Gideon Grajf: Jasenovac je daleko brutalniji od Aušvica

Sagovornik „Pečata“, prof. dr Gideon Grajf autor je izuzetno značajne monografije „Jasenovac – Aušvic Balkana – Ustaška imperija okrutnosti“

Sagovornik „Pečata“, prof. dr Gideon Grajf autor je izuzetno značajne monografije „Jasenovac – Aušvic Balkana – Ustaška imperija okrutnosti“. Ova multidisciplinarna studija dr Grajfa, u kojoj je prvi put uporedno analiziran zločin u Aušvicu i Jasenovcu, štampana je u Izraelu na hebrejskom, srpskom i engleskom jeziku. Izdavači monografije su Institut za Holokaust „Šem olam“ (Izrael), Fondacija za projekte edukacije o Holokaustu (Majami, SAD) i Akademski koledž Ono (Izrael). Članovi uređivačkog odbora su profesori i istoričari iz Izraela, SAD, Norveške, Italije i Japana.

Prof. dr Gideon Grajf je istoričar specijalizovan za Holokaust, glavni istoričar u Institutu za obrazovanje, dokumentovanje i istraživanje o Holokaustu „Šem olam“ u Izraelu, glavni istoričar Udruženja za obrazovne projekte o Holokaustu u Majamiju, SAD, direktor Međunarodne ekspertske grupe GH7 protiv revizionizma u istoriji. Grajf je 1986. intervjuisao 31 preživelog iz Aušvica i na osnovu njihovih svedočenja napisao knjigu „Plakali smo bez suza“ – to potresno delo inspirisalo je jevrejsko-mađarskog reditelja Lasla Nemeša da snimi film „Saulov sin“, koji je 2016. godine nagrađen Oskarom.

Gideon Grajf imenovan je nedavno za predsedavajućeg Međunarodne komisije za Srebrenicu, koju je formirala vlada Republike Srpske za istraživanje stradanja svih naroda u srebreničkoj regiji u periodu 1992-1995. Takođe, potpisan je i jedan od krucijalnih dokumenata kojim je institucionalizovana Grajfova saradnja s nadležnim institutima i drugim naučnim ustanovama na zaštiti kulture sećanja na zajedničke žrtve u NDH i Jasenovcu u Drugom svetskom ratu.

* Vaša studija „Jasenovac – Aušvic Balkana – Ustaška imperija okrutnosti“ jedna je od najvažnijih knjiga našeg vremena. Šta vas je motivisalo da započnete rad na njoj i koju ste metodologiju primenili u istraživanju ovako kompleksne teme?

– Iza svih projekata koji se tiču Srbije, studije „Jasenovac – Aušvic Balkana – Ustaška imperija okrutnosti“, budućih knjiga, filma koji realizujem s Emirom Kusturicom i ostalih projekata na temu srpske istorije stoji moja saradnja sa ambasadorkom Ljiljanom Nikšić. Ona me je regrutovala, podržavala, otvorila mi je sva vrata. Bez nje ova knjiga nikada ne bi bila realizovana.

Takođe, izraelska ambasadorka u Beogradu, dr Alona Fišer Kam mi je u svim fazama saradnje od 2016. godine nesebično pomagala, kao i kćer Ani Zorman koja je preživela Holokaust. Obe diplomatije zaslužne su što je došlo i do prve i najveće Izložbe o Jasenovcu u istoriji UN, povodom međunarodnog Dana Holokausta u Njujorku 2018. godine.
Knjiga je rezultat veoma intenzivnog četvorogodišnjeg istraživanja zločina hrvatskih ustaša protiv Srba, Jevreja, Sinta i Roma tokom Drugog svetskog rata, naročito u jasenovačkom logoru istrebljenja. Godine 2016. postao sam direktor Međunarodne ekspertske grupe GH7 koja se fokusira na zločine počinjene u NDH. Sa kolegama, istoričarima iz Izraela, SAD, Nemačke, Norveške, Italije, Srbije i Hrvatske istraživao sam arhive Izraela, Nemačke, Italije, Hrvatske (Jasenovac), Republike Srpske (Donja Gradina) i Srbije sa naglaskom na razgovore sa preživelima iz Jasenovca. Pokušavali smo da otkrijemo istorijski obrazac po kojem je funkcionisao ovaj sistem najbrutalnijeg od osam koncentracionih logora koji su delovali tokom Drugog svetskog rata a koji je bio iz mnogih razloga u bivšoj Jugoslaviji pod velom ćutanja. Sada je to počelo da se menja. Pokrenuli smo proces skidanja prašine s prave istorije. Prašina nipošto nije dobra u istorijskim stvarima.

