fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Фудбал, колективно сећање национална безбедност

Светско првенство у фудбалу је завршено.  Најважнијој споредној ствари на свету је дошао крај и сигурно ћемо још неколико година памтити одличну игру појединих репрезентација, добар фудбал, неколико лепих голова, клизећих стартова и лепих девојака на трибинама. Тих месец дана пружило нам је мало простора и времена да свој мозак одморимо од свакодневице и препустимо се даљинском управљачу, пиву и доброј забави с друштвом. Нажалост, наша репрезентација није прошла у нокаут фазу, али биће боље други пут. Међутим, оно што брине је што није у питању само нокаут фаза, наши момци, Савез и друштво су пали неколико испита, опет смо добили по ушима и показали да немамо изграђено јасно сећање на своју прошлост.

Владимир Банковић
Владимир Банковић

Оно што је од самог старта представљало „проблем“ је чињеница да су наши момци на првенство, догађај који многе репрезентације схватају као римски гладијаторски Колосеум где се за свој грб и заставу боре до последње капи зноја и „крви“, послати уз песму „Пукни зоро“ – кафански хит који је написан 2013. године за потребе филма. Нисмо ни кренули у Русију а већ певамо о томе како „видимо оџак сив и желимо да грлимо груди наше драге“, певамо да су „најбољи пали али ето, ми смо преживели па се вратисмо“. Најгоре од свега што вероватно велика већина фудбалера репрезентацијенема појма када је песма настала. Грешим, још горе је што то већина становништва не зна. Па ако смо хтели да будимо патриотизам у народу, и да побеђујемо кроз сећање на прошлост, зар није било песама из прошлости које заиста говоре о жртвама и херојима? Зар смо заборавили Марш на Дрину? Могу да замислим како трибине грме у Калињинграду, Москви или било где другде у Русији. Но, изгледа да то није у тренду, није маркетиншки добро да се пушта Марш на Дрину и да се с поносом пева пред улазак на терен. Ако је требало пустити нешто ново, зашто се не присетити песме ТХЦ – „Играј и победи“ која је написана као подршка нашим кошаркашима за Светско првенство у кошарци 2014. године. Одлична песма, написана и урађена исте године, али подигла је масе, најежила кожу, подсетила на славне дане и натерала момке да се боре и певају током такмичења. Пали смо испит,  нисмо још ни кренули, а већ смо љоснули на под и пљунули по себи.

Онда је настала „ватрени“ шизофренија. Хрватска репрезентација, је, руку на срце, играла јако леп фудбал, и прошла даље. И не само до осмине финала, гледали смо их у финалу, по скромном мишљењу, заслужено. Честитке на лепој игри, али ту се завршава свака прича о Хрватима и „добрим комшшијама“. Али не, наш народ, понесен осећањем југоносталгије и љубави према неким бившим временима, која у суштини нису ни постојала, навијао је здушно за Хрвате, подржавао, нервирао се и славио након сваке победе. Част изузецима, нису се сви понадали да ће то бити тренутак обнове српско – хрватскох пријатељства. Упркос свему што су играчи Хрватске репрезентације певали у свлачионици, Србија је навијала „Браво, комшије“, „Ајмо, ватрени“ уз речи „не умем ја да мрзим“. Заправо, нисмо ни схватили да љубав и мржња нису дијаметрално супротне категорије, већ љубав и равнодушност. Све што је учињено српском народу у прошлости од стране Хрвата, уз песме које су певане, након групне фазе фудбалксог такмичења пало је у воду. Нису више биле битне и жртве, ни хероји, ни србојсеци, ни Јуре Францетић, ни Анте Павелић, ни Стари Вукашин, ни логори, ни „Олуја“. Све је отишло у други план, остала је југоносталгија. У заносу страсти, понешени тим осећањем, поделили смо се и почели да се расправљамо да ли треба или не треба навијати за „комшије“. У тој расправи, Хрвати су освојили друго место, дошли на Трг Бана Јелачића и довели Томпсона да пева са њима. Пукли су коментари „Нисам за ову Хрватску навијао“, „Разочарани смо“ и тако даље и тако даље.

У шта сте разочарани? У то што Хрвати имају своју државу и што не зарезују 2% то да ли смо ми навијали за њих или не и што је то тако од рата 90их? У то што доводе Томпсона на бину? У то што се у Имотском пева „Ево торе , ево дана?“

Мој слатки народе, заборавио си да је то једна једина Хрватска која постоји већ 150 година, можда и дуже. Томпсон је њихов идентитет, оно што их чини Хрватима, он пева већ 20 година једно те исто и ми се и даље чудимо и разочарани смо. А нико није приметио хрватске коментаре по српским и хрватским порталима који јасно кажу „не увлачите нам се, не требате нам“, „немојте навијати за нас“. Јасно нам је стављено до знања да се клонимо и да се не радујемо много. Али, ето, југоносталгија нам је прорадила, у погрешном тренутку, у погрешно време. Пали смо испит и заборавили да на њиховој територији и даље леже кости неидентификованихи страдалих Срба из Другог светског рата и рата 90их година и да Хрвати и не помишљају да нам помогну да их идентификујемо и сахранимо. Заборавили смо оне црне униформе, логоре, јаме па чак и машине за прављење сапуна од људске коже. Све је отишло у маглу зарад „братства и јединства“, ништа нам свето било није. Мада, то само показује величину нашег народа и наше културе која зна за опрост, милост и мир. Нисмо се ми показали као лоши људи, већ као наивни и неинформисани, можда и незаинтересовани.

Наше колективно сећање је опет заказало јер, заправо, никада није у потпуности ни изграђено. И даље тумарамо, заносимо се братством и јединством, некаквом љубави између два народа. Често наша индивидуална познанства са појединим Хрватицама и Хрватима замагљују чињеницу да то није њихов колективни идентитет који је изграђен у борби против Срба и српске нејачи. Ту падамо сваки испит.

Могли, смо, ето, да научимо од њих како се бори за државу, за грб, за заставу и за народ. Могли смо да научимо шта значи колективно сећање на жртве и хероје, шта значи наклон онима који су „пали за нас“. Могли смо да научимо, такође, да певање националних не шири никакву мржњу већ јача колективни дух, подиже морал и ствара синергију међу играчима. Могли смо то и раније да научимо, на претходним такмичењима. Није им ово први пут да су такви. Могли смо, али, очигледно нисмо већ након дубоког мрака и магле, без потребе смо скинули гаће пред њима и опет испали наивни – пукла нам је зора и видели смо оџак сив!

Аутор: Владимир Банковић

Везане вијести:

Колективно сећање и национална безбедност | Јадовно 1941.

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: