Филип Родић: Поглавников кошаркаш

Обично се каже да слика говори више од хиљаду речи, али она коју је Јусуф Нуркић окачио на “Твитер” говори више од 700.000 имена. Знаних и незнаних.

Зa “Поглавникову џамију” могло би се слободно рећи да је парадигма судбине Срба у Хрватској у 20. веку. Здање о којем се ради изградио је Иван Мештровић 1938. на тргу који је тада носио име Краља Петра Првог Ослободиоца и првобитно је био изложбени простор, односно Дом ликовних уметности Краљ Петар Први.

По слому Краљевине Југославије у априлском рату и доласку усташа на власт, Трг је преименован у Трг Кулина бана, а намена се мења и “Мештровићевом павиљону” и он 1942. године, уз изградњу три минарета, постаје “Џамија поглавника Анте Павелића”, односно “Поглавникова џамија”. Ово преуређивање изазвало је отпор и у делу јавности и у делу католичке цркве, па га је изасланик Свете столице Ђузепе Рамиро Марконе упозорио да би градњом џамије у центру Загреба могао “узнемирити католичко пучанство”.

На опаску да се тај “храм уметности” не сме претварати у џамију, Павелић је одговорио: “Овај храм уметности носи на себи жиг робовања, јер се зове именом краља ослободиоца. Ја не могу овај жиг достојније избрисати него да из овог храма учиним џамију”.

И заста, урађено је све да би се тај “жиг” уклонио и наместо мермерног Мештровићевог рељефа на којем се налазио Краљ Петар на коњу постављеном крај улаза, постављена је плоча са натписом: “У славу и знак љубави спрам Алаха Бога јединога, те у знак пажње према муслиманима подиже поглавник Др Анте Павелић овај велебни храм у главном граду Загребу да одани синови витешког народа хрватскога, искрени следбеници узвишене вере ислама, скрушеном молитвом јачају прегалачке снаге у борби за одбрану и напредак лепе своје домовине НДХ, која да би вазда срећна била”.

По ослобођењу, минарети су срушени, а павиљон је претворен у Музеј револуције. Истовремено, трг је преименован у Трг жртава фашизма, што је име које носи до данас, уз изузетак од 1990. до 2000. када се звао Трг хрватских великана, што, у умовима оних који су га тако назвали, вероватно укључује и самог поглавника.

Откуд сад ово подсећање на оно што је сарајевски књижевник Шукрија Панџо звао “најкрвавијом џамијом у земљи”? На њу нас је, у ствари, подсетио бошњачки кошаркаш из НБА лиге Јусуф Нуркић пошто је вечери пред почетак рамазанског поста, у понедељак 12. априла на свом твитер-налогу окачио фотографију “Мештровићевог павиљона” из времена када је био џамија уз потпис “Загреб, Хрватска 1944”.

Није потребно много лупати главу да би се схватило шта је човек који у свој својој скромности воли да се назива “Босанска звер” овим гестом хтео да поручи, за чиме жали и шта снује.

Нисам неки познавалац ислама, али у претпоставци да је суштина хришћанског и исламског поста истоветна утврдила ме је интернет-страница Културног центра Ирана, на којој се наводи да је суштина рамазанског поста у “избегавању ружних мисли, речи и дела”, као и да је “у току рамазана исламским верницима забрањено ратовање”. Јесте да су Иранци шиити, а Бошњаци сунити, али да ли су баш толико различите те две интерпретације ислама?

Да ли уопште постоји тумачење религије у којем се пост започиње не порукама мира, тражења и давања опроста, него провокацијама и дивљењу клању и убијању што носталгија за “најкрвавијом џамијом” и Загребом из 1944. свакако јесте? Постоји. Тако су, по свему судећи на рамазански пост гледале главосече из Исламске државе које су у то време баш интензивирале своје нападе не само на ратним подручјима Сирије и Ирака, него широм света.

Диви се главосечама Нуркић. Да им се не диви, не би пре две године, на утакмици против свог бившег тима и свог бившег саиграча Николе Јокића носио мајицу управо са именима главосеча. Тада је, наиме, обукао мајицу са именима девет бошњачких “шехида” погинулих током рата у Босни. Прво међу њима било је име Изета Нанића команданта 505. бужимске бригаде Петог корпуса Армије БиХ познатије под именом “Хамзе” чувене по зверским злочинима над Србима. Они су, на пример, одговорни за брутално мучење и убиство српских ратних заробљеника, међу којима је био и заставник ВРС Раде Рогић, чији су снимци погубљења приказивани и на нашим телевизијама. Због оваквог дивљења зверима се вероватно и сам прозвао “босанском звери”.

Никола Јокић на провокацију поглавниковог кошаркаша се није освртао, него је реаговао спортски. На конференцији за новинаре после утакмице рекао је да му је драго што се Нуркић после тешке повреде опоравио и да је проходао за тако кратко време. Нама остаје да, у Јокићевом стилу, изразимо наду да ће се излечити и од болести која му је захватила дух и душу и вратити се људском роду.

Извор: ВИДОВДАН / Новости