Prvo što smo grupa GH7 i ja uradili je istraživanje zasnovano na faktografiji što je najvažnije u istorijskoj nauci, a zatim smo otpočeli i tešku borbu s novim zločinačkim talasima distorzije i revizije istorije što predstavlja zločin po sebi budući da poricanjem zločina doprinosite samom zločinu i sami ste na taj način postali zločinac. Poricati, na primer, broj žrtava, znači ubiti ih dva puta. Žrtve to ne zaslužuju.

* U pitanju je multidisciplinarna studija. Koje naučne discipline su uključene u njen nastanak? Kako je istraživanje sprovedeno?

– Prvo smo istražili sve postojeće arhive u potrazi za istorijskom dokumentacijom. Proučili smo izjave preživelih. Intervjuisali smo preživele. Još ima preživelih, ne samo u Srbiji već i u Izraelu, koji su kao deca bili zatočeni u Jasenovcu. Gledali smo veoma važne filmove u Kinoteci iz vremena Holokausta. Ne postoje vrata koja nismo iznutra otvorili kako bismo sagledali punu i kompletnu sliku. Radi se o veoma dobro utemeljenom istorijskom istraživanju zasnovanom na dokumentaciji, dokumentarnim filmovima, literaturi, svedočenjima, a nadam se da ću u budućnosti napisati još jednu knjigu koja će kuću podići na viši nivo.

Napravili smo prizemlje a planiramo da sazidamo još jedan sprat, budući da neprekidno dolazimo do novih podataka. Istorija je kao arheologija, kopanjem dolazite do novog materijala. U arheologiji nalazite materijalne dokaze stare hiljadama godina. U istoriji je ista stvar i to su dve veoma srodne discipline. Ova knjiga nije poslednja reč o Jasenovcu. Prihvatam kada mi ljudi kažu da je moj rad bazičan i fundamentalan, i to je zaista lep kompliment, ali smatram da ovo nije naša konačna reč o Jasenovcu.

* Ekspert ste i za Aušvic i za Holokaust. Da li ste na bilo koji način bili zapanjeni kada ste se suočili s užasima Jasenovca?

– Na neki način zaista jesam. Bio sam iznenađen kada sam video koliko su Jasenovac i Aušvic slični, a u isto vreme koliko se razlikuju. Hrvati ustaše su pokušavali da imitiraju zločine Nemaca, ali i da ih nadmaše. Učenik želi da bude bolji od svog učitelja. Oni su to radili na najbrutalnije moguće načine. Dozvolite mi da iznesem razliku između dve filozofije ubijanja. Nemci su pokušali da ne isprljaju ruke. Njihova filozofija ubijanja je bila: ubijmo ljude na veoma čist način. Šta to znači? Mi nikada nećemo držati žrtvu u svojim rukama. Nikada nećemo isprljati ruke njenom krvlju. Ubijaćemo na tehnički industrijski način. Tako su osmislili industrijalizaciju smrti.

Kada su nacisti počeli sa „konačnim rešenjem“ u Sovjetskom Savezu 21. juna 1941, sistem je bio ubijanje iz vatrenog oružja i na taj način je ubijeno 1,6 miliona Jevreja. Ali takvo ubijanje nije bilo dovoljno „čisto“. Zbog čega? Nemačke ubice su stajale veoma blizu svojih žrtava i nalazile su se oči u oči s ljudima koji su umirali od njihovih metaka. Štaviše, ponekad bi deo mozga eksplodirao i njegovi delovi bi isprljali uniformu nemačkog ubice. To se Nemcima nije činilo ugodnim. Zbog toga su, nakon što su ubili 1,6 miliona ljudi, unapredili sistem koji je rešio sve ove probleme. Novi sistem je radio kao fabrika s gasnim komorama u kojima nije bilo direktnog kontakta ubice sa žrtvama. Ubice nisu morale da gledaju kako žrtve umiru, osim ako to nisu želele. Komadi tela žrtava nisu padali na uniforme i sve u svemu bio je to veoma čist zločin.

