fbpx
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Фељтон о Јовану Рашковићу: Бекство из Загреба

Јован Рашковић

ЈОВАН Рашковић, његова супруга Тања, лекар интерниста, и ћерка Санда, психиjатар, са своjе двоjе деце, прогнани су из Хрватске на бруталан начин.
– Месецима jе наша фамилиjа била изложена jавном линчу – каже Санда. – Туђманова власт ниjе бирала средства да нас оцрни, понизи и облати у очима хрватске jавности. Тешко jе и спомињати све гадости коjе су нам приређивали. Готово свакодневно били смо изложени шиканирању, како на улици, тако и на радном месту. Узнемиравали су нас и у кући, телефоном. Добиjали смо писма пуна претњи и увреда. На краjу се то претворило у физички напад.
* Можете ли подробниjе да опишете то шиканирање?
– Требало jе само видети и доживети изгон мог оца из Шибеника, па схватити какве jе димензиjе имала та хаjка. Туђманова странка организовала jе jавно потписивање петициjе против Јована Рашковића, лекара и вишегодишњег директора болнице у Шибенику. Фешта jе одржана на главном градском тргу, уз витлање “шаховницама”, певање родољубивих песама и звуке борбених маршева. Радио Шибеник jе ту маскараду уживо преносио, хистерично потпаљуjући мржњу према мом оцу.
* На коjи начин jе то рађено?
– Новинари Радио Шибеника лансирали су наjгнусниjе лажи о Јовану Рашковићу. Говорили су да jе вршио виво експеримете на Хрватима, да jе припаднике овог народа тровао отровним печуркама, иако их се моj отац патолошки плашио. Читали су, затим, jедан текст из “Вjесника” у коме се тврди да jе Јован Рашковић окупио око себе групу младих Срба, названих “Рашковићеви Јовићи”, чиjи jе задатак да застрашуjу и кољу хрватску школску децу.
* Вашем оцу у грех се стављало и нешто из Другог светског рата?
– Да. Говорило се да jе као партизан у Книну заклао jедног Хрвата. Моj отац jе рођен 1929. године. Кад jе рат почео, имао jе 12 година. На самом краjу рата био jе мобилисан. И умало тада ниjе изгубио главу. Али, не због тога што jе неког заклао или убио, већ зато што jе био одређен да чува неке заробљене Немце. Један од њих био jе сасвим промрзао и моj Јован му jе дао своjе рукавице да огреjе руке. Е, то му умало ниjе дошло главе. Зато се код партизана ишло на преки суд.
* Шибеник jе тад имао око 60.000 становника, а петициjу против Рашковића потписао jе сваки други житељ.
– Боjкот jе требало да изгледа као плебисцит. Људе су довозили са разних страна аутобусима. Такво изjашњавање грађана морало jе да буде jасна порука Јовану Рашковићу: Иди и више се не враћаj, ни у Шибеник, ни у Хрватску!
* Да ли jе Јован Рашковић после потписивања петициjе долазио у Шибеник?
– Јесте. Неколико пута. Прошетао би са приjатељем главном улицом. Доживљавао jе страшне увреде. Пљували су га. Али било jе и неколико људи коjи су му пришли и рекли: Издржите, докторе, проћи ће и ово.
* НА удару се нашла и ваша маjка.
– Она jе радила у шибенскоj болници као лекар интерниста. На њу се ишло врло прљаво и подмукло. Атаковали су на њен морал. Добацивали су jоj у пролазу наjружниjе речи. На Радио Шибенику су ишли дотле да су тврдили да jе она швалерка владике Николаjа! У болници су jоj поjединци правили разне пакости. Оштете jоj, рецимо, стетоскоп. Било jе случаjева да у некоj радњи нису хтели да jоj продаjу робу.
* Откуд такав атак на вашу маjку?
– Пошто jе она по оцу Хрватица, а по маjци Италиjанка, њу су третирали као издаjника рода свога. Отац моjе маjке звао се Динко Стипишић, родом jе са Хвара. Девоjачко име њене маjке jе Елизабета Коасини. Обоjе су били просветни радници и jугословенски ориjентисани. Моjа бака променила jе касниjе своjе име у Јелисавета. Деда Динко био jе задоjен косовским боjем, Карађорђем. То jе пренео и на мене. Моjим родитељима jе, заиста, било тешко у Шибенику. Бушили су им гуме на аутомобилу. Поред куће у коjоj су становали налазио се билиjар клуб, и кад би се моjи родитељи враћали са посла, онда су у том клубу сви гости штаповима, сложно, из све снаге, ударали по столовима. Од стреса, моjа маjка jе имала озбиљне здравствене проблеме. Једва jе дочекала одлазак у Београд.
* Где су се ваши родитељи упознали и заволели?
– За време студиjа медицине у Загребу. Имали су диван брак. И што су напади на мог оца били jачи, моjа маjка jе чвршће стаjала уз њега. Ниjе било силе коjе их jе могла раздвоjити. Следећи истину и правду, она jе следила свога мужа. То се њоj jедно с другим уклапало.
* Ви сте били удати за Хрвата. С њим имате сина и ћерку. Како су се иступања вашег оца, у коjима jе Туђманову власт, због усташлука, подвргавао беспоштедноj критици, одражавали на вас и ваш брак?
– Сваки говор мога оца, интервjу или чланак имао jе за последицу нови фиjук бича изнад глава чланова моjе породице. У Загребу нам заиста ниjе било лако. Ја сам као психиjатар радила на клиници “Ребро”, и колеге су почеле да се према мени хладе. Видела сам страх у њиховим очима, плашили су се да ме поздраве и уђу у моjу ординациjу. За такво њихово понашање имала сам пуно разумевања. Ниjе било добро да се неко види у присном разговору са ћерком Јована Рашковића. Заиста jе због тога могао имати тешке последице. Неки су ми отворено говорили да Хрвати, због онога што говори и ради Јован Рашковић, имаjу пуно право да своj бес искале на његовоj ћерки. Неки су били сасвим искрени. Говорили су: Немоj више да нам долазиш у кућу – после тебе имамо полициjу на врату. Морам, међутим, да кажем да jе било оних коjи се на то нису обазирали и према мени се односили као раниjе.
* ТАКО jе било на клиници “Ребро”. А ван ње?
– Ван клинике моjа породица и jа били смо изложени стравичноj тортури. Требало би много простора да се то опише. Претње и увреде су стизале са разних страна. Вређали су ме преко телефона, на улици, говорили су да сам “четничка курва”.
* Јесте ли у Загребу имали ограничено кретање?
– Око три месеца моjа породица jе била у некоj врсти кућног притвора. Два полицаjца стаjала су испред нашег стана и контролисала ко у њега улази и излази. Под стражом сам била и на клиници “Ребро”. Испред моjе ординациjе стаjао jе полицаjац у цивилу. Једног дана напали су ме на улици. Враћала сам се са jедне психоаналитичке сесиjе. Неколико људи пресрели су ме и почели да туку. Главом су ми ударали о зид. Био jе новембар. Изгребана, поцепана, боса, стигла сам кући.
* Да ли сте напад приjавили полициjи?
– Јесам. Али од тога ниjе било ништа.
* Како jе на то реаговао ваш муж?
– Ниjе му било лако. Као зет Јована Рашковића и он jе био под притиском и уценама.
* Када сте и како одлучили да напустите Загреб?
– Било jе jутро. Требало jе поново да кренем на посао, да изађем на улицу и изложим се новоj тортури. Чврсто сам загрлила мужа, прислонила му главу на груди и рекла: Не могу више. Помози ми. Очекивала сам само да ме чврсто стегне. Али, он то ниjе учинио. Његове руке се нису помериле. Само jе казао: “Санда, не могу ништа да ти помогнем”. Загрљаj jе наjбоља диjагноза. Он каже све.
* И тада сте одлучили да кренете у Београд?
– Да. Тад сам преломила. Било jе догорело до ноката.

(Наставиће се)

Извор: СРПСКИ НАРОДНИ ФОРУМ

 

Везане виjести:

Фељтон: Јован Рашковић I дио

Фељтон: Јован Рашковић II дио

Фељтон: Јован Рашковић III дио

Фељтон: Јован Рашковић IV дио

Фељтон: Јован Рашковић VI дио

Фељтон: Јован Рашковић VII дио

 

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: