Ekipa „Politike“ spustila se u pakao Jadovna

Podsjećamo na feljton objavljen u Politici o ekspediciji speleologa, novinara i fotografa iz Beograda, koja je sa sada već pokojnim istoričarem dr Đurom Zatezalom, krajem jula 1990. posjetila područje kompleksa logora Gospić – Jaodvno – Pag.

EKIPA „POLITIKE“ POKUŠAĆE DA SE SPUSTI U PAKAO JADOVNA

Po dolasku u Glinu, prvo smo izvršili pretres zgrada pa smo zatim išli po okolnim selima.

Kada je sa pretresanjem bilo završeno, došli su ustaše iz Zagreba i Petrinje i tada smo dobili naređenje da po selima pokupimo sve pravoslavne muškarce od 20 do 45 godina starosti. Prilikom ovog kupljenja u selu Čemernici jedan se je pravoslavac protivio i pucao na nas. Tom prilikom ranio je iz puške jednog mog drugara, te sam ja tada upotrebio oružje i ubio ga. Ne sjećam se kako se je ubijeni zvao. U prvo vrijeme vršili smo hapšenje muškaraca. Iste smo kupili po selima i dovodili u Glinu i tamo smo ih stavljali u sudski zatvor. Oni su u zatvoru ostajali nekoliko dana dok se zatvori ne napune, a tad su ubijani. Ubijanje je vršeno na više načina.

Neke su zatvarali u pravoslavnu crkvu u Glini. U crkvi je moglo stati 1.000 ljudi. Tad je komandir satnije određivalo 15 ljudi koji ima da izvrše klanje. Prije nego što pođu na ovaj posao njima je davano alkoholno piće i to nekom rum, a nekome rakiju, pa kad se napiju onda su ih sa noževima slali unutra. Za vrijeme klanja pred crkvom je bila postavljena straža a ovo je bilo potrebno stoga što su se neki pravoslavci penjali u zvonaru pa su zatim skakali sa zvonare u portu. Sve ove poubijali su stražari u portu. Svakom prilikom su išli i oficiri Dobrić Josip i Cvitković Mihailo, a pored njih bilo je ustaških oficira.

Po ulasku u crkvu oficiri su ostajali kod vrata i posmatrali naš rad, a mi smo vršili klanje. Ubijanje je vršeno na taj način što smo neke udarali nožem pravo u srce, a neke klali preko vrata, a neke udarali nožem gdje stignemo. Ako neki Srbin ne bi bio od prvog udara smrtno pogođen, toga su ustaše priklale nožem. Za vrijeme ovog klanja nije gorjela svjetlost u crkvi, već su bili određeni specijalni vojnici, koji su u rukama držali baterijske električne lampe i time nam osvjetljavali prostor. U više mahova desilo se da je neki Srbin naletio pesnicama na nas ili pak udario nekoga u stomak nogom, ali taj je odmah bio iskasapljen. Za vrijeme ovog klanja bila je u crkvi velika galama. Prisutni Srbi su vikali: Živio kralj Petar! Živila Jugoslavija! Živila kraljica Marija! Živila Srbija, živili Srbi! Dolje Pavelić! Dolje Ustaše! Dolje hrvatska država!

„Svi smo bili krvavi“

Ovo klanje počinjalo je obično u veče u 22 časa pa je trajalo ujutro do 2 časa. Za vrijeme dok je i posljednji Srbin bio živ sve su ove manifestacije trajale. Ovo klanje u crkvi desilo se 7 do 8 puta, a ja sam učestvovao tri puta. Za vrijeme ovog klanja svi smo bili umrljani krvlju toliko da se uniforma nije mogla očistiti, već smo je zamjenjivali u magazinu, a docnije prali. Poslije svakog klanja crkva je prata. Kad se završi klanje, dolazili su kamioni koji su nosili leševe. Obično su ih bacali u rijeku Glinu, a neke su zakopavali. Neke pravoslavce su izvodili iz zatvora i vodili na obalu rijeke Gline gdje su ih strijeljali iz mitraljeza. Ovo strijeljane obično je bilo od 300 do 400 lica odjednom. Ovi su svi pored obale postavljeni u dvije vrste pa su povezani špagom jedan drugome za ruke i tako stojeći gađani iz mitraljeza koji su bili u neposrednoj blizini. Ovo strijeljanje vršili su ustaše, a mi smo obezbjeđivali strelište.