Ustaše, s druge strane, želele su sasvim drugo. One su volele krv, volele da drže žrtvu, volele da je seku, da joj vade oči… To je za njih bila zabava. To je razlika u filozofiji ubijanja i to sam otkrio tek kada sam otpočeo svoje istraživanje. U knjizi opisujemo 57 ustaških metoda ubijanja i mučenja ljudi na osnovu analize dr Izraela Herškovica, profesora anatomije, forenzičara i konsultanta našeg ekspertskog tima, izvedene na osnovu mog istraživanja. Ove metode opisane su u potpoglavljima: direktni načini ubijanja (16 načina), mučenje koje u većini slučajeva dovodi di smrti (13 načina), posebni načini ubijanja u koje spadaju vađenje fetusa iz stomaka trudnih žena, silovanje i nabijanje na kolac, silovanje i odsecanje dojki, silovanje i stavljanje živih pacova u genitalije, silovanje i stavljanje opušaka u genitalije; posebni načini ubijanja dece koji obuhvataju razbijanje dečje lobanje udarcima o zid, udarcima maljem, nabijanje na bajonet i oslepljivanje gledanjem u sunce.

Poslednje potpoglavlje opisuje metode ubijanja koje se postižu stavljanjem žrtava u uslove koji nesumnjivo uzrokuju teške bolesti i smrt (sedam načina). Hrvati su veoma uživali u ubijanju. Smrt je za njih bila važna, ne život. Oni su obožavali smrt. Obožavali ubijanje, torturu, obožavali da gledaju kako ljudi umiru. Za njih je to bila vrhunska zabava.

Jasenovac je na svoj način daleko brutalniji čak i od Aušvica. On je proizvod strahovite brutalnosti, varvarizma, okrutnosti i primitivizma. Druga razlika između Jasenovca i Aušvica je što su u Aušvicu Nemci koristili deo žrtava kao robove u industriji smrti. U Jasenovcu rad je služio za ponižavanje, kažnjavanje i torturu. To nije bio pravi rad, dok je u Aušvicu postojao čitav niz fabrika, postojao je industrijski sektor pod nazivom Buna-Monovic.

Vrhunac ustaškog zločina predstavljaju koncentracioni logori smrti za decu kakvi su postojali u Sisku, Jastrebarskom i Jasenovcu.

* Kako se to može uporediti s nacistima?

– To je takođe veoma značajna razlika. Nijedan nemački logor nije bio uspostavljen za decu. Za žene da, ali za decu – ne. To je tipično ustaški izum koji svedoči o neverovatnoj okrutnosti i brutalnosti. Logor za malu decu, čak bebe koje umiru od izgladnjivanja i torture, i smišljanje što nepodnošljivije torture kao što je bacanje deteta uvis i nabijanje na bajonet pred očima majke, kao forma zabave za ustaše, svedočanstvo su jedinstvenog zločina protiv dece kakav je izveden u NDH.

* Kako razumete ovu okrutnost? Da li imate objašnjenje?

– Ne, nemam. Ja sam istoričar, a ne psihijatar ili psiholog. Uostalom, to je problem Hrvata. Oni bi morali da objasne samima sebi zbog čega su bili tako okrutni. Mislim da bi bilo dobro da se time pozabave, zato što ukoliko to ne urade, postoji mogućnost da to u budućnosti ponove. Veoma je važno da se s tim suoče. I to je još jedna razlika između Nemaca i Hrvata. Nemci su posle 1945. prihvatili punu odgovornost za zločine. Hrvati nastoje da svoje zločine poreknu ili da ih umanje. Oni ne žele da snose odgovornost za ove zločine. Niko ne želi da se suoči sa svojim lošim delima. Niko ne želi da prizna krivicu. Tako je na nivou pojedinca, a tako je i na nivou kolektiviteta i država.

