Генеза и учинак злочина

Дуго сам размишљао о томе како да запо­чнем ову књигу и шта да ставим између ње­них корица. Догађаји, који би требало да буду садржај књиге, толико су, у појединостима разли­чи­ти, па их није било лако свести на заједнички име­нилац како би чинили заокружену целину. Диле­ма је било и око тога како из обиља грађе, која је понуђена, издвојити оне садржаје који би веро­до­стојно представили стварне личности чије су суд­би­не оптерећене рањеним детињством. Њихове по­­тре­сне истине требало би да сведоче о времену и људима, који су то време обележили крвљу, му­ка­ма и сузама српске деце, која су се нашла у кан­џама једне новоосноване државе, чију бе­сти­ја­лност до тог времена (1941 – 1945) није за­би­љежила историја људског рода. Толико масовног мучења деце (на десетине хиљада), садистичког ижи­­вљавања над нејаким и невиним људским ство­­ре­њима, излазило је из оквира људског рода, а пре­вазилазило је и животињске нагоне. Овде је чо­­век као мислено биће, излазио из оквира разу­ма и препустио се убилачким страстима, својстве­ним само особама поремећеног ума, које не знају шта раде, или раде само механички оно што им други нареде. Те су особе задојене ираци­оналном мржњом према свима онима за које одреде да им у нечему сметају, па макар то би­ла и невина дјечица.

Овако то изгледа када се гледа и оцењује у појединостима, али када се дубље уђе у гене­зу самог злочина, онда се ту открије и позадина коју су Хитлерови Немци назвали „лебенс раум”, која се опет темељи на схватању: Живи и не дај дру­гоме да живи!; уништи физички тога другога да би ти имао његово– и више, па и више него што ти тре­ба, јер је у томе тешко одредити границу. Ту је, ваљда, и почетак. Све има неке своје разло­ге, па и физичко истребљење другог народа да би се остварио неки државни циљ, јер један народ, до­ка­зано је то, не може да има државу у којој би на њеном простору други народ чинио већин­ско становништво. У противном, тај народ би у тој, „својој” држави чинио мањину. У таквој држави, у најбољем случају, долазило би до ра­зних буна и то би трајало, највероватније све до­тле док већина не заузме своје место у држави ко­ја је дефакто његова.

Ово су врло добро знали творци Независне Државе Хрватске (НДХ), стварајући своју државу 1941. године. Да се Независна Држава Хрватска није проширила и на територију Босне и Херцеговине и Срема, да је остала у границама хрватске Ба­но­вине из 1939. године и ту би се поставило пита­ње, ако би се извршио поштен попис становништва, ко би у Бановини био већина и колика би та већи­на била? Дакле, пуно простора за нову државу, а мало државотворног народа који тај простор на­се­љава, али и пуно онога (српског) народа којег са тог простора треба уклонити.

Било је планирано: једну трећину покатоличити и превести у Хрвате и тако повећати број Хрвата; једну трећину иселити, а једну трећину физички уни­шти­ти. И ту је, како су се ратне прилике одвијале, до­лазило до збрке у рачуници, па се испоставило да је лакше и сигурније више побити него иселити, јер то, ако ништа друго, смањује трошкове пресеља­вања. По оној: Жив можда некад (ће се вратити), а мртав никад. Ово схватају и Немци па њихов спе­цијални изасланик за Балкан, Херман Нојба­хер, у својој књизи пише: „Када усташке (хрватске) вође причају о томе да су заклале милион пра­во­славних Срба, укључујући бабе, децу, жене и старце, то је онда по мени претеривање и само­хвалисање. На основу извештаја који су стизали до мене, процењујем да број невиних, ненаоружа­них, закланих Срба износи око 750000. Када сам, по ко зна који пут, у Главном штабу ставио на дневни ред о истински ужасним стварима које се одвијају у Хрватској, Хитлер ми је овако одговорио: „И ја сам поглавнику (председнику хрватске државе) казао да није могуће само та­ко истребити ту мањину, јер је она једноставно пре­велика.””

Радило се ту, дакле, о популацији чији је број чинио више милиона Срба на тлу Независне Државе Хрватске који су се сматрали основном препре­ком за стварање хрватске државе. За опстанак државе свашта се чини, укључујући и огањ и мач, да би се испразнио простор од непожељног наро­да и присвојио тај простор.

Отуда и Јозеф Фишер, професор на Сорбони, пи­ше: „Једна држава је организовала масовно уморство својих грађана, људи, жена, деце, чак и оне у колевци, а ти уморени били су истог језика, исте расе као и остали грађани земље. Разлика се могла утврдити само по верској припадности и на­цији изведеној из ње.” Ово „нацији изведеној из” верске припадности отвара и нека друга питања, нешто што се код нас строго крије, нешто што би токове збивања скренуло на неки други коло­сек…

Колико је Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина окупатора и његових пома­га­ча (то је њен пун назив) била објективна у утврђивању стварних починиоца геноцида над Срби­ма, Циганима, и Јеврејима, довољна је и ова констатација комисије: „Ни један злочинац није у хисторији поклао десетину (!) једног народа, као што је то учинио Анте Павелић над својим власти­тим народом.”

Ова констатација хрватске комисије колико је лажна, још је више нејасна „обичном свету”.

Зна се да је поглавник Независне Државе Хрватске Хрват и да је он био поглавар Незави­сне Државе Хрватске. Из ове констатације комиси­је да се закључити да је Хрват, Анте Павелић, „поклао десетину свога властитога народа„. Да­кле, Хрвата! То је ноторна лаж. Независна Држа­ва Хрватска, на чијем је челу био поменути Анте Павелић, није настала 10. априла 1941. годи­не зато да би се у њој „клао властити народ„, већ зато да би се физички истребио српски народ и то за­то да би у тој држави на тај начин Хрвати-католици, уз прибројавање босанско-херцегова­чких муслимана, чинили натполовичну већину ста­новништва. Ако би остали и Срби у тој држави, а муслимани (који су иначе српског порекла) не би се убројили у „Хрвате“, онда би Хрвати у тој сво­јој држави били национална мањина, а националне мањине према свјетским критеријумима не би мо­гле да буду државотворни народ у држави у ко­јој други народ чини већину.

Осим тога, у Независној Држави Хрватској биле су бројне простране српске енклаве са ве­ћин­ским или чисто српским становништвом. Неке ен­клаве су (територијално) излазиле на границе су­сједних земаља и на обалу Јадранског мора. Тиме би Хрватска била географски, вјерски и наци­онално испресецана на више делова, па зато не би могла да буде компактна, национална држа­ва попут других држава у Европи.

