Гдје су и како живе српске избјеглице?

Изненадили сте нас! Обично се неко поjави када jе битан датум за избеглице, попут годишњице „Олуjе“. Свим осталим данима ми смо – заборављени…

Избjеглице у колективном центру у Крњачи

Овако нас jе у колективном центру у Крњачи дочекала jедна Личанка коjа jе са 10 година, у време ратова деведестих, дошла у Србиjу и читаву младост проводи у колективним центрима.

Ниjе нам овде место

Док се српска деца рађаjу и одрастаjу у колективним центрима, губећи наду да ће икада започети нормалан живот, у суседне бараке почели су да пристижу азиланти, несрећници са Блиског истока.

Срби се, како кажу, добро слажу с њима. Поносни су што су Србиjа и њени грађани отворили срце и помогли хиљадама миграната, али им ниjе право. Ипак, и после 20 година чекања бољег сутра у нељудским условима колективних центара, српске избеглице су пуне хуманости и разумевања за мигранте у несрећи коjи спаваjу у блату београдских паркова.

– Жао ми jе сириjских избеглица. И jа сам прошла кроз ту голготу. Свака част што њима помажу – и треба! Али, ко jе обратио пажњу ових година на нас, питао где смо и како се осећамо? Тринаест година сам овде. Знате, они и треба да буду смештени овде, а не у парковима, али нама овде одавно ниjе место. Учити, радити, борити се за егзистенциjу из 10 квадрата у бараци! Када изађем са друштвом криjем одакле сам jер не желим да осетим сажаљење – испричала нам jе ова 33-годишња девоjка.

У муклоj тишини оџвања само звук лопте. Дечаци коjи оду одрасли у баракама, са заjедничким тоалетом и далеко од града, довикуjу нам:
– Немоjте више да сликате! Нисмо ми за сликање…

Између старих барака суши се веш, сусрећемо понеки поглед са прозора или замишљене људе на клупи. Ту jе и jедна породица коjа jе тек пристигла.

– Пре две недеље смо дошли. Мучили смо се као подстанари. Сада су нам дали смештаj jер имамо четворо деце – прича Зоран Чалић (43), држећи у наручjу
шестомесечног сина.

Једна соба за четворо деце

Чалић jе избегао из Хрватске, а његова супруга Наташа из Босне. Живели су, кажу, у мемљивим становима, а онда ни то нису могли да плаћаjу. Док се врпољи у ходнику, коjим се шири тежак мирис влаге, њихова наjстариjа ћерка Катарина открива нам своjе жеље:

– Волела бих да се ово купатило промени, да имамо нормалну кућу коjа нема само две собе – казала она jе и отрчала.

Зоран Чалић каже да су доскора добиjали jедан пакет помоћи годишње.
– То jе отприлике било три литре уља, 20 килограма брашна, килограм чаjне, два до три пакета резанаца, две конзерве рибе… За целу годину – каже Чалић.

Његов комшиjа Драган Крстић (58) каже да, када затреба, нађе се неко и да помогне, али за то увек мораjу да моле.

– Деца Београда и деца кампа се много разликуjу. Ја имам личну карту из Приштине, а ако желим да узмем београдску, морам да нађем стан у Београду и изгубим статус – пожалио се Крстић.

Миодраг Линта

Без стана 17.000 избегличких породица

Народни посланик Миодраг Линта, председник Коалициjе удружења избеглица у Србиjи, каже да jе у току Регионални програм стамбеног збрињавања коjи има за циљ да реши проблем око 17.000 избегличких породица.

– За оне коjи немаjу апсолутно ништа, предвиђена jе градња станова или куповина сеоског имања – каже Линта.
Иван Гергинов, помоћник комесара за избеглице, каже да у Србиjи постоjи девет формалних колективних центара, а на Косову и Метохиjи jош осам. У њима jе смештено око 1.000 људи, избеглица и интерно расељених. Постоjе и неформални колективни центри у коjима jе смештено око 2.500 људи.

Саво Штрбац

штрбац: Нама су наплаћивали и питку воду

Саво штрбац, председник Информативног центра „Веритас“, присећа се таласа српских избеглица после „Олуjе“.
– Поносим се своjим Србима што су такви према Сириjцима! Али, с горчином се сећам какви су Срби били према нама 1995. године. Успут су нам по вишеструкоj цени наплаћивали и хлеб и воду, а да не говорим о гориву.

Када смо прилазили Београду били су нам затворени изласци са аутопута у Београд и усмеравани смо на Косово. Биле су то ружне сцене. А ми смо са собом возили комплетан народ, и покретне и непокретне, и старе и младе, и болесне и здраве – присећа се штрбац.

Никола Демоња: Сами смо себи наjвећи неприjатељи

Никола Демоња

Свакоме ко иоле нешто зна о историjи, третман избеглица из Сириjе у Србиjи ниjе никакво изненађење. Зна се да су Срби у свим ратовима били на страни савезника, окупираних, нападнутих. Да су прихватали и склањали оне коjе су неки други трпали у логоре. И та пракса наставља се данас.

Такође, познато jе да смо ми сами себи наjвећи неприjатељи. Продавали смо флашице воде jедни другима приликом историjских миграциjа чиjи су ефекти несагледиво лоши по нас. Наравно да не смемо да заборавимо наше избеглице. Али пошто су 20 година касниjе и даље у колективном центру, можемо слободно да закључимо да су заборављене.

Извор: Радио Телевизиjа БН

Везане виjести:

Краjишници у Крњачи: Ране дубоке, нада jедва тиња – Jadovno …

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ: СРБИЈА ЈЕ ВЕЧНА ДОК СУ ЈОЈ ДЕЦА ВЕРНА

Подсjећање: Потресна свjедочења избjеглица из западне …

Избjегличка прича – Jadovno 1941.

Олуjа – Јадовно 1941.