* Zbog čega svet nije pred Hrvate postavio problem odgovornosti za genocid?

– Vi ste veoma naivni. Zbog čega bi svet to uradio? Da li je svet rekao bilo šta dok je 6-7 miliona Jevreja brutalno ubijano. Svet nije rekao ništa.

Kakva je odgovornost Vatikana za genocid i prikrivanje genocida?

Vatikan se ponašao na potpuno kriminalan način. Papa Francisko je konačno otvorio arhive i to je veoma dobro. Ali da je papa Pije XII rekao jednu reč u vezi sa stradanjem Jevreja, barem stotinu ljudi bi ga poslušalo. Ali on nije rekao nijednu. Vatikan je apsolutno razočarao s moralnog stanovišta. I ne verujem da će biti dokumentacije koja će protivrečiti ovoj pasivnosti. To bi me veoma iznenadilo. I to je šteta, jer glas pape je mogao biti spasonosan za mnoge Jevreje. A šta bi se dogodilo papi da je to rekao? Da li bi on bio poslat u koncentracioni logor? Da li bi bio uhapšen da je to rekao? Ne bi. On je papa. I to je prava tragedija.

* Koga bi trebalo okriviti za genocid izveden u NDH? Ko je odgovoran?

– Pre svega vladu NDH, zatim ustaški pokret i potom katoličku crkvu. Treba okriviti Alojzija Stepinca koji je podržao genocid. Treba okriviti sve učesnike koji su ubijali, sprovodili torturu, mučili. Mnogo je onih koje bi trebalo okriviti. Radi se o veoma velikom zločinu na širokoj skali, koji je zahtevao mnogobrojne učesnike.

* A ko je kriv za prikrivanje ovog genocida?

– Koliko mi je poznato, to je jugoslovenska država posle Drugog svetskog rata. Tito je pokušao da ujedini narode, ali na veštački način. I zabranio je istinu.

* Prvi u svetu ste smestili Jasenovac među osam koncentracionih logora za istrebljenje u Drugom svetskom ratu.

– Da. To su Aušvic, Helmno, Belžec, Majdanek, Sobibor, Treblinka, Mali Trostenec, koji se nalazi u današnjem predgrađu Minska, i Jasenovac. Ja sam jedini istoričar u svetu koji je klasifikovao poslednja dva koncentraciona logora među već klasifikovanih šest logora za istrebljenje, tako da danas moramo govoriti o osam ovakvih logora smrti. Jasenovac je najokrutniji, najbrutalniji i najstravičniji među njima. Nemački sistem je bio organizovan, sistematičan, usmeren na efikasnost i industrijalizaciju ubijanja, dok je jasenovački bio haotičan i primitivan, usmeren na zadovoljavanja, uživanja u ubijanju i mučenju. Nemački moto je bio: mora postojati red.

* Nedavno ste obelodanili informaciju o postojanju snimaka kompleksa jasenovačkih logora iz vazduha koje je načinila američka avijacija tokom Drugog svetskog rata.

– Iz vazduha možete da vidite ono što ne možete čak ni tokom posete nekog mesta. Snimci iz vazduha koji pripadaju arhivu u Edinburgu u Škotskoj otkrivaju ogromno područje od 10 kvadratnih kilometara Jasenovca gde vidite masovne grobnice od kojih svaka može sadržati na hiljade tela ubijenih ljudi. To je veoma jak dokaz onoga što mnogobrojni istoričari i ja dugo tvrdimo, a to je broj žrtava koji najmanje iznosi 700.000. I to svakako nije konačan broj jer se tu ne ubrajaju leševi žrtava koje je odnela Sava, žrtve koje su pretvorene u pepeo, one od kojih je napravljen sapun itd. I to otkriće je novijeg datuma. Ono se odigralo pre mesec dana, dok sam bio u Srbiji. Kako sam vam rekao: istorija je kao arheologija.

