Feljton o Jovanu Raškoviću: Bekstvo iz Zagreba

JOVAN Rašković, njegova supruga Tanja, lekar internista, i ćerka Sanda, psihijatar, sa svoje dvoje dece, prognani su iz Hrvatske na brutalan način.
– Mesecima je naša familija bila izložena javnom linču – kaže Sanda. – Tuđmanova vlast nije birala sredstva da nas ocrni, ponizi i oblati u očima hrvatske javnosti. Teško je i spominjati sve gadosti koje su nam priređivali. Gotovo svakodnevno bili smo izloženi šikaniranju, kako na ulici, tako i na radnom mestu. Uznemiravali su nas i u kući, telefonom. Dobijali smo pisma puna pretnji i uvreda. Na kraju se to pretvorilo u fizički napad.
* Možete li podrobnije da opišete to šikaniranje?
– Trebalo je samo videti i doživeti izgon mog oca iz Šibenika, pa shvatiti kakve je dimenzije imala ta hajka. Tuđmanova stranka organizovala je javno potpisivanje peticije protiv Jovana Raškovića, lekara i višegodišnjeg direktora bolnice u Šibeniku. Fešta je održana na glavnom gradskom trgu, uz vitlanje “šahovnicama”, pevanje rodoljubivih pesama i zvuke borbenih marševa. Radio Šibenik je tu maskaradu uživo prenosio, histerično potpaljujući mržnju prema mom ocu.
* Na koji način je to rađeno?
– Novinari Radio Šibenika lansirali su najgnusnije laži o Jovanu Raškoviću. Govorili su da je vršio vivo eksperimete na Hrvatima, da je pripadnike ovog naroda trovao otrovnim pečurkama, iako ih se moj otac patološki plašio. Čitali su, zatim, jedan tekst iz “Vjesnika” u kome se tvrdi da je Jovan Rašković okupio oko sebe grupu mladih Srba, nazvanih “Raškovićevi Jovići”, čiji je zadatak da zastrašuju i kolju hrvatsku školsku decu.
* Vašem ocu u greh se stavljalo i nešto iz Drugog svetskog rata?
– Da. Govorilo se da je kao partizan u Kninu zaklao jednog Hrvata. Moj otac je rođen 1929. godine. Kad je rat počeo, imao je 12 godina. Na samom kraju rata bio je mobilisan. I umalo tada nije izgubio glavu. Ali, ne zbog toga što je nekog zaklao ili ubio, već zato što je bio određen da čuva neke zarobljene Nemce. Jedan od njih bio je sasvim promrzao i moj Jovan mu je dao svoje rukavice da ogreje ruke. E, to mu umalo nije došlo glave. Zato se kod partizana išlo na preki sud.
* Šibenik je tad imao oko 60.000 stanovnika, a peticiju protiv Raškovića potpisao je svaki drugi žitelj.
– Bojkot je trebalo da izgleda kao plebiscit. Ljude su dovozili sa raznih strana autobusima. Takvo izjašnjavanje građana moralo je da bude jasna poruka Jovanu Raškoviću: Idi i više se ne vraćaj, ni u Šibenik, ni u Hrvatsku!
* Da li je Jovan Rašković posle potpisivanja peticije dolazio u Šibenik?
– Jeste. Nekoliko puta. Prošetao bi sa prijateljem glavnom ulicom. Doživljavao je strašne uvrede. Pljuvali su ga. Ali bilo je i nekoliko ljudi koji su mu prišli i rekli: Izdržite, doktore, proći će i ovo.
* NA udaru se našla i vaša majka.
– Ona je radila u šibenskoj bolnici kao lekar internista. Na nju se išlo vrlo prljavo i podmuklo. Atakovali su na njen moral. Dobacivali su joj u prolazu najružnije reči. Na Radio Šibeniku su išli dotle da su tvrdili da je ona švalerka vladike Nikolaja! U bolnici su joj pojedinci pravili razne pakosti. Oštete joj, recimo, stetoskop. Bilo je slučajeva da u nekoj radnji nisu hteli da joj prodaju robu.
* Otkud takav atak na vašu majku?