То су, дакле, разлози за физичко уништавање српског народа у новоствореној хрватској држави. Ти, и никоји други.

То што су Хрвати-католици, поред Срба, вршили геноцид и над Циганима и Јеврејима, то је ра­ђено по немачком узору, јер ове популације, с обзиром на њихову бројност у Независној Држа­ви Хрватској, нису имале никаквог битног ути­цаја на демографску слику нове хрватске држа­ве. Дакле, нема националне хрватске државе ако у њој остану и живе Срби. То је главни и основни разлог због којега су Хрвати извршили ге­но­цид над Србима у организацији своје новоство­рене државе.

У реализацији тога програма савршено је не­би­тно које су политичке структуре у томе учество­вале и које су их личности (пред)водиле. То што су на челу државе били чланови усташког покрета, у суштини не мења ништа, као што је и сасвим свеје­дно коме је из хрватске средине припадала улога да ту државу, 10. априла 1941. године, прогласи независном. То су могли да буду Кватерник, Ма­чек или неко трећи.

Отуда је и тежња и Брозових Хрвата да ра­пидним смањивањем српских жртава геноцида, злочин припишу само усташама као „шачици изрода хрватског народа„. То исто чини и ова, садашња, званична хрватска политика.

У концентрационом логору смрти Јасеновац било је и неколицина Хрвата који су по разним ка­знама овамо упућивани, али не зато да би делили судбину других осуђеника на физичко униште­ње, већ да би помагали у масовним ликви­да­цијама осталих заточеника. Њихов статус у ло­го­ру био је изједначен у свему са статусом дру­гих представника званичне хрватске државне вла­сти.

Циљ је био да се ови на овај начин „искûпе“ од својих греха и постану добри Хрвати. Потребно је овде рећи да је у хрватским логорима било и нешто Хрвата који се, из ових или оних разлога нису слагали са поступцима хрватских државних вла­сти према недужним људима, било да су са жртвама били у сродству, било да су заступали ко­мунистичке идеје или су се, стицајем разних окол­но­сти, нашли у српским јединицама – углавном за­дњу годину и по дана рата. Број ових у укуп­ном броју жртава је готово занемарљив. И пре­ма овим Хрватима примењиван је други кри­те­ријум, што се види из изјаве Динка Шакића, за­поведника логора Јасеновац на суђењу у За­гре­бу 1999. године. Он каже да му је Вјеко­слав Макс Лубурић, командант свих логора у Не­за­висној Држави Хрватској рекао:

„Динко, након пада Стаљинграда очито је да ће Њемачка рат изгубити, а и ми уз њу, јер смо, стицањем прилика, везани уз Њемце у борби против комунизма Морамо спашавати хрватске ко­мунисте и партизане, јер ће они након рата бити у позицији штитити Хрватске интересе. Многи су иде­алисти и вјерују да се боре за хрватску државу“. Динко Шакић даље каже: „Ми смо се према заточеницима односили као људи у сваком по­гле­ду, а доказ томе је да су из логора отишли на слободу многи хрватски комунисти са др Андри­јом Хебрангом на челу, др Антом Цилигом и многим хрватским партизанима.“

То што је геноцид над Србима вршен приме­ном садистичких метода, углавном је допринела католичка црква и њени бројни свештеници који су се темељито укључили у та зверства, следећи тради­цију цркве којој припадају.

Данас готово сви настоје, и они којима то иде у корист и онима другима из незнања, да се оспори државност Независној Држави Хрватској, јер из те државности произлазе и обавезе садашње Републике Хрватске, као правне наследнице Не­за­ви­сне Државе Хрватске, да обештети бројне жртве, пљачку имовине жртава и материјална раза­ра­ња, што је починила Независна Држава Хрватска као стварна савезница поражених држава у Дру­гом светском рату.

Због ових разлога и садашња Јавна устано­ва спомен подручја Јасеновац, на чијем је челу др Зорица Стипетић, не прихвата предлог Удруже­ња логораша Другог свјетског рата Републике Српске из Бањалуке да се на спомен обележје, уместо планираних неколико десетина хиљада стра­далих у хрватском логору Јасеновац, упишу бро­јеви жртава које су процениле званичне комисије и угледни историчари и друге особе које су се бавиле утврђивањем броја жртава у чију објективност и до­бронамерност нема основа за сумњу.

Када би се јавно и у Јасеновцу ови подаци о невиним жртвама презентовали, онда би се мо­гло закључити да тако масован геноцид није мо­гла да почини „шачица изрода хрватског народа“, тј, усташе, како се то сада тумачи, већ да је ге­ноцид над Србима вршен у организацији Незави­сне Државе Хрватске уз учешће свих структура држа­вне власти, католичке цркве и становништва.

Када овде спомињемо католичку цркву, онда се, између осталог, присећамо и изјаве је­дног католичког свештеника који је рекао у теле­ви­зијској емисији ОТВ „2 у 9“, 25. јануара 1999. године: „Независна Држава Хрватска је настала у окриљу католичке цркве„.

У уговору о успостављању дипломатских односа између Републике Хрватске и Савезне Ре­публике Југославије, на инсистирање председника Републике Хрватске, Фрање Туђмана, унесена је у чл. 5 одредба о континуитету хрватске државе од 10. априла 1941. године. Дакле, реч је овде о геноциду који је извршила хрватска држава над Србима, Циганима и Јеврејима током Другог свје­тског[1] рата, а не „шачица изрода хрватског народа – усташа“.

Зато је назив Земаљске комисије Хрватске „за утврђивање злочина окупатора и његових по­магача“ у самом наслову и садржају лажан. Нај­пре, Независна Држава Хрватска, као што и сам назив каже, није била под ничијом окупа­цијом током читавог Другог свјетског рата. А што се тиче „помагача“, ту се може говорити са­мо о помагању Независне Државе Хрватске сво­јим савезницима – силама Осовине. Она је давала и своју војску за рат који су агресорске државе са Немачком на челу водиле на Исто­чном фронту.

Мање јединице такозваног „окупатора“ на тлу Независне Државе Хрватске, третиране су као савезничке и ратовале су заједно са војском Независне Државе Хрватске против српских парти­занских јединица које су настале на тлу те државе као последица геноцида.

На основу овога може се констатовати да је исправан став немачке државе што одбацује од­говорност за злочине геноцида у Независној Држави Хрватској, јер те масовне злочине над незаштићеним српским становништвом вршиле су искључиво оружане снаге Независне Државе Хрват­ске заједно са другим структурама хрватске државне власти без ичијег учешћа са стране.

