Eвропски дуг Србији

Речи Николаjа Велимировића изречене у Лондону 1916. године и данас одзвањаjу гласно и говоре много

У тешким временима ауторитети постаjу ослонац. У њима проналазимо снагу и веру у боље сутра. Њихове речи даjу мотив за борбу, њихове поруке постаjу путокази, а личним примером постаjу узори. Но, како се постаjе ауторитетом? Чини се, тако што људи препознаjу нечиjу храброст, одлучност и истину у његовим речима. Људи препознаjу оне коjи непобитним чињеницама и истинским примерима снажно бране интересе свога народа.  Препознаjу снагу разума.

Владика Николаj Велимировић jе рођен 1880. године у ваљевском селу Лелићу. Из родне куће и села млади Николаj jе понео, и кроз живот носио, отвореност и jедноставност српске православне вере, дубину народне мудрости и лепоту народног jезика. Студирао jе и путовао по Европи и Америци, по Светоj Гори, Грчкоj и хришћанском Истоку. По завршетку Првог светског рата постављен jе за епископа у Жичкоj, а потом и у Охридско-битољскоj епархиjи. Као епископ, али и као заробљеник у немачким тамницама и изгнаник у далекоj Америци, Николаj Велимировић jе остао човек народа. Умро jе у Америци 1956. године. Много година после његове смрти, посмртни остаци Николаjа Велимировића су пренети у Лелић, где jе сахрањен у малоj цркви коjа jе његова задужбина.

Величина владике Николаjа Велимировића лежи у истинском познавању српског народа и посебноj љубави према своjоj земљи и роду.  Изузетно jе  волео своj народ, не слепо, без увиђања његових мана, већ као истински народољубац свестан његове величине, али и слабости.

Размишљаjући о улози српске државе и величини поднетих жртава српског народа, Николаj Велимировић се на Видовдан 1916. године у Лондону обратио званичницима и народима Европе. Његове пророчке речи и данас гласно одзвањаjу.

Господо и приjатељи!
Дошао сам из Србиjе, из Европске поноћи. Тамо нигде ни зрачка светлости. Сва jе светлост побегла са земље на небо и jедино нам одозго светли. Па, ипак, ми неjаки у свему, сада овако, jаки смо у нади и вери у скоро свануће дана. Захвалан сам лорду архиепископу Кентербериjском коjи ми jе омогућио да на свети Видовдан, овог лета Господњег 1916. године, у овоj прекрасноj цркви Светог Павла пред његовим Височанством, краљем Џорџем Петим, и наjугледниjим Енглезима могу да вам се обратим.
Господо и приjатељи! Цео дан jуче провео сам разгледаjући оваj величанствени храм коjи jе понос Енглеске и Хришћанства. Ја сам видио да jе он саграђен од наjскупоцениjег материjала донешеног из разних краjева империjе у коjоj сунце не залази. Видео сам да jе саграђен од гранита и мермера коjе су испирали таласи стотине мора и океана. И да jе украшен златом и драгим камењем донетим из наjскупоцениjих рудника Европе и Азиjе. И уверио сам се да се оваj храм с правом убраjа у jедно од архитектонских чуда света.
Но, господо и приjатељи! Ја долазим из jедне мале земље на Балкану у коjоj има jедан храм и већи, и лепши, и вредниjи, и светиjи од овогa храма. Таj храм се налази у српском граду Нишу и зове се Ћеле кула. Таj храм jе сазидан од лобања и костиjу мог народа, народа коjи пет векова стоjи као стамена брана Азиjатском мору на jужноj капиjи Европе. А, кадa би све лобање и кости биле узидане, могао би се подићи храм триста метара висок, толико широк и дугачак, и сваки Србин би данас могао подићи руку и показати: ,,Ово jе глава мога деде, мога оца, мога брата, мога комшиjе, мога приjатеља, кума.“ Пет векова Србиjа лобањама и костима своjим брани Европу да би она живела срећно. Ми смо тупили нашим костима турске сабље и обарали дивље хорде коjе су срљале као планински вихор на Европу. И то, не за jедну децениjу, нити за jедно столеће, него за сва она столећа коjа леже између Рафаела и Шилера. За сва она бела и црвена столећа у коjима jе Европа вршила реформациjу вере, реформациjу науке, реформациjу политике, реформациjу рада, реформациjу целокупног живота. Речjу. Када jе Европа вршила смело кориговање и богова и људи из прошлости и када jе пролазила кроз jедно чистилиште, телесно и духовно, ми смо као стрпљиви робови, ми смо се клали са неприjатељима њеним бранећи улаз у то чистилиште. И другом речjу. Док jе Европа постаjала Европом, ми смо били ограда њена, жива и непробоjна ограда, дивље трње око питоме руже. На Видовдан 1389. године српски кнез Лазар са своjом храбром воjском стао jе на Косову Пољу, на браник Хришћанске Европе, и дао живот за одбрану Хришћанске културе. У то време Срба jе било колико и вас Енглеза. Данас их jе десет пута мање.

Где су? Изгинули бранећи Европу.

Сада jе време да Европа Србиjи врати таj дуг.

Стеван Мартиновић

Извор: СРПСКИ АКАДЕМСКИ КРУГ