Филм “Завештање” премијерно приказан у Загребу | Портал Форум

Документарни филм »Завештање« у којем 55 логораша српске националности из усташких логора у Јасеновцу, Старој Градишци и Јастребарском говори своја искуства о томе премијерно је приказан у Хрватској у Српској православној општој гимназији у суботу увече, на 72. годишњицу пробоја логораша из Јасеновца

Филм је део импресивног петогодишњег пројекта у склопу којег су снимљена сведочења 94 логораша, који су у време заробљеништва били деца, који је покренула невладина организација »Завештање«. Филм драматуршки у 88 минута кроз уста 55 саговорника казује једну причу. Та прича започиње с последњим пријатним сећањем, ђурђевданском славом, а завршава у време када су приповедачи давали своја сведочења у позним годинама.

Између тога они описују ужас усташког режима који су преживели као мала деца, губитак више десетина чланова својих породица, понижавања, брутална убиства, одвођење у логоре, насилно одвајање од мајки, убиства очева, одузимање идентитета, насилно покатоличење, пљачку. Филм обилује потресним сведочењима данас старих људи, из времена њиховог детињства.

Једна сведокиња је описала како је, као најстарије од троје деце, својој мајци, схвативши да ће их усташе насилно одвојити, казала »мајко, не смеш плакати« јер ако заплаче, њена деца ће је упамтити као уплакану, јер зна да деца мајку више неће видети. У филму нема ни једног архивског снимка, нема наратора, тумачења историчара, а изјаве преживелих логораша тек су неколико пута прекинуте снимцима реке Саве.

Режисер филма Иван Јовић каже је да су интервјуисали 94 логораша који су у време разговора углавном живели у Београду, Војводини и мањим делом у Републици Српској и прикупили су 450 сати њихових сведочења. “Многи од њих први пут су говорили о томе шта им се догодило, то је њихов видео-тестамент”, казао је Јовић. До преживелих логораша дошли су преко њихових удружења, а мотив за снимање њихових свједочења крије се у чињеници да је реч о данас старим људима који умиру као и у чињеници да на овим просторима у хисториографији није развијена метода усмене историје.

У филму нема никаквих оцена историјског периода, нема ни валоризације усташког режима, иако је из свега што су преживели јасно о каквом је режиму реч, а нема ни мржње преживелих. Јовића је за време снимања изненадило управо то што нигде није осетио мржњу. “То ме фасцинирало. Уз муку и патњу, они никога не мрзе”, казао је Јовић.

Филм је премијерно приказан у новембру прошле године у Београду, ускоро ће бити приказан у Москви, а аутори и продуценти очекују да ће филм у следећих годину до две имати свој фестивалски живот. Намеравају да направе и телевизијску серију, а целокупни материјал приложиће архиву Музеја геноцида у Београду, Јад Вашему у Израелу, а надају се и у Музеју Холокауста у Вашингтону.

У разговору након филма учествовао је и историчар Милан Радановић, аутор књиге »Казна и злочин – снаге колаборације у Србији«. Радановић је казао да се у филму описује најстрашније и најтеже искуство становништва на Козари и Поткозарју, западној Славонији и Банији у историји. Подсетио је и на филм о страдању Рома у време НДХ и закључио да у том документарном филму нема ниједног казивача, јер нема такорекућ ниједног до данас преживелог Рома из тог периода.

Радановић је истакао и солидарност хрватског народа јер »добар део њих није прихватио оно што се радило Србима, Јеврејима и Ромима«. Истакао је да историја страдања у НДХ није довољно валоризована, јер су и хрватска и српска хисториографија о Другом светском рату већ барем 20 година у великој кризи. “У данашњој Хрватској проблем није само ревизионизам него и негационистичке изјаве о том периоду историје” закључио је Радановић.

Извор: Српски народни форум