– Pošto je ona po ocu Hrvatica, a po majci Italijanka, nju su tretirali kao izdajnika roda svoga. Otac moje majke zvao se Dinko Stipišić, rodom je sa Hvara. Devojačko ime njene majke je Elizabeta Koasini. Oboje su bili prosvetni radnici i jugoslovenski orijentisani. Moja baka promenila je kasnije svoje ime u Jelisaveta. Deda Dinko bio je zadojen kosovskim bojem, Karađorđem. To je preneo i na mene. Mojim roditeljima je, zaista, bilo teško u Šibeniku. Bušili su im gume na automobilu. Pored kuće u kojoj su stanovali nalazio se bilijar klub, i kad bi se moji roditelji vraćali sa posla, onda su u tom klubu svi gosti štapovima, složno, iz sve snage, udarali po stolovima. Od stresa, moja majka je imala ozbiljne zdravstvene probleme. Jedva je dočekala odlazak u Beograd.
* Gde su se vaši roditelji upoznali i zavoleli?
– Za vreme studija medicine u Zagrebu. Imali su divan brak. I što su napadi na mog oca bili jači, moja majka je čvršće stajala uz njega. Nije bilo sile koje ih je mogla razdvojiti. Sledeći istinu i pravdu, ona je sledila svoga muža. To se njoj jedno s drugim uklapalo.
* Vi ste bili udati za Hrvata. S njim imate sina i ćerku. Kako su se istupanja vašeg oca, u kojima je Tuđmanovu vlast, zbog ustašluka, podvrgavao bespoštednoj kritici, odražavali na vas i vaš brak?
– Svaki govor moga oca, intervju ili članak imao je za posledicu novi fijuk biča iznad glava članova moje porodice. U Zagrebu nam zaista nije bilo lako. Ja sam kao psihijatar radila na klinici “Rebro”, i kolege su počele da se prema meni hlade. Videla sam strah u njihovim očima, plašili su se da me pozdrave i uđu u moju ordinaciju. Za takvo njihovo ponašanje imala sam puno razumevanja. Nije bilo dobro da se neko vidi u prisnom razgovoru sa ćerkom Jovana Raškovića. Zaista je zbog toga mogao imati teške posledice. Neki su mi otvoreno govorili da Hrvati, zbog onoga što govori i radi Jovan Rašković, imaju puno pravo da svoj bes iskale na njegovoj ćerki. Neki su bili sasvim iskreni. Govorili su: Nemoj više da nam dolaziš u kuću – posle tebe imamo policiju na vratu. Moram, međutim, da kažem da je bilo onih koji se na to nisu obazirali i prema meni se odnosili kao ranije.
* TAKO je bilo na klinici “Rebro”. A van nje?
– Van klinike moja porodica i ja bili smo izloženi stravičnoj torturi. Trebalo bi mnogo prostora da se to opiše. Pretnje i uvrede su stizale sa raznih strana. Vređali su me preko telefona, na ulici, govorili su da sam “četnička kurva”.
* Jeste li u Zagrebu imali ograničeno kretanje?
– Oko tri meseca moja porodica je bila u nekoj vrsti kućnog pritvora. Dva policajca stajala su ispred našeg stana i kontrolisala ko u njega ulazi i izlazi. Pod stražom sam bila i na klinici “Rebro”. Ispred moje ordinacije stajao je policajac u civilu. Jednog dana napali su me na ulici. Vraćala sam se sa jedne psihoanalitičke sesije. Nekoliko ljudi presreli su me i počeli da tuku. Glavom su mi udarali o zid. Bio je novembar. Izgrebana, pocepana, bosa, stigla sam kući.
* Da li ste napad prijavili policiji?
– Jesam. Ali od toga nije bilo ništa.
* Kako je na to reagovao vaš muž?
– Nije mu bilo lako. Kao zet Jovana Raškovića i on je bio pod pritiskom i ucenama.
* Kada ste i kako odlučili da napustite Zagreb?
– Bilo je jutro. Trebalo je ponovo da krenem na posao, da izađem na ulicu i izložim se novoj torturi. Čvrsto sam zagrlila muža, prislonila mu glavu na grudi i rekla: Ne mogu više. Pomozi mi. Očekivala sam samo da me čvrsto stegne. Ali, on to nije učinio. Njegove ruke se nisu pomerile. Samo je kazao: “Sanda, ne mogu ništa da ti pomognem”. Zagrljaj je najbolja dijagnoza. On kaže sve.
* I tada ste odlučili da krenete u Beograd?
– Da. Tad sam prelomila. Bilo je dogorelo do nokata.

(Nastaviće se)

Izvor: SRPSKI NARODNI FORUM

Vezane vijesti:

Feljton: Jovan Rašković I dio

Feljton: Jovan Rašković II dio

Feljton: Jovan Rašković III dio

Feljton: Jovan Rašković IV dio

Feljton: Jovan Rašković VI dio

Feljton: Jovan Rašković VII dio