Prikupljanje Srba vršeno je na taj način što je u jedno određeno selo oko 70 ustaša i oko 30 nas vojnika išlo, a svi smo bili pod komandom ustaških oficira. Selo je uvijek bilo opkoljeno, pa je unutra ulazila određena grupa koja je sakupljala Srbe. Kad bude cijelo selo sakupljeno onda smo ih pod stražom dovodili u Glinu u sudski zatvor. U prvo vrijeme dovodili smo muškarce, a docnije je naređeno da se dovode i ženska lica stara od 15 do 50 godina. Prilikom ovog dovođenja vidio sam u više mahova da su ustaše i moji drugari vojnici silovali žene i djevojke, pa su ih poslije odvodili u Glinu. Tu su sve stavljene u sudski zatvor, a zatim su odvedene u neke rekvirirane kuće od kojih je bio načinjen logor. Ovdje su ostajale 8 do 10 dana pa su zatim puštane svojim kućama. Vidio sam da su neke ustaše kao i vojnici noću dolazili u logor odakle su odvodili ženske koje su htjeli pa su zatim nad njima vršili obljubu negdje na periferiji grada, pa su ih kasnije vratili u logor. Od strane oficira ovo nije bilo zabranjeno, pa i samo oficiri su ovo vrijeme….(tekst nečitljiv – prim. red)… je zadatak da vrši prikupljanje Srba u Glini, u srezu glinskome, ali je bilo određeno da se svi Srbi iz srezova Topusko, Vrginmost i Glina imaju prikupiti u Glinu i tu strijeljati. Ja ne znam tačno koliko je Srba ubijeno, ali sam čuo da se priča među mojim drugovima da je u Glini ubijeno oko 12.000 Srba i to iz naprijed navedenih srezova. Prilikom prikupljanja Srba, većina je Srba izbjegla u šumu sa oružjem i oni se i sada nalaze u Petrovoj gori. Jednom prilikom išle su ustaše da ih pohvataju, ali su ih Srbi napali i potukli. Oko 20 avgusta tek. god, došao je jedan proglas, kojim se svi Srbi prozivaju da se vrate svojim kućama i svome poslu i tada smo dobili naređenje da ne smijemo nikoga dirati ni napadati. Ko ovo bude učinio biti će stavljen pred prijeki vojni sud. Ja sam ostao u Glini do 3. septembra a tada sam otpušten jer su pozvani drugi vojnici na vježbu. Iz Gline sam doputovao u Boegrad u namjeri da se uposlim na svome starom mjestu ali sam uhapšen od strane policije.

Pismen sam.

Berberović Hilmija, s. r.“

Eto toliko na temu ko je sve učestvovao u genocidu.

Branko Đurica

PROŠLI SMO PUTEM ŽRTAVA

Politika, petak 27. jul 1990.

EKIPA „POLITIKE“ SPUSTIĆE SE U ŠARANOVU JAMU KOD JADOVNA

Kroz Gospić su četiri puta dnevno ustaše odvodile kolone Srba i Jevreja povezanih žicom i lancima. – Gde su koreni genocida. – Pavelić: „Spriječiti stapanje Hrvata sa Srbima brahijalnom silom“

Velebit, 26. jula

Okosnicu ekipe novinara, fotoreportera, filmskih i TV-snimatelja „Politike“ razumljivo, čine tri mlada beogradska speleologa koji prvi treba da se spuste u Šaranovu jamu, glavno stratište logorskog kompleksa Jadovno, a zatim da to omoguće  i ostalima u ovoj grupi. Reč je o tehničkom poduhvatu koji se bez speleologa i njihovog iskustva ne bi mogao izvesti. Svi su oni članovi Speleološkog odseka Planinarskog saveza Beograda: dipl. arh. Dragan Mirović, Danimir Ristić (inače vlasnik privatne firme za radove na visinama) i Dragan Maksimović, apsolvent mašinstva.

-Ma koliko Šaranova jama ulivala jezu svojom dubinom i nebrojenim žrtvama čije kosti pola veka leže u njom – rekao nam je dipl. arh. Dragan Mirović – za nas, speleologe, ona ne predstavlja naročitu teškoću. Mi smo se spuštali u mnogo dublje i mnogo opasnije podzemne pećine, čak i preko trista metara…. Šaranova jama „osvojena“ je već od naših zagrebačkih kolega, pre nekoliko godina, tako da se zna njena konfiguracija i dubina. Oni su izmerili 42.5 metara i opisali je kao vertikalan otvor u krasu, koji se pri dnu pomalo širi, sa relativno glatkim i vlažnim zidovima. Videćete, mi ćemo brzo obaviti taj posao…

Duž puta – tragovi rata

Put naše ekipe, zajedno sa neophodnom speleološkom opremom smeštenom u dva kombija, vodi kroz Kordun, preko Plitvičkih jezera, prema Gospiću. Put je odličan, vreme toplo, ali se tragovi rata neizbežno primećuju: južno od Karlovca maltene svako selo ima spmenike „palim borcima i žrtvama fašističkog terora“, a još su primetni ostaci nekadašnjih škola i crkava. Neki spomenici nalaze se na zajedničkim grobnicama u kojima počivaju kosti gotovo čitavog sela.

Četrdeset devet godina ranije ovo je bilo jedno od poprišta bestijalnog verskog obračuna pod okriljem fašističko-nacističke okupacije.

Svi mi, naravno, znamo šta se odigravalo posle aprilskog sloma Jugoslavije kada je naša zemlja raskomadana i podeljena između saveznika Hitlerove Nemačke. O tome su prikupljene stotine hiljada dokumenata, ispisani tomovi naučnih studija, a sa povećanjem tzv. „istorijske distance“ sve se smelije poniralo u traženje odgovora što se to kod nas stvarno dešavalo.

Na kongresu jugoslovenskih istoričara pre nekoliko godina u Aranđelovcu, zagrebački istoričar dr Igor Graovac izvestio je kolege o svom naučnom interesovanju za tačnu determinaciju onoga što se kod nas dešavalo između 1941. i 1945. godine. Da li je to bio narodnooslobodilački rat, narodnooslobodilački pokret, otadžbinski rat, narodnooslobodilački pokret itd, podvrgavaju ove termine dotad vladajuće režimske istoriografije definicijama tih pojmova u svetski prihvaćenim normama. Bila je to ne samo interesantna naučna novost, već i svojevrsna hrabrost, jer uloga pojediniih učesnika rata na našem tlu još nije bila rastavljena, posebno ustaški pokret, a traganja za njegovom suštinom popreko su gledali najveći komunistički moćnici. Dr Vladimir Bakarić, na primer, takva istraživanja nazivao je „kopanje o crijevima“. A danas, kad je u mnogo čemu rasvetljena i njegova uloga, znamo da je baš kod njega na jeziku bilo jedno a u „crijevima“ nešto drugo

Prikrivao se genocid u NDH

Generalno – prikrivale su se činjenice o genocidu i Pavelićevoj NDH, još tačnije o podstrekačima tog genocida. A Jadovno, prema kome sada hitamo, jedan je od krunskih dokaza te gnusne rabote.

Dosad najopsežnije istraživanje zločina na Jadovnom objavio je Franjo Zdunić – Lav pod karakterističnim motom: „Oni koji ne pamte prošlost, osuđeni su da je ponovo prožive“ (Santajana). U svojoj studiji se opširno izlaže nastanak ustaškog pokreta, prateći njegovu genezu od šovinističkih ideja dr Ante Starčevića do stvaranja austrofilske  i antislovenske stranke osječkog advokata Josipa (Jošue) Franka, iz koje se „izlegao“ i dr Ante Pavelić, takođe advokat, stvorivši nešto kasnije ustaše.

Nezaobilazna je tu i uloga takođe advokata Andrije Artukovića, jednog od desetorice u Gospiću tridesetih godina, koji je oko sebe okupljao mlade „križare“ i koji je 1932. godine pripremao, a zatim pobegao u inostranstvo, tzv. „lički ustanak“.U stvari, upad grupe Pavelićevih ustaša – emigranata iz fašističke Italije i njegov neuspeli napad na žandarmerijsku postaju u Brušanima, kada su ih dvojica probuđenih žandara odbili i nagnali u bekstvo u vrleti Velebita…

Frankovci, križari, kao i kasnije ustaše, od početka su uživali podršku katoličkog klera, koji je u njihovom antisrpskom programu uvek video šansu za osvajanje novih prostora, bilo uništenjem „šizmatika“, bilo njihovim pokatoličenjem.

Taj genocidni program počeo je hitno da se ostvaruje pod uslovima okupacije Jugoslavije i, prema današnjim sagledavanjima, čak i mimo strategijskih interesa nemačko-italijanskog okupatora.

Žestina u likvidaciji Srba, Jevreja i Cigana po svireposti i cinizmu nadmašila je nemačku „industrijsku“ likvidaciju u masovnim konclogorima smrti, upravo zato što je to bila davnašnja „ideja“ dr Pavelića.

Što se i to danas pouzdano zna, zasluga je pravnika Vojdraga Berčića, poznatog autora dokumentarnih filmova, koji je 1945. godine u Zagrebu bio vojni istražni sudija i kao takav saslušavao čitav niz ratnih zločinaca i članova Pavelićeve „vlade“ na čelu sa predsednikom Dr Nikolom Mandićem. U svojim sećanjima, objavljenim pod naslovom „Kad se vukovi linjaju“ on navodi svoj razgovor sa Vjekoslavom Servacijem-Begom, te. 1945. godine u vojnom zatvoru u tek oslobođenom Zagrebu.

Bivši austrougarski oficir koji se jedva izvukao od odgovornosti na zločine u Mačvi u Prvom svetskom ratu – zabeležio je Vojdrag Berčić – bio je jedan od najbližih saradnika Pavelića od prvih dana njegove antijugoslovenske i antisrpske delatnosti, terorista, a zatim emigrant i agent Musolinijeve obaveštajne službe, instaliran tada u italijanskoj Rijeci tobože kao geolog koji istražuje rudna bogatstva, a u stvari osmatra tadašnju jugoslovensku granicu i njenje fortifikacije. On je prvi u svom stanu u Rijeci ugostio dr Antu Pavelića kad je ovaj emigrirao, a zatim, kao italijanski građanin, došao u Jugoslaviju i organizovao prebacivanje Pavelićeve žene Mare sa troje dece takođe u Italiju.

Servaci ima posebne zasluge za Pavelićevo konačno učvršćenje na čelu ustaške organizacije, jer je lično zaklao drugog ozbiljnog pretedenta na poglavničko mesto – Gustava Perčeca, zlosrećnog oraganizatora budućih atentatora na kralja Aleksandra u Mareslju. Konačno, u vreme NDH, Servaci pomaže Paveliću u uklanjanju oca i sina Kvaternika, „vojskovođe“ Slavka i Eugena – Dide 1942. godine, zbog njihovog nearijevskog porekla, kao i u „suđenju“ i ubistvu Ante Vokića i Mladena Lorkovića, zbog njihove „urote“ sa anglo-američkom obaveštajnom službom pred kraj rata i uoči propasti NDH. Vjekoslav Sevarci – Bego, bio je dakle čovek od najintimnijeg Pavelićevog poverenja i, prema navodima Vojdraga Berčića, on mu je u istrazi rekao:

– Dok smo još bili u Italiji, Poglavnik mi je kazao kako je hrvatski narod osuđen na nestane… Njega više neće biti ako ostane Jugoslavija i ako se ovo nastavi kao što ide… Vjera, koja nas je dijelila od Srba, nestaje… Nje više nema. U školama ih uče da smo mi i Srbi jedan narod… Oni se međusobno žene. Razlike se gube, nestaju… Srbi i Hrvati će se stopiti, pretvoriće se u jedan narod… Hrvatski narod će nestati, pretvoriće se u Jugoslavene, ako mi to ne spriječimo… A to treba spriječiti brahijalnom silom.

„Kao sin profesora latinskog – zabeležio je Vojdrag Berčić – znao sam dobro što je brachium. Ruka sve do ramena. Podigao sam i ispružio ruku kao da držim nož u njoj, a on je (Vjekoslav Servaci), ne odmah, mirno pogledao u moju šaku, pa je sasvim staloženo, ne izlazeći iz svog osnovnog raspoloženja, klimnuo glavom u znak odobravanja“.

Svoja „teoretska“ razmišljanja u emigraciji o noževima i maljevima kao instrumentima koji kopaju najdublju jaz između Srba i Hrvata, dopuniće kao Poglavnik lično projektujući noževe za masovna klanja u Jasenovcu. Takvim nožem je jedan od ustaških zlikovaca, izvesni Mato Brzica, postao šampion ustaštva zaklavši za jedan jedini dan više od 1.200 nedužnih logoraša! Vajni intelektualci, sve doktori zagrebačkog pravnog fakulteta i katolički sveštenici, prethodno su indoktrinirali ovakve primitivce, a sveštenici ih „oprostom grijeha“ oslobađali duhovnih tegoba i ljudske griže savesti.