Да није било партизанског покрета, најверо­ватније ни ове малобројне немачке и италијанске војне јединице не би биле стациониране на држав­ној територији Хрватске, јер у катастрофалном по­разу партизанске војске на планини Козари и Потко­зарју (БиХ) најбројније су биле хрватске сна­ге (18.000 хрватских војника и 11.000 војника Вермахта).

Паљење 365 српских села Поткозарја извршили су војници Независне Државе Хрватске, 68.600 српских цивила са овог подручја отерали су Хрвати на губилишта у бројне логоре смрти широм Незави­сне Државе Хрватске. Међу овим српским стано­вништвом било је и 23.858 српске деце старосне доби од једног дана до четрнаест година.

Са пуно доказаних и утврђених чињеница може се закључити да најважнију улогу у овом нечувеном оружаном подухвату имају власти Независне Државе Хрватске, јер се требало доче­па­ти, у првом реду, овог српског становништва које је до тада било под заштитом партизанских јединица и тиме физички уклонити становништво са овога подручја које је било насељено искључиво Србима.

Зато ни Јосип Броз Тито (Хрват) са својим следбеницима никада није изнео у јавност ката­стро­фални пораз „своје“ војске на Козари, нити је објаснио узроке тога пораза. То није урадио за­то што би морао да именује и кривце у самој структури командног кадра партизанских јединица. Познато је да је партизански рат герилски рат и концентрација више од 15.000 бораца на малом географском простору, какав је Козара и Потко­зарје, с војног становишта је необјашњиво.

Да ли је и у партизанском Врховном штабу било и оних који су имали своје друге планове тре­ба да утврди историјска наука. Чињеница је да је до сада (и још увијек) та катастрофа углавном српске партизанске војске и становништва означе­на као „битка“ на Козари и слављена као парти­зан­ска победа. (То се још и данас чини!)

Да за то славље заиста нема ваљаног ра­злога, навешћемо овде до сада прикупљене по­датке о тој „славној бици“.

Поред изнетих података о цивилним жртвама које су са Козаре и Поткозарја страдале у хрват­ским логорима смрти, те паљење српских села, че­му треба додати опљачкану и уништену имовину, као и 25.363 грла разне стоке и 116.750 килогра­ма житарица и много друге имовине сељака, до­би­ћемо потпунију слику пораза.

Губици на војном плану били су:

снаге Вермахта имале су 69 мртвих, 160 ра­њених и седам несталих војника.

Губици Независне Државе Хрватске:

445 мртва, 654 рањена и 498 нестала вој­ни­ка.

На партизанској страни 4310 погинула и 10704 заробљена војника.

За оне које је заробила хрватска војска и отерала у логоре смрти, слободно можемо да кажемо да из њих никада нису изашли живи, нити им се зна за гробове.

Сличне катастрофе доживела је и партизанска војска под командом Јосипа Броза Тита и на ре­­кама Сутјесци и Неретви (које се такође славе као победе), те катастрофалан пораз на Срем­ском фронту.

Када се све ово има на уму, онда се по­ставља озбиљно питање о сврсисходности настанка партизанског покрета код нас и да ли је тај и та­кав покрет уопште и био потребан српском наро­ду. Срби су без икаквог објективног разлога ра­товали против Немаца и Италијана у рату који није био њихов, харчећи тако своје ионако скромне снаге, уместо да усмере све своје напоре про­тив свога главног непријатеља, Независне Државе Хрватске и њене геноцидне политике и праксе, и та­ко сачувају своје становништво од физичког уништења. Немачка и Италија и њихове европске савезнице ионако би изгубиле рат и без учешћа Срба у њему. Ради лакшег разумевања овог, новог схватања, назначићемо укратко начин на­­станка партизанског покрета код нас.

Познато је да је Српски ослободилачки по­крет под руководством Драже Михаиловића на­стао у Србији као помоћ руском народу који је био нападнут од Немачке и њених савезника, међу којима је била и Хрватска. Тај покрет је био усмерен на рушење комуникација у Србији с намером да се спречи допремање ратног мате­ри­јала на Источни фронт преко Србије. Немачка је, увидевши штету од овакве српске диверзантске акти­в­ности, донела Уредбу по којој је одређено да ће за сваког убијеног немачког војника бити стрељано 100 српских талаца, а за сваког рање­ног 50. Ове драстичне мере утицале су на при­времену пасивизацију покрета Драже Михаиловића.

Ова немачка Уредба није имала никаквог утицаја на Хрвата Јосипа Броза Тита, па је он из Хрватске дошао у Србију и са својим истомишљени­ци­ма у Крагујевцу напао Немце и том приликом убио толико немачких војника и официра да су Не­мци стрељали око 8.000 српских талаца међу ко­јима и ђаке и професоре Крагујевачке гимназије. Наравно, због овога је дошло до оштрог сукоба између Тита и Драже Михаиловића. Тито је са сво­јим следбеницима морао да напусти Србију.

Много касније се установило да су Тито и ње­гове присталице себе називали комунистима.

У Независној Држави Хрватској, која се про­ширила и на територију Босне и Херцеговине и Сре­ма, било је сасвим другачије. Планирани гено­цид над Србима, хрватска државна власт отпочела је одмах по проглашењу Независне Државе Хрват­ске 10. априла 1941. године. Покољ Срба негде су отпочели и пре овог датума (у неким местима БиХ). Најприје је на удару била српска интелигенција, свештенство, пословни и имућни љу­ди, па су, потом, на ред дошли и масовни покољи српског становништва на Кордуну, у Лици, север­ној Далмацији и Банији. Прорадили су и логори смрти у Госпићу и Јадовну на Велебиту. Под утицајем италијанске војске, Хрвати су укинули ове логоре и преостале заточенике пребацили у јасеновачке про­сторе.

Ипак, за врло кратко време, Хрвати су успели да на свиреп начин побију и у велебитске без­дане јаме побацају близу 30.000 Срба и мањи број Јевреја.

Овим злочинима су претходили Прогласи хрватских власти о предаји свег оружја, па и цивил­ног, под претњом најстроже казне за оне који то оружје не предају. Потом су прикупљене и одне­сене све матичне и грунтовне књиге из пра­во­славних цркава, судова и катастарских уреда. Циљ овога је био уклонити све материјалне доказе о постојању српског православног становништва и његове имовине на просторима новостворене Не­зависне Државе Хрватске. Битно је нагласити да је, непосредно иза прикупљања оружја, уследило масовно хапшење свих угледних људи по срп­ским местима – оних за које се претпостављало да би могли народ повести у побуну против пла­ни­раног геноцида од стране хрватске државне вла­сти.

У комплетан тај посао укључиле су се све структуре хрватске државне власти, католичка црква и хрватско становништво.

Нејасно је и историјски нетачно схватање неких, чак и српских историчара који овај масовни геноцид над Србима приписују само усташком по­крету, па и Независну Државу Хрватску нази­ва­ју усташком државом. Па ни „усташе“ неће да називају њиховим правим именом – клеро-наци­сти, што су они уистину и били, јер су у свему ко­пирали Хитлерове Немце, па су и сами себе нази­вали есесовцима.

Тврдња ових историчара, да су Независну Државу Хрватску створиле Немачка и Италија, не­мају никаквог упоришта у историјској науци. Није Немачка створила Независну Државу Хрватску, нити је приликом њеног проглашења 10. априла 1941. године присуствовао представник ни Не­мачке, а ни Италије, нити су ове две државе имале било каквог утицаја на избор министара у Влади Независне Државе Хрватске. То што су Немачка и Италија имале своје ратне планове у које се, стицајем историјских прилика, уклапала и Хрватска, никако не значи да су Хрватску створиле ове две државе. Независну Државу Хрватску је створио хрватски народ независно од било којег фактора са стране. Наравно, и Немачка и Италија су по­држале стварање Независне Државе Хрватске и са њом су успоставиле редовне дипломатске одно­се, јер се и Хрватска заједно са још неким дру­гим државама Осовине из Европе (Мађарска, Бугарска, Румунија) уклапала у њихове ратне пла­нове.

За стварање Независне Државе Хрватске по­стојали су и сви услови предвиђени међународ­ним прописима: територија, становништво, власт на тој територији. Та држава је имала све структуре држа­вне власти: законодавну, извршну и судску. Има­ла је војску, полицију и све друго што је било потребно за редовно функционисање државе.

Ево шта о овоме каже Динко Шакић, запо­вједник логора Јасеновац, на Жупанијском суду у Загребу 1999. године: „Успостава Независне Државе Хрватске није дјело ни Њемачке ни Ита­лије, нити фашизма нити национал-социјализма, него је дјело хрватског народа који је вјековима ра­дио и борио се за своју државну самосталност. Усташки покрет није дјело фашизма ни национал-социјализма, него је осебујан, самоникао хрват­ски народни покрет за слободу човјека, његове вјере и савјести, за социјалну правду и за само­сталност хрватске државе и за тисућгодишњу устав­ност…“ Тако дакле, говори овај хрватски муж и он овде говори истину, па можда и зато што је под заклетвом на суду, где се говори истина и само истина! Отуда погрешно тумачење неких српских и других историчара и политичара да је Не­зависна Држава Хрватска била усташка творевина, допринело је и погрешном схватању у свету да геноцида над Србима није ни било, бар не тако масовног и у толиком обиму. Осим тога, не може се тражити намирење ратне штете од садашње Републике Хрватске као правне наследнице Не­за­висне Државе Хрватске за злочине који се при­писују неким усташама који су непосредно иза ра­та побегли у иностранство. А што се тиче самих „усташа“ они су, као што је већ речено, били кле­ро-нацисти и као такви били су само сегмент у зло­чиначкој структури хрватске државе.

Да су српска историографија и политика на са­мом почетку иза Другог светског рата оценили чињенично стање онакво какво је било и да је у томе правцу била усмерена југословенска и српска политика (бар послије распада Југославије 1991. године), сигурно би и остали свет прихватио чињенично стање и обавезао Републику Хрват­ску, као правну наследницу Независне Државе Хрватске, на плаћање ратне штете коју је Неза­висна Држава Хрватска, као држава дужна да плати, јер је губитница Другог свјетског рата.

А српски историчари и политичари као папагаји још и данас понављају вешто смишљену хрватску лаж о томе да геноцида над Србима није ни било, да су масовне злочине чиниле поједине скупине (усташе) и појединци, па се чисти геноцид третира као ратни злочин против цивилног становништва, па чак и као обична убиства. Отуда ни у пресудама хрватском министру унутрашњих послова и бого­штовља Независне Државе Хрватске, Андрији Арту­ко­вићу и Динку Шакићу, заповједнику логора Јасе­но­вац, које су изрекли судови Републике Хрват­ске, нема суђења за геноцид, јер је ге­но­цид нешто озбиљнија кривична категорија од зло­чина над цивилним становништвом. А баш је гено­цид над Србима и био главни циљ Незавине Држа­ве Хрватске, јер се само помоћу геноцида мо­гла и створити Независна Држава Хрватска, што је на­пред описано.

Пошто ратни злочини не застаревају, још увек је отворена линија за успостављање захтева Ре­пу­блици Хрватцкој за плаћање ратне штете из Дру­гог светског рата, бар оним лицима која су још у животу и њиховим потомцима. То је и морални дуг и дуг части Републике Хрватске, која и са ра­злогом тежи да се укључи у европске интеграције, тим пре што је у члану 5. Споразума о успо­стављању дипломатских односа између Савезне Републике Југославије и Републилке Хрватске при­знат континуитет Републици Хрватској од 10. априла 1941. године, што обухвата и период Дру­гог светског рата.

Најзад треба закључити: Независна Држава Хрватска била је једно, а усташки покрет нешто дру­го. То што се у једном историјском времену у структурама државне власти нашао велики број усташа, не значи да на тај покрет треба свалити све злочине геноцида. А где су сви остали уче­сници у тим масовним ликвидацијама српског ста­но­вништва? Они су били из хрватског рода, живели су на тлу Независне Државе Хрватске и били њени држављани.

Занимљив је и сам назив хрватског концен­тра­ционог логора Јасеновац: „Радна служба Уста­шке обране, сабирни логор бр. III.“ Изнад овог на­зива налази се хрватски државни грб. Овај грб, ваљда, представља државу и он је државни сим­бол.

Неки аутори покушавају да логор Јасеновац прикажу као логор за кажњенике којима су суд­ске власти судиле за почињена кажњива дела. Било је у логору нешто и таквих (суђени су од шест месеци до највише три године), али то је била само

фарса, јер те казне практично нису пуно значиле. И ова лица су убијана као и сви други заточеници без обзира на судске пресуде.

За тако масовне злочине геноцида над српским народом настојало се, и још увек настоји, у Хрватској оправдати владавином династије Ка­ра­ђорђевића у првој Југославији, у којој су, како се тврдило и тврди, Хрвати били угњетавани, што апсо­лутно није истина. Прва Југославија је била де­мократска држава која је тежила интегралном ју­гословенству. У њој је попис становништва вршен по верама на целој државној територији, па зато није ни могао да буде угњетаван на нацио­налној основи. То је био пропагандни повод Хрва­тима, када су прогласили своју Независну Државу Хрватску, за геноцид над Србима, који су се распадом Југославије, 1941. године нашли у границама те државе. Хрвати су присиљавали Србе да пређу у католичку веру и у време када су тим просторима владали Мађари (од 1102. године) и Аустријанци знатно касније.