Što dublje kopate, istina se otkriva sa svih strana. Mislim da se radi o veoma značajnom otkriću koje će pomoći da se reši pitanje broja žrtava. Angažovao sam dva vodeća forenzička eksperta iz Instituta za patologiju u Izraelu, jedan od njih je već bio u Beogradu, a tu su i srpski eksperti, neki žive u inostranstvu a neki u Srbiji. Radi se o visokoprofesionalnom timu eksperata koji učestvuju u ovom projektu. Trudimo se da budemo vrlo objektivni, na visokom naučnom nivou i bez ikakvih predrasuda.

* Da li ste pored istorijskih istraživanja učestvovali i u aktivnim potragama za nacističkim zločincima?

– Bio sam u kontaktu sa izraelskom tajnom službom, sa Mosadom, tokom potrage za nekim od najvećih nacističkih zločinaca kao što je Jozef Mengele, budući da sam posedovao značajne informacije za ove potrage. Nadam se da ih je služba upotrebila. Nažalost, Mengele je umro prirodnom smrću i nikada nije bio kažnjen zbog svojih zlodela, a i mnogi drugi za koje sam pružao informacije takođe su umrli u svojim krevetima. To je veoma, veoma loše. Ista je stvar i sa ustašama koji su mahom izbegli bilo kakvu kaznu. Vrlo malo ih je kažnjeno. Zločinci moraju da budu kažnjeni. To je osnova za postojanje normalnog sveta. Ukoliko ovakvi zločinci umiru u svojim krevetima, nešto je duboko pogrešno u svetu. I istina je neophodna i za sadašnjost i za budućnost čitavog sveta. To je bez ikakve sumnje osnov za budućnost.

* Intervjuisali ste i preživele pripadnike Zonderkomanda iz Aušvica i bacili novo svetlo na njihovu duboko tragičnu sudbinu. Vaše istraživanje je promenilo veoma lošu sliku o ovim ljudima. Šta nam možete reći o njima?

– Tokom više od 40 godina istražujem Holokaust i u centru mog istraživanja je Aušvic. Istorijat Aušvica, značenje Aušvica, razvoj Aušvica. U još užem centru mojih istraživanja je Zonderkomando. Zonderkomandovci su bili radna snaga, jevrejski logoraši koje bi SS odabrao da rade u toj „fabrici“ za proizvodnju i eliminaciju leševa, što je u leto 1944. u logoru Aušvic-Birkenau bilo uzdignuto na nivo industrijske proizvodnje. Zonderkomandovci su morali da rade brzo: da sačekaju svaki novi konvoj zarobljenika, skinu ih do gole kože, isprate do gasne komore, njihova tela spale u krematorijumu, očiste sav prostor i eliminišu pepeo. Na svaka tri-četiri meseca pripadnici SS bi ih eliminisali zato što su videli mnogo i znali mnogo. Moje istraživanje je posebno zato što je sačuvalo svedočenja veoma retkih pripadnika ove jedinice. Na čudesne načine, rat je uspelo da preživi 80 do 100 pripadnika Zonderkomanda. Njihova svedočanstva su dragocen izvor znanja o suštini, samom srcu i ciljevima konačnog rešenja u Aušvicu. Bez njih ne bismo uspeli da razumemo tehnike industrijalizacije smrti u Aušvicu. To što sam sačuvao njihova svedočanstva smatram svojim velikim postignućem. Intervjuisao sam 31 pripadnika, a samo jedan je danas još živ.

Pre objavljivanja mog istraživanja slika o njima je bila veoma loša. Tretirani su kao izdajnici, pa čak i kao ubice iako nisu ubili nijednog Jevrejina. Nemci su to radili. Iz neznanja i gluposti preživeli logoraši su stvorili veoma lošu sliku o njima, što smatram duboko nepravednim. Smatrao sam svojom obavezom da tu sliku ispravim i u tome sam uspeo. Danas nećete čuti nikoga ko bi ih nazvao izdajicama i kolaboracionistima.

* Na kojim osnovama se pozicija pripadnika Zonderkomanda, Jevreja koji su na direktan način učestvovali u sprovođenju konačnog rešenja, može odbraniti?