Vodili su ih kroz Gospić

Ulazeći u Gospić i vozeći njegovim ulicama na našem putu za Jadovno, neminovno smo se setili da je ovde 2. maja 1941. godine, tada već kao ustaški doglavnik, dolazio hrvatski književnik dr Mile Budak da bi lokalne ustaše osokolio za predstojeće istrebljenje naroda. Pred povezanim i pohapšenim najuglednijim gospićkim Srbima, učiteljima, advokatima, profesorima, činovnicima, trgovcima zanatlijama, kafedžijama, preduzimačima, studentima, đacima i uglednijim seljacima, on se posredno odrekao svog književnog dela kojim je očito samo kamuflirao svoju antihumanu prirodu. Pred tim nesrećnicima i ustašama održao je jedan od svojih govora „oplemenjen“ sloganima kao što su: „Bjež´te psine preko Drine“, „Srbe na vrbe“ a zatim neposredno izneo namere „hrvatskog vrhovništva“:

„Jedan dio Srba ćemo pobiti, drugi raseliti, a ostali ćemo prevesti u katoličku vjeru i tako pretopiti…“.

Da li još ima starosedelaca Gospića koji pamte ove reči izgovorene sa balkona zgrade bivšeg sreskog načelstva i da li to znaju mlade pristalice vladajuće HDZ, dok nostalgično po kafićima i gostionama pevaju do juče zabranjene pesme? HDZ je ovde takođe odneo pobedu, što se vidi po već pomalo izbledelim predizbornim plakatima sa likom dr Tuđmana i „šahovnicama“. Zastajemo pred hotelom „Lika“ raspitujući se za put prema Jadovnu. Mlađi prolaznici sležu ramenima, a stariji nas gledaju podozrivo i sumnjičavo.

Naravno, ulica nije mesto za polemiku: zaboraviti ili jednom reći istinu. Zato krećemo glavnom ulicom, koja bi trebalo da se zove Ulicom mučenika ili slično, jer su ovuda od juna do 20. jula 1941. godine, dva puta u toku prepodneva i dva puta posle podne, ustaše proterivale kolone budućih žrtava jama kod Jadovna. Dva i dva, vezanih žicom za desne i leve ruke, sa dugačkim lancem od čela  do začelja po 200 do 400 golih, bosih, pretučenih i žeđu iscrpljenih ljudi. Takve prizore civilizovana Evropa nije mogla da vidi od vremena mongolsko-tatarskih najezdi i otomanskih vremena!

I sada „promicatelji“ hrvatske kulture trabunjaju  po „hrvatskom tisku“ o veličini književnika dr Mile Budaka, zalažući se za štampanje njegovih sabranih dela i stupidno ga, ako ne i više, stavljajući uz bok Miroslava Krleže. Valjda da bi prtljag za putovanje u srednju Evropu bio bogatiji. Zar ratni zlikovac Mile Budak nije svojim životnim delom dokazao da je sve ono što je napisao samo isprazna artificijelnost, vešto glumljenje želje za srećom u ljudskoj zajednici? Jer, prema pomenutoj studiji Franje Zdunića – Lava, Budak je odmah posle govora u Gospiću, kojim je počeo genocid u ovom kraju, nastavio svoju „državničku“ delatnost izdavanjem pismenih instrukcija koga od Srba treba ubiti, a koga katoličiti, da bi već 21. jula 1941. godine u govoru održanom u Pakracu, izvali i sledeći biser:

„Jednog Vlaha  (Srbina – prim. red.) posadi i ugosti za stolom, a drugoga sveži i sjedi na njega. Što ti misli onaj za stolom, isto misli i onaj pod stolom, Zato zapamti i ovo: s Vlahom (Srbinom) jedi samo pola zdjele, ubij ga zdjelom po glavi, jer će i oni tebe…“

U Zdunićevoj istorijskoj studiji o sistemu logora Jadovno, stoji i podatak da je tih tada „veliki župan“ Jurica Frković, posle ustaškog pokolja u Širokoj Kuli, okupljenim sledbenicima rekao:

„Fundamenat na Jadovnom je od Srba i Židova, a glazura će biti od pokvarenih Hrvata“.

Kod sela Trnovca skrećemo sa asfaltnog puta i šumskim razrovanim drumom, sve strimije penjemo se u velebitske vrhove.