Хрвати су одувек на муслиманску попула­цију у Босни и Херцеговини гледали као на дио на­рода кога ће приграбити себи. Тако је у хрват­ском листу „Освит“ који је излазио у Бањалуци 1935. године истакнуто да ће се водити брига „о исламском елементу у БиХ који је већ све своје изгубио и за кога се нема тко бринути. Његова невоља нам најтеже пада на срце„. Није прошло дуго времена, а Хрвати су овај „исламски еле­менат“ прогласили својим „најдражим цвијећем“. Ваљда зато што се није о њима имао „тко бри­нути“! Хрвати су одувек себе пројектовали у „жртве“ других, при чему су се издашно трудили и си­лно на томе радили да други буду њихове жртве.

Да кажемо и ово: Хрвати су 1941. године анектирали географску површину БиХ, а на тој тери­торији су имали свега 17% свога католичког ста­но­вништва. По којој су то основи становништво исламске вероисповести прогласили својим „најдра­жим цвијећем“ када су муслимани још у време владавине турског окупатора Босном тражили ау­то­номију БиХ. Како да они сада, без икаквог противљења, пристају да буду „хрватско најдраже цвијеће“ и то националне и верске мањине, која у БиХ нема ни петину свога становништва? Амби­ција према БиХ не одриче се ни Туђманова Хрватска. Нису, ваљда, узалуд јединице регуларне хрватске војске на територији БиХ ратовале против Срба у задњем верском и грађанском рату (1992 – 1995), што је опште познато.

Да се поново вратимо на назив хрватског концентрационог логора Јасеновац. Из тога нази­ва заиста се не може разазнати о чему се ту ра­ди. Када би неко неупућен тада туда пролазио и прочитао тај назив, ни на крај памети му не би било да помисли да ту на монструозан начин му­че и убијају људе, жене и децу, да ту живе људе бацају у крематоријумске пећи, где и жене и деца нестају у ватреном огњу, или да се ту од људских тела прави сапун, где људски живот вреди само толико да буде уништен за неке узвишене циљеве хрватске државе.

Неки то језиво место називају и радни логор (Наташа Матаушић), при чему се „заборавља“ да тај логор није настао зато да буде „радни логор“, већ је настао зато да буде само логор смрти. То што су у логору били основани и неки погони за производњу разне робе и за услужне делатности, то је било само зато да би се искориштавале радне способности људи који су ионако били осуђени на физичку ликвидацију. Требало је искористити радну сна­гу и стручну способност до максимума. Ка­да су се те снаге исцрпиле до изнемоглости, онда су људе на свиреп начин убијали. Они који због физичке исцрпљености радом на насипу више нису могли да раде онолико колико се од њих тражило, или се својим физичким изгледом нису допадали ло­горском стражару, ту су на суров начин убијани, а понекад још и живи затрпавани у насип. Они који су радили у погонима, па услед физичке исцрпље­ности или болести нису више могли да раде, били су издвајани и, у најкраћем времену, сурово убија­ни. Они заточеници, мушкарци, жене и деца, који су радили на пољским имањима логора, били су такође ликвидирани након престанка пољских ра­дова.

Да је то био логор само за убијање Срба, Рома и Јевреја доказује и сама ликвидација ло­гора 1945. године. Одлука хрватских власти била је да нико жив од заточеника не сме да изађе из логора. Доказ за то је што је преостали број ло­гораша 22. априла 1945. године покушао да се спаси бекством из логора, али без успеха. Само незнатан број је успео да се спаси (нешто преко 100).

О овоме говори и католички свештеник Мирослав Филиповић-Мајсторовић, бивши заповедник логора Јасеновац и Стара Градишка на саслушању пред судом 25. јуна 1945. године. Он каже: „Макс Лубурић (командант свих логора у Неза­висној Држави Хрватској) особно ми је говорио, а тако и осталим часницима и војницима да под сваку цијену треба да настојимо уништити Србе у Независној Држави Хрватској без милости, јер то је програм који се мора извршити“.

У прилог овој одлуци спада и изјава Љубе Ми­лоша, такође једног од команданата логора Јасеновац, коју је записао Влатко Мачек, пред­сједник ХСС у својим мемоарима. Наиме, када је Влатко Мачек био интерниран у логор Јасено­вац, јер су власти Независне Државе Хрватске за­кључиле да им он није довољно поуздан, нека­да је спавао у истој соби са Љубом Милошем. Знајући шта овај ради у логору и да се крсти при­ликом уласка у кревет, запитао га је: „Да ли се не плашиш божије казне?“ Милош ми је брзо одго­ворио са отвореношћу која га је запрепастила. „Немој ми о томе говорити!“ – рекао му је, „јер сам сасвим свјестан што ме чека за моја дјела у прошлости, садашњости и будућности. Ја ћу за­вршити у паклу, али ћу бар горјети због Хрватске“. То се уклапа и у најновију паролу из овог вре­мена: „Све за Хрватску – Хрватску ни за шта!“

Зато што су Хрвати претворили своју државу у кланицу да би на крви невиних жртава створили сво­ју државу, нужно је било да се и логори смрти маскирају некаквом „радном службом“, јер је и у врховима државе било и оних који су реално рачунали да би ратна савезница Немачка могла и да изгуби рат, а са њом и Независна Држава Хрватска. Зна се шта следује државе које изгубе рат и нађу се у улози губитника. Требало је, дакле, и то имати на уму, па ако до пораза до­ђе, логоре смрти треба третирати као Радну службу усташке обране, у чему се никако не би могла да види Независна Држава Хрватска, а ратне зло­чине геноцида што је могуће више минимизирати и то приписати усташама „као шачици изрода хрватског народа„. Такве масовне злочине геноцида над српским народом, не само у логорима смрти Ја­се­новац и Стара Градишка, већ на читавој држав­ној територији Независне Државе Хрватске, могла је да изврши само држава уз учешће свих стру­ктура државне власти, разних организација, католи­чке цркве и укупног становништва.

Током Другог светског рата, а и иза рата, па и данас, покушава се доказати да Независна Држава Хрватска и није била држава, а то што је била квислиншка творевина Немачке и Италије и без ових држава не би могла ни настати Независна Држава Хрватска, те да су инспиратори и организа­тори злочина геноцида у Хрватској биле ове две државе, због којих не би могла ни опстати Независна Држава Хрватска нити би било гено­цида. На овој флоскули темељено је и „братство и јединство између српског и хрватског народа“ извојевано у Народноослободилачкој борби. Ка­ква лаж и каква иронија!