– Oni su bili, kako sam zaključio, najjadnije žrtve od svih najjadnijih žrtava. Oni su bili robovi. Oni se nisu nudili, Nemci su ih prinudili da rade kao robovi. Oni se ni zbog čega ne mogu kriviti. Štaviše, oni su se trudili da žrtve u svojim poslednjim trenucima budu tretirane na dostojanstven način. Većina njih je bila veoma plemenita i velikodušna. Oni nisu mogli da spasu svoje sunarodnike, ali su u tom malom periodu vremena od pet-šest minuta pre njihove smrti pokušavali da urade nešto lepo i dobro za njih. Bili su to veoma dobri ljudi i oni nisu zalužili ni u kom pogledu lošu reputaciju koju su imali.

* Na osnovu tih svedočenja napisali ste knjigu „Plakali smo bez suza“. Ova knjiga inspirisala je Lasla Nemeša da snimi film „Saulov sin“, koji je 2016. nagrađen Oskarom. Kako je došlo do te saradnje?

– To je veoma zanimljiva priča. Juna 2012. dobio sam telefonski poziv od mladog jevrejsko-mađarskog režisera Lasla Nemeša, koji je želeo da po mojoj knjizi snimi igrani film. Sreli smo se nekoliko puta u Tel Avivu i Mađarskoj. Film je završen 2016. godine. Film je duboko uznemiravajući. On dovodi kremetorijume i gasne komore do vas i one vas udaraju direktno u lice. Ljudi su napuštali bioskope jer to nisu mogli da podnesu. To je vrlo težak film. Veoma sam zadovoljan što je dobio Oskara, ne zbog same nagrade već zbog popularnosti koju mu je to priznanje obezbedilo. Zatočenici Aušvica su u pravu kada kažu da nikada nećemo biti u stanju da rekonstruišemo ijednu sekundu tamošnjeg pravog stanja, ali verujem da smo svakom rekonstrukcijom makar malo bliži razumevanju šta su Jevreji osećali pre nego što su ubijeni i šta su osećali oni koji su bili primorani da rade u ovim fabrikama smrti gledajući kako se ubija njihov sopstveni narod. Od maja do septembra 1944. ubijano je između 10.000 i 20.000 Jevreja. Sedam dana nedeljno. I uvek me pitaju šta mislim o holivudskim filmovima o Holokaustu. Smatram da je veoma dobro što se snimaju. Čak iako su komercijalni i nedovoljno dobro i kompleksno osvetljavaju taj period, važno je da postoje. Svaki od njih makar u najmanjoj meri približava savremenicima ovu užasnu istoriju.

* Započeli ste i saradnju s Emirom Kusturicom kako biste rekonstruisali istinu o Jasenovcu.

– Ako postoji neko na ovoj planeti ko to može da uradi – to je Emir Kusturica. Bio sam u Andrićgradu i dao sam mu sinopsis za film koji je on prihvatio i pročitao i sada čekam da mi se javi. Mogu biti konsultant i savetnik za pitanja koja se tiču istorijskih činjenica, a režiju filma u potpunosti prepuštam njemu.

* Često govorite o velikoj bliskosti i srodnosti između srpskog i jevrejskog naroda. Na osnovu čega to mislite?

– Srbi i Jevreji jesu braća. Braća po patnji, po napadima, po diskriminaciji. Kada sam prvi put došao u Srbiju pre četiri godine, moj domaćin mi je rekao: „Toliko ljudi širom sveta, toliko nacija nas beskrajno mrzi da želi i radi na tome da nam uništi državu i da nestanemo.“ Upitao sam ga: „O kome govoriš? O Srbima i Srbiji ili o Jevrejima i Izraelu?“ Osim toga Srbija je prva zemlja koja je priznala Balfurovu deklaraciju. Dr David Albala je sa dr Milenkom Vesnićem isposlovao da Srbija bude prva zemlja na svetu koja će priznati pravo jevrejskom narodu na državu. Tom prilikom je srpska diplomatija, tačnije dr Vesnić, u pismu dr Albali, koje se čuva u Nacionalnom arhivu Izraela, a čija se kopija nalazi u Muzeju srpske diplomatije, prvi put buduću državu nazvao imenom Izrael.

Izvor: PEČAT