Branko Đurica

Snimio: Željko Jovanović

ODAVDE SU PUTEVI VODILI U JAME

„Prvi radovi na podizanju logora“, zabeležio je Franjo Zdunić Lav, „počeli su 24. juna 1941. Izvodila ih je grupa od 25 mladih Jevreja izdvojenih iz skupine od 200 Jevreja koju su 23. juna dopremljeni vozom iz Zagreba u Gospić. Ovih 25 Jevreja su sa bodljikavom žicom za ogradu logora prebačeni kamionom u Čačić-dragu. U prvi mah oni su pod nadzorom ustaša ogradili proplanak pričvršćivanjem žice (u visini 1 m) za okolna stabla bukava i izvjestan broj stubova koje su postavili. Neposredno iza toga počele su stizati sve veće grupe, od po 150-200 Jevreja i Srba.

Propada „trajna osuda“

 Ograđeni prostor logora imao je ovalan oblik oko 90×60 metara i konstantno je proširivan, pa su sredinom avgusta, kad je logor likvidiran, njegove dimenzije iznosile 180×90 metara. Ogradna žica (u to vrijeme visoka 2.5 m) bila je dvostruka i gusto isprepletena, sa međuprostorom od 1 m u kojem se nalazila spiralno isprepletena bodljikava žica. Ulazna vrata logora nalazila su se na sjeverozapadnoj strani, a bila su široka oko 3 metra i načinjena također od bodljikave žice. Sa svake strane ispred vrata nalazio se po jedan ustaša – stražar“.

Danas od svega toga nema nikakvog traga, osim jednog prilično zarušenog spomenika „palim borcima“(!?), podignutog nad zabetoniranom jamom 27. jula 1961. godine. Ploča nad jamom se vidno ulegla, a takođe primećujemo da je spomenik u vidu kamenog zida okrenut tako da mu je prilazni put u zaleđu. Samo znatiželjni, ako zaobiđu ovo čudno zdanje, mogu da pročitaju tekst na mermernoj tabli:

„Na ovom mjestu nalazio se ljeti 1941. godine zloglasni koncentracioni logor Jadovno u kome su sluge okupatora – ustaše zvjerski pobili hiljade ljudi iz Like i drugih krajeva naše domovine. Ovo mjesto neka bude trajna osuda izdajnika koji su u službi tuđinaca izvršili strašne zločine. Neka je slava palim borcima! 27. VII 1961.“

Iz podataka koje su istoričari prikupili znamo da je ovaj logor ovde, pod vedrim nebom, ustanovio lično „veliki župan Like i Gacka“ Jurica Frković, Juco Rukavina, ustaški pukovnik, Stjepan Rubinić, šef ustaškog redarstva u Gospiću, i bivši učitelj a tada ustaški satnik Rude Ric. Obezbeđenje su vršile dve ustaške polubojne (polubataljoni) pod komandom ustaškog poručnika Bešlića, do 1941. studenta iz Splita.

Ispovest zatvorenica

 Ljudi koji su ovamo dovođeni čak iz Gospića, onako uvezani žicom i nanizani dva po dva na dugačkim lancima, uterivani su kao stoka u ograđeni prostor. Za njih je to bilo samo privremeno olakšanje posle golgote koju su dotad i ako su je dotad preživeli. A kako je bilo u sabirnom centru u Gospiću postoje mnoga svedočanstva, među kojima je možda najživlje ono što je ispričala Terka Gomjerac, privatna činovnica iz Zagreba:

„U kaznionicu Gospić stigla sam 20. VII 1941. Tu sam vidjela kako se danomice odvažaju ljudi, na hiljade vezani žicom, na Jadovno i otok Pag (takođe ustaški logor smrti do pred kraj avgusta 1941-prim.red.). Stalno su dolazili veliki transporti iz čitave Bosne. Ti ljudi su putovali nekoliko dana u zatvorenim marvinskim vagonima, bez hrane i vode, u srpanjskoj vrućini. Onako žedni gurali su se oko bunara u kaznioničkom dvorištu. Čekali su u dugim redovima da dođu do vode. Jedan od njih bio je malo nestrpljiv i to ga je odmah koštalo glave. Ubijen je od ustaše Nikole iz revolvera i ostao je na mjestu mrtav.

