenike, svrstale ih po dvojicu u red, odvele na železničku stanicu u Plaškom kako bi ih vozom otpremili za Gospić. Na železničkoj stanici u Plaškom proveli su vreme od 10 časova uveče do 5 časova ujutru. Najteže je bilo episkopu Savi kome, iako je bio vezan u lance, nisu dozvolili ni da sedne i da se odmori.
Episkop Sava i grupa Plaščanskih Novomučenika stigli su u Gospić 20. jula 1941. godine. Sa železničke stanice u Gospiću odvedeni su u gospićki zatvor, gde su strahovito mučeni i ponižavani.
Episkop zahumsko-hercegovački dr Atanasije Jevtić u svojoj knjizi Srpska Crkva u Drugom svetskom ratu navodi podatak da je episkop Sava 8. avgusta 1941. godine viđen u dvorištu kaznenog zavoda u Gospiću. Bio je vezan i postavljen na kišu. Episkop Sava je i tu torturu stoički i mirno podneo.
Polovinom avgusta 1941. godine iz gospićkog zavoda izvedeno je oko dve hiljade Srba, vezanih žicom po dvojica, i odvedeno putem prema Velebitu. U toj grupi je bio i episkop Sava Trlajić. Pretpostavlja se da je episkop Sava ubijen na Velebitu jer je, kako navodi episkop Atanasije, prema svedočenju nekih italijanskih novinara na Velebitu u avgustu 1941. godine ubijeno oko 8000 Srba. Drugih podataka o mučeničkoj končini episkopa gornjokarlovačkog Save Trlajića nema.
Sveti arhijerejski sinod SPC je u toku rata više puta intervenisao za mitropolita Petra i episkopa Savu, ali bez uspeha (o tome videti u knjizi episkopa Atanasija Srpska Crkva u Drugom svetskom ratu).
Sveštenik Jovan Silaški je u jednom broju Banatskog vesnika, časopisa Banatske eparhije, pod naslovom „Glavu dajem, al’ svoj narod ne ostavljam“, objavio svoje sećanje na episkopa Savu Trlajića i jedno svedočanstvo o njegovom stradanju. U narednim redovima prenosimo deo toga svedočenja.
„…Godine 1941. u Gornjokarlovačkoj eparhiji zavladala je užasna ustaška strahovlada. Sveštenicima i episkopu rečeno je da više nisu poželjni i da moraju napustiti svoje vernike i svoj narod. Nadbiskup Alojzije Stepinac otvoreno je rekao vladici da mora da napusti ‘hrvatski’ Karlovac, inače će biti likvidiran. Na to mu je vladika odgovorio:
‘Glavu dajem, al’ svoj narod ne ostavljam!’
Da se nadbiskup nije šalio, videlo se odmah. Vladika Sava je uhapšen i strahovito mučen. Za vreme njegovog mučenja u Plaškom, ustaše su pevali: ‘Svi koji ste u Hristu rođeni – u Hrista ste se obukli’.
Kada su vladiku posle mučenja poveli na stratište, njegova majka je stajala pored crkve i čekala da ga provedu. Htela je, još jedanput, da vidi sina i da se sa njime pozdravi. Mučitelji joj to, međutim, nisu dozvolili. Vladika je, ipak, vezanim rukama blagoslovio majku i otišao u smrt.
Nekoliko godina kasnije, u bašaidsku crkvu, u kojoj je vladika Sava službovao kao mesni paroh, svratio je nepoznat čovek. Sreo je tadašnjeg upravnika pošte Savu Saravolca. Sava je, inače, bio dugogodišnji pojac u bašaidskoj crkvi i to je sa ponosom isticao.
‘Da li ste poznavali vladiku Savu Trlajića?’, upitao je nepoznati Saravolca. ‘Čuo sam da je bio sveštenik u Bašaidu’.
‘Kako da ne! Vladika me je školovao. Njemu sam zahvalan za sve što sam u životu postigao’.
Zatim je upitao nepoznatog:
‘Otkud poznajete vladiku?’
‘Bio sam neposredan svedok njegovog stradanja’, odgovorio je neznanac. ‘Ustaški mučitelji doveli su vladiku na jednu poljanu i nastavili mučenje. Živom su mu kožu odrali i posuli solju. Zatim su ga zakopali u zemlju. Samo mu je glava virila. Potom su dovukli gvozdenu drljaču i vukli je preko njegove glave, sve dok nije dušu predao Gospodu. Dalje ne znam. Biće da su ga ustaše bacili u jednu od mnogobrojnih jama u tom kraju, srpskih grobnica. Ni smrt ga, dakle, nije odvojila od naroda’.
Nepoznati se okrenuo i otišao, a Sava je ostao skamenjen, ne uspevši da ga upita za ime….“
Izvor:pravoslavlje
One Response
U Plaskom, u parkicu, bio je spomenik nastradalim od ustasa. Ne znam da li jos uvek postoji. Krasio je razglednice Plaskog. Jama kao sto su na Velebitu ima i oko Ogulina. I tamo su bacali Srbe iz Plaskog i okoline. U toj nekoj jami zavrsio je i moj deda Mile Kosanovic iz Kunica. Nikada nismo saznali pravu istinu. A kako stoje stvari i necemo. Samo znamo da su na Svetog Iliju 1941. godine u Ogulinu pokupili sve sto su uhvatili srpsko i pobacali u jame.