Истина, било је и нешто Хрвата у српским парти­занским јединицама, али то су били већином комунисти чији је задатак био у овим јединицама да вешто смишљеним лажима убеђују српске бо­рце да су им главни непријатељи Немци и Италијани (као окупатори Хрватске), и да против њих треба водити борбу. Злочини геноцида су веома вешто скривани, а то што је „шачица изрода хрватског народа“ одводила Србе у разне логоре, да је то само привремено, јер ће се тај народ послије завршетка рата вратити својим кућама, а усташе зато бити кажњене. Наравно да је одлазак хрват­ских комуниста у партизанске јединице био у режији највиших представника Комунистичке партије Хрватске.

Да је то било тако, навешћемо делове писма комуниста из логора Стара Градишка упу­ће­но Централном комитету Комунистичке партије Хрватске 15. августа 1944. године:

Другови!

Мјесеца априла т. г. послали смо Вам исцрпан приказ прилика у конц. логору Стара Гра­дишка у коме су била наведена и имена покла­них и уморених интернираца од 1. И до конца марта о.г. Из овога материјала који смо Вам послали могли сте добити јасну слику о несносном стању које влада у логору. Уз наш извјештај упутили смо Вам неколико питања од велике ва­жности за нас и наш рад у логору чији је смисао слиједећи:

1. Какав је ваш став према логорима опћенито?

2. Да ли има могућности нешто учинити, да ли се ишта ради у циљу промјене стања у коме се налазимо, а које се услијед силних удараца Црвене Армије и савезника, те јуначке Народно­ослободилачке борбе у земљи сваког дана по­го­ршава и прелази постепено у потпуну ликвида­цију свих заточеника?

3. Шта намјеравате учинити да се спријечи ова постепена и потпуна ликвидација свих заточеника коју ће по нашем мишљењу и према садашњем држању усташа – свакако покушати учинити?

4. Какво је Ваше мишљење о једном органи­зованом удару изнутра у циљу нашег осло­бођења који без помоћи извана не би имао много изгледа за успјех..?

На сва ова питања и захтјеве до данас послије 4 и пол мјесеца нисмо добили никакав одговор.

Свјесни смо тежине рада који лежи на Вама у овим одсудним часовима, свјесни смо такође и потешкоћа око успостављања и одржавања ве­зе између Вас као највишег форума и логора, али нас нитко не може увјерити да се до данас није могла успоставити веза са одредима на Псуњу и Козари (партизанским о. а.), стога осуђујемо дру­гове и О. К(омитет) под чији дјелокруг спада овај логор и указујемо на њихову аљкавост, јер се нису потрудили да за три године успоставе везу са логором. Они то не могу правдати немогућ­ношћу, јер су нам познате могућности које им стоје на располагању.

Другови!

Овај наш протест није глас малодушности, није глас очаја, губљења борбености и напуштања борбе против непријатеља. Овај протест упућује­мо у часу када окупљамо све снаге, свјесни да је баш сада потребно највише одлучности, само­пријегора и воље да се боримо и издржимо до краја, па макар остали препуштени сами себи, досљедни, вјерни, одани и борбени, како то од нас тражи Партија Лењина – Стаљина. Ако ћемо напуштени, без ичије помоћи, морати изгинути, изги­нућемо храбро, поносећи се што припадамо славној војсци коју предводи узор борац – друг Тито. Овај протест није глас малодушника и ако га упућујемо у часу када се из наше средине наши другови мрцваре, убијају и бацају у Саву, а нај­боље другарице затварају у самице да буду си­ло­ване, а потом заклане.“

Одовор на овај протест другова комуниста из хрватског логора Стара Градишка није се дуго че­као. У писму од 28. августа 1944. године Централни комитет КПХ између осталог пише:

„Замисао о ослобађању из логора у са­дашњим приликама није проводива и значило би бацити у сигурну смрт највећи дио другова„.

Овакав став према својим друговима у ло­гору, као и према свима другим заточеницима, Централни комитет КПХ задржао је до краја по­сто­јања свих логора.

Тек су партизанске јединице ушле у Концен­тра­циони логор Јасеновац, након што су логорске власти извршиле ликвидацију свих заточеника (спасило их се нешто преко 100) и што су попалиле или пору­шиле знатан број логорских објеката. Оно што је од објеката и других трагова мучења заточе­ника преостало, то је по наређењу др Андрије Хебранга, секретара Централног комитета КПХ, накнадно порушено и уклоњено, а све са циљем затирања трагова логора. Ово се нарочито односи на концентрациони логор у Јасеновцу.

За овакав став ЦК КПХ према логорима постојала су бар два разлога.

Прво – није био циљ КПХ да ослобађањем логора спасава Србе у логору и;

Друго – није дозвољавано српским једни­ца­ма (других није било) да раније ослободе ло­горе и тако сазнају шта се у тим логорима зби­вало.

Утисак који би те јединице стекле на лицу ме­ста, могао би да изазове различита реаговања…

Напомињемо да је Комунистичка партија Ју­гославије, а тиме и Хрватске, деловала у нај­стро­жој илегалности прије избијања Другог светског рата. Странка је била забрањена због њене де­структивне делатности у држави. Кадрови ове пар­тије у Хрватској вешто су се инфилтрирали у редове српских партизанских јединица (најчешће и под пра­вославним именом) и ту су заузимали важне командне позиције и то најчешће зато што су борци у тим јединицама углавном били не­школовани људи из сеоских средина, док су у гра­довима, у којима је било и доста образованих Срба, извршене масовне чистке и ликвидације. Један дио српског становништва из градова протеран је у Србију, а други дио у бројне хрватске логоре смрти на физичко уништење.

Комунистичка партија је имала јасне полити­чке циљеве: кроз тзв. антифашистичку борбу стећи присталице, а онда помоћу њих и уз разне пре­варе насилно освојити власт у држави по завршетку рата. Отуда је и главни циљ борбе био усмјерен против „домаћих издајника“, при чему се у првом реду мислило на српски ослободилачки четнички по­крет којега је предводио Дража Михаиловић. Дража Михаиловић је био наименован за министра војске и морнарице у избегличкој влади Краљевине Југославије. Комунисти су ову Владу прогласили издајничком, оптужујући је да је напустила народ и борбу и побегла са „сандуцима“ злата у ино­странство. Циљ покрета Драже Михаиловића је био спасавање народа од непотребног страдања у рату којег су започеле и водиле светске силе за сво­је интересе. Друго, он је својим покретом тежио да обезбеди услове за повратак избегличке Владе у земљу и за наставак рада демократских институција државе које су постојале прије избијања рата. Циљ Тита и његових комуниста је био против тога и за успостављање државног уређења у Југославији по узору на Совјетски Савез.