Često smo čuli zapomaganje iz ćelija, gdje su ustaše tukli i mučili ljude. U tim ćelijama bili su oni osuđeni na smrt gladovanjem i batinanjem. U noći kad se gasilo svjetlo, znali smo što to znači: izvlačili su mrtve iz ćelija, vidjeli smo to sa prozora. To su htjeli obavljati tiho i neprimjetno. Držim da je u ono vrijeme što sam bila u kaznionici Gospić (od 20. VII do 19. VIII 1941) prošlo kroz nju 25.000 ljudi. Za nas političke zatvorenike bio je logornik Mihajlović, a mnogo je obilazio kaznionu i ustaša Pudić (zvani Paraliza, kasnije poznati koljač iz Jasenovca – prim.red.)…“

„Kroz ono vrijeme dok sam ja bila u kaznionici – svedočila je svojevremeno Ana Fajdić, uhapšena od ustaša u Gospiću 26. VII 1941 – vršena su masovna zločinstva kao ubijanje, batinanje i slično, te sam gledala ljude čak i odrezanih ušiju i na svake muke mučenih. Osim toga bilo je skoro svakodnevno dopremanje i otpremanje transporta ljudi koji su odvođeni na klanje, a to su nam baš govorili, da ovi ljudi idu na klanje, vakmani iz kaznionice. Ovih slučajeva ne mogu nabrojati jer ih je bilo mnogo, a kolone bi bile otprilike od 100 do 200 ljudi, kako koja, a bili su vezani…“

Ko bi posle svega toga stigao ovamo u Jadovno bio bi lišen svake nade. Ljudi su ležali na goloj zemlji, pokušavajući da hladne i vlažne noći prežive pokrivajući se mahovinom. Kako se logor popunjavao, ustaše su dozvolile zatvorenicima da podignu neku vrstu nadstrešnica od granja. Pod njima je bilo mesta za 10-15 ljudi. Zanimljivo je da su te „sojenice“ bile izgrađene po „nacionalnom ključu“: posebno su grupisani Srbi, posebno Jevreji, a posebno „pokvareni“ Hrvati… Zatvorenici se nisu smeli međusobno mešati, niti prilaziti ogradi. Ko se primakne bliže od dva metra bio bih odmah ubijen od uvek budne straže.

Osim Jevreja, koji su bili prvi zatočenici Jadovna, dovođeni su Srbi iz Like, sa Banije i Korduna i iz Bosne i Hercegovine. Krajem juna ovde je dovedena veća grupa Srba iz Grubišnog Polja, Bjelovara, Pakraca i okolnih mesta. Kako je u međuvremenu ukinut prvi logor u NDH „Danica“ u Koprivnici, odatle je dovedeno i ubijeno na Jadovnu 1.486 ljudi, naravno, pošto su prethodno prošli kroz torture u gospićkoj kaznioni.

Čuli su se krici iz dubine

 Svake večeri je upravnik Jadovna Rude Ric pravio nekakve spiskove i na osnovu njih izdvajao grupe logoraša, a zatim ih pod stražom sprovodio šumskim putem u nepoznatom pravcu. Niko se od njih nije vraćao, a po pucnjavi koja se redovno zatim čula, logoraši su zaključivali da su ti njihovi sapatnici odvođeni u smrt. Ni danas nije tačno utvrđeno gde su nestajali ljudi iz Jadovna, mada se pouzdano zna da je ovde dnevno boravilo 1.500 do 2.000 zatočenika. Pretpostavlja se da je najveći deo završio u Grginoj jami, kilometar i po udaljenoj od Čačić-drage, odnosno logora Jadovno, kao i u Šaranovoj jami. Za razliku od Šaranove jame, Grgina jama nije uopšte ispitana od speleologa.

Pošto su snimatelji obavili svoj posao, naša ekipa vraća se peške prema glavnom cilju našeg putovanja: Šaranovoj jami, nadomak sela Jadovna. Ova jama na ivici guste bukove šume, u kojoj usred podneva vlada polumrak sutona, pre rata, do 1939, zvala se Vodena jama. Te godine je u nju upalo neoprezno čobanče iz ovdašnje porodice sa nadimkom Šarani.

Ušavši u šumski polumrak, odmah iza nedovršenog spomenika na kojem je zagrebački vajar Petrić predstavio vrlo realistički strmoglavljivanje ljudi, žena i dece u ovaj bezdan, zapažamo najpre sablasnu tišinu. Sve vreme našeg boravka ovde nismo ugledali ni čuli pticu. Konačno, obišavši visoki zaštitni zid, našli smo se na kamenitoj stazi koja se završava u mračnoj ovalnoj rupi.

