Да ме моји душебрижници нису заборавили, дали су ми до знања тако што су од Факултета политичких наука тражили потврду да тамо у својству доцента предајем колегиј Здравство и социјална заштита у рату. Службеница Тајништва факултета ме упозорила да ми могу укинути пензију. Одговорила је на акт и саопћила да сам љетни семестар завршио и дао отказ, те да ћу испите у септембарском року обавити гратис. Тако смо „персоналцу“ Пете армије генералу ЈНА, а касније генералу ЗНГ-а, послали фигу.
Пажљиво сам пратио збивања у Југославији, увјерен да сам и ја невина жртва на путу њеног растакања. Све јаснија ми је жалосна истина о томе колико има ментално оскудних генерала Срба, а остали су бирани као кад голуб бира зрње. А онда портрети и личности челника Савезне државе, Владе, секретаријата и министарстава… Опет ми падају пред очи – оне наше са истока… Али, тко сам ја? Нитко. Ситни, слободни стријелац. Реагирам на писања штампе, која дирају у ране српског народа и српске дјеце у Другом свјетском рату, на књигу у којој пише да је Јастребарско било прихватилиште за дјецу и да су до сада о томе писане неистине. Реагирам на лажи „узорите“ господе др Фрање Туђмана и др Фрање Кухарића о Јастребарском. У име Секције реагирам на девастацију Пионирског спомен-дома у Јастребарском. Секција се оглашава поводом упада зенги септембра мјесеца 1990. у Спомен-подручје Јасеновац… Има још тога. То је мој уски сектор дјеловања, а налет хрватског национализма има опће размјере, он је организирани систем, то је свеопћи покрет. Начини и садржаји супротстављања томе очитом злу с призвуком геноцидних пријетњи српском народу, управо су смијешни колико су празни и неефикасни. Појављивања секретара за народну одбрану Кадијевића и Начелника генералштаба Аџића постају смијешна, бизарна, као израз свакојаке немоћи. Начелник Генералштаба у посјети Алији Изетбеговићу љуља се у угодној сједалици на трави као најобичнији дебил. Срамота.
< Присилно пензионисање, слободно вријеме за старе преокупације Садржај Усташка емиграција у „демократском озрачју“ >