Будући да је Јосип Броз Тито прије избијања рата живио и радио у Совјетском Савезу и Ко­минтерни, знао је како су тамо пролазили кому­нисти који су имали иза себе „репове“ и који би мо­гли да буду врбовани у разне непријатељске службе, а то се најчешће догађа у логорима и затворима. Њему и хрватским национал-комуни­стима није зато ни било баш пуно стало до тих ко­муниста у логорима Независне Државе Хрватске, па се баш и нису пуно трудили да их спасавају. Један од тих, заврбованих, комуниста био је и др Андрија Хебранг који је из логора Јасеновац био замењен за неке мање значајне особе, али је касније, највјероватније по налогу Тита, затворен и у затвору погубљен.

Што се пак Срба тиче који су били изложени ма­совном уништавању у Независној Држави Хрватској, циљ хрватских национал-комуниста био је да што мањи број Срба буде у Југославији послије завршетка рата. То се очитовало и у томе што је све чињено да се разбије и издели територи­јални простор Србије. Ту је од јужног дела Србије вештачки створена Република Македонија, што ни Бугарима, а ни Грцима није било ни на крај па­мети – да од своје државне територије праве македонску републику. Даље, од државне терито­рије Србије издвојене су двије покрајине (Косово и Војводина) и од њих су створене засебне терито­ријалне и политичке јединице. Наравно, да су у овом комадању Србије учествовали и Титови ва­за­ли из српског народа.

Још за време трајања рата постојала је озбиљна намера да се утврди бар приближно број жртава као и материјална штета, те да се именују злочинци и утврди њихов број. У ту сврху 8. маја 1944. године формиране су државне службе за обављање овога веома обимног, а у исто вре­ме и важног посла, у првом реду због тога да би се испоставио захтев за ратну штету државама које су изгубиле рат, а чије су трупе починиле и ратне злочине и начиниле материјалну штету на оку­пираним просторима Југославије.

За тај обиман посао донесен је Правилник о раду државне комисије. У ту сврху формиране су и комисије федералних јединица као земаљске ко­ми­сије, а за Војводину, формирана је Покрајинска комисија. Основане су и Обласне комисије за Ко­сово и Истру. У окрузима формирано је 65, у срезовима 292, у општинама 1210 комисија. Ту је и знатан број лица за прикупљање доказа.

Државна комисија (савезна), Земаљске ко­ми­сије и њихове службе у време свога рада сакупиле су око 900.000 пријава за разне ратне злочине, сачињено је око 550.000 записника о саслушању сведока и починилаца, прикупљено је око 20.000 оригиналних докумената из неприја­тељских извора, више хиљада других материјала (штампа, плаката, разних публикација, копија до­ку­мената), преко 5.000 фотографија ратних злочи­наца. Израђено је око 170 елабората и анализа, донесено је око 120.000 одлука којима је проглашено 65.000 ратних злочинаца. Иако је оста­ло још доста посла да се докази приведу крају, дошло је до обуставе свих радова.

Тако су 1946. године укинуте окружне ко­мисије и нижи органи. У 1947. години престале су са радом Земаљске комисије, док је указом од 14. априла 1948. године престала са радом и Државна комисија.

Према неким неутврђеним сведочанствима, предлог за престанак рада свих комисија потекао је од Хрватске и БиХ. Између осталог и из ра­злога што би сваки други Хрват и муслиман из Херцеговине био проглашен за ратног злочинца.

Будући да послови око утврђивања бар при­ближног броја жртава нису до краја завршени из основног разлога што би се тиме пореметио пари­тет жртава по републикама и што би испало да су Хрвати уз помоћ муслимана поморили неупоре­диво више особа у Југославији него сви остали за­је­дно укључујићи ту и окупаторе. Отуда се све чинило да се у томе направи збрка и на крају да се обуставе сви послови на утврђивању броја жртава рата, како би се касније са тим могло ма­нипулисати.

Ипак, овде ћемо навести демографске и ратне губитке становништва у Југославији током Другог светског рата. Из изнесених података уочи­ћемо шароликост процена броја жртава из че­га се може закључити да су код свих истраживача бројке веома високе и да су и процене веома ра­зличите. Једино су подаци, како демографских, тако и ратних губитака код двојице истраживача по­дједнаки (Животије Ђорђевића и Делфе Вогелни­ка) што не значи и да су најтачнији.

Приближни су подаци и Савезног завода за статистику и Владимира Жерјавића.

Табела 1: Губици становништва Југославије од 1941. до 

1945. године 

Према подацима Савезног завода за ста­тистику, а и из прикупљених података из 1964. го­дине, у Независној Држави Хрватској убијено је 74.360 деце старосне доби од једног дана до 14 година и то од 1941 до 1945. године. Пошто се ради о врло високим цифрама ратног губитка становништва у Југославији 1941-1945. године, готово је несхватљиво да посао око утврђивања броја жртава геноцида није до краја озбиљно схваћен и завршен. Због тога ни Нирнбершки суд, нити правосуђе друге Југославије и њене федера­лне јединице Хрватске, нити Републике Хрватске нису осудиле Независну Државу Хрватску ни ње­не органе и организације за злочине против ци­вилног становништва, па ни за злочине геноцида.

На тлу Југославије била је распрострањена мре­жа разних утицајних особа на свим нивоима, како у земљи тако и у иностранству усмерених за скривање и минимизирање хрватских злочина ге­­но­цида над Србима. Тако је Југославија још да­леке 1950. године доставила Организацији ује­дињених нација меморандум о геноциду над српским народом у току Другог светског рата и затражила формирање међународног суда за су­ђење усташким злочинцима уз приложену листу име­на злочинаца. Међутим, овај докуменат је наводно нестао из архиве ОУН и никада на њега није одговорено. Највероватније није нико из Југославије инсистирано на одговору.

Наравно, да за све то постоје и кривци које у првом реду треба да тражимо у српском ру­ководећем кадру, како на савезном, тако и на републичком нивоу. Зна се да су најглавнији представници српског народа у државним, ре­публичким, покрајинским и обласним органима били: А. Ранковић, М. Ђилас, П. Стамоблић, М. Минић, Ђ. Пуцар, Ј. Веселиновић, В. Влаховић, Б. Јовановић и други, да их више не набрајамо. Зна се и то да су Срби били, без обзира на огромне ратне губитке становништва, најбројнији народ у Југославији, па су и са те позиције српски кадрови могли предузимати потребне кораке за утврђива­ње пуне истине о жртвама рата.

Ове именоване личности морале су да знају колики је обим геноцида који је извршила Незави­сна Држава Хрватска над недужним српским на­родом и да тако масовне злочине нису могле да почине само усташе, већ да је геноцид извршен у организацији хрватске државе. Свесно, или несве­сно, и ове именоване личности сакривали су почи­њене злочине и злочинце и самим тим сауче­ствовале у тим злоичинима. Пошто ратни злочини немају рока ограничења за застарелост, потре­бно би било да садашње судске власти Републике Србије, у овим измењеним политичким приликама, покрену судски поступак ради утврђивања и криви­чне одговорности назначених и других особа, а све у складу са Конвенцијом ОУН и чл. 141 и 145 кривичног закона Југославије из 1950. го­дине.

У судском поступку би се могла утврдити и имена конкретних особа које су у овом скри­вању злочинаца и злочина учествовале. Из напред изнетих цифара видљиво је да су почињени масовни злочини који се не могу сакрити.

И садашња руководства Републике Србије и Републике Српске или не знају, или неће да знају из неких разлога који јавности нису познати, да треба да на основу до сада прикупљених дока­за, испоставе захтјев Републици Хрватској, као правној наследници Независне Државе Хрватске, за обештећење српских жртава из Другог светског рата. То је, највероватније, учинила држава Израел и њене организације и ту им штету признаје Ре­публика Хрватска и то за све припаднике јевреј­ског народа страдале у холокаусту. За овај за­хтев постоји и правна основа, јер је у чл. 5 Споразума о успостављању редовних дипломат­ских односа између СРЈ и Републике Хрватске утврђен континуитет постојања државности Репу­блике Хрватске од 10. априла 1941. године, што обухвата и читав период Другог светског рата.

Наредба хрватских власти из јула 1942. године гласи: 

„Са овим мушакрцима поступити тако као да су ухваћани са оружјем у руци. Тко особе са Козаре и Просаре пропусти или након заробљавања ослободи бит ће стављен пред ратни суд.“ 

Реперациона комисија Владе ФНРЈ-е утврди­ла је укупан број жртава од 1.706,000 што се приписује окупатору и њиховим помагачима (али више окупаторима него помагачима!).

Било је и иницијатива, озбиљних, да се утврди бар приближан број жртава, али су резултати тих истра­живања остали непознати јавности. Тако је на предлог СУБНОР-а из 1950. године учињен озбиљан корак да се ти резултати објаве, али без успеха.

Било је покушаја и обмањивања јавности. Та­ко је државна комисија 1946. године проце­нила број жртава ратних злочина на 505.182! Казано је да у овај број нису унесене жртве војних формација. И ово би значило да је непо­средно иза рата постојала тенденција скривања жрта­ва геноцида који је починила Независна Држа­ва Хрватска. Оваква пракса је била у функи­цији обмањивања и у великом је нескладу са подацима Реперационе комисије савезне Владе (1.706.000).

Није то била једина пропаганда за обма­њивање јавности, а која је потицала из врхова државне власти. Обмана је вршена на различите начине, а све са циљем сакривања истине о узро­цима и извршиоцима геноцида. По сваку цену чиње­но је све, да, ако већ не могу да се са­крију злочини, онда их треба приписати окупа­торима, у првом реду Немачкој и Италији. Приче су се шириле још за време трајања рата, а нарочито после његовог завршетка: лажно се тврдило да су Немци имали одлучујућу улогу у самом оснива­њу Независне Државе Хрватске и да ова држава не би настала без активног учешћа Немаца. Тврдило се да су Немци и Италијани заједно са уста­шама учествовали у ликвидацији „наших народа“ у логорима смрти у Хрватској. То је била пука измишљотина срачуната само на то да се геноцид над српским народом припише окупаторима, а да су усташе Независне Државе Хрватске биле само пуки извршиоци заповјести „својих господара“ Не­маца. Ево шта о томе каже Љубо Милош, за­повједник логора смрти Јасеновац на саслушању послије рата: „Што се тиче односа са Њемцима, сам логор као такав није их апсолутно имао. Док сам год ја био у логору, никада нити један Њемац није ушао унутра. Мислим да то свакако важи за читаво вријеме опстанка логора Јасено­вац. Овде свакако изузимам овај случај, којега сам већ навео када се један њемачки часник спустио авионом у сам логор.

Разлог зашто Њемцима није био дозвољен улазак у логор, лежи углавном у ставу Лубурића (заповједника свих логора у Независној Држави Хрватској) који није дозвољавао да му се итко мијеша у његове послове, а најмање Њемци”.

(Из књиге Концентрациони логор Јасеновац, стр. 1065. Антуна Милетића).

Ако су Немци инспиратори и организатори ге­ноцида у Независној Држави Хрватској, како то да они никада нису службено ни обишли логор смрти Јасеновац да тамо виде како се њихова зами­сао о геноциду над српским народом у Незави­сној Држави Хрватској спроводи у дело. Напротив, навешћемо један пример из којега се јасно види да су Немачка и њено руководство имали други став у односу на геноцид који су хрватске власти вршиле над Србима. Тако су у септембру и окто­бру 1942. године Хрвати из Жупе Горе (са седиштем у Петрињи) из осам српских села покупили све српско становништво и отерали у логор смрти Ја­сеновац.

Пошто је обишао ова опустошена и опљачка­на српска села, немачки генерал у Независној Држави Хрватској, Едмунд Глас фон Хорстенау, протестовао је код предсједника хрватске државе поглавника др Анте Павелића и затражио од њега најстроже казне за починиоце и наредбодавце ово­га злочина, називајући их злочинцима, убица­ма и криминалцима.

На основу овога тражења, поглавник др Анте Павелић је предузео неке мере против одговорних лица: Макса Лубурића, Љубе Милоша и Диде Кватерника, али то су биле неке привремене мере, јер су ове три личности биле важна полуга Независне Државе Хрватске, без чије овакве акти­вности не би било Независне Државе Хрватске. Геноцид над српским народом био је главни услов за настанак и постојање Независне Држа­ве Хрватске. А о најстрожем кажњавању злочи­на­ца, убица и криминалаца, како их је назвао не­мачки генерал, није било ни говора.

[1] На ауторов захтјев равноправно су кориштени облици ијекавског и екавског изговора због аутентичности причања. (Лектор)

< Увод                                                                           Садржај                                                                  Преглед података>