Osamdeset dana, juna, jula i dve dekade avgusta 1941. ovom stazom su stupale hiljade mučenika, dva po dva vezani za ruke i opkoljeni jakom ustaškom stražom. Pored jame, s obe strane ove već iznemogle kolone na smrt osuđenih, stajale su raspomamljene ubice iz takozvane „desetine smrti“. Pijani i ostrvljeni, služili su se naizmenično kamama i maljevima, ali uvek nastojeći da ubiju samo jednog iz žicom sparenih nesrećnika, tako da bi on svojim telom povukao u bezdan onog drugoga.

Niko ko je doveden na ovu kamenitu stazicu nije preživeo, niko se nije izvukao iz Šaranove jame, pa tako i nema svedoka koji bi ispričao sav taj užas. Stariji žitelji Jadovna, koji nikako nisu želeli da im spominjemo imena, sećaju se da su se iz dubine jame noću čuli krici i zapomaganja preživelih. Zato bi ustaše, kad dovedu novu grupu osuđenika, ponekad bacali ručne bombe posle čijih bi eksplozija nastupala prava grobna tišina… Izgleda da je i nekim od njih to bilo previše.

Na tankom koncu

 Speleolozi Mirović, Ristić i Maksimović postavljaju opremu, vešto i krajnje oprezno obilazeći mračni otvor što se kao adsko grotlo sunovraćuje više od 40 metara. Pazi se na svaki korak, jer je staro, natrulo lišće klizavo.

Dok ostali deo ekipe stoji podalje, na bezbednom rastojanju, Maksimović i Ristić razapinju prilično tanak, ali veoma pouzdan i proveren konopac na tri bukve unakrsno iznad jame.

Prvi će se spustiti Danimir Ristić, mladolik ali snažan i mačije spretan momak. On se već obukao u „radno“ odelo, navukao gumene čizme, gumene rukavice, stavio na glavu zaštitni šlem i na njega pričvrstio plastično crevo iz kojeg ističe acetilen. Oko kukova pripasao je naročite uprtače, sa specijalnom alkom na pojasu, za koju je pričvrstio konopac. Svaki njegov pokret prate i pomažu mu Mirović i Maksimović. Mi, ostali, koji ćemo uz njihovu pomoć biti spušteni ćutimo svako sa svojim mislima, ali i pokušavajući da na gotovo dečačkom licu Danimirovom otkrijemo makar trag uzbuđenja.

– Zar nije sigurnije da umesto tih konopaca upotrebljavate malo deblje čelične sajle? – reče neko od nas koji čekamo.

Trojica speleologa se pogledaše sa osmehom, a Dragan Mirović, prekidajući kontrolu čvorova, uzvrati:

– To nas mnogi pitaju… ali od ovih konopaca nema sigurnijeg sredstva. Na sajlu se ne bi spuštao ni u jarak, a kamoli u podzemne pećine.

Nervozno pripaljujemo cigarete i opet ćutimo. Kakav li se užas krije na dnu Šaranove jame?

Branko Đurica

Snimio: Željko Jovanović

Velebit, 28. jula

Prvi čovjek iz “Politikine” ekipe koji je sišao u Šaranovu jamu je mladi Danimir Ristić, član Speleološkog odseka Planinarskog saveza Beograda. Bilo je oko 10 časova, dan tmuran tako da je postojala bojazan od kiše, što bi prilično otežalo rad snimatelja u jami, koja je vertikalna i otvorena prema nebu. Ali oblaci su se nešto kasnije razišli i nad gustom bukovom šumom granulo je sunce. Uprkos svemu oko jame je i dalje vladao polumrak, tako da su spoljašnji snimci morali da se prave uz pomoć “fleš-lampi” i reflektora.

Drugi se u jamu spustio Dragan Maksimović, a treći speleolog dipl. arh. Dragan Mirović bio je na površini, nadgledajući spuštanje svojih kolega i, kasnije, pomažući i obezbeđujući spuštanje i izvlačenje dvojice snimatelja sa filmskom i TV-kamerom, Miodraga Pavlovića Caleta i Dragana Markovića, kao i našeg foto reportera Željka Jovanovića. Njima je zaista trebala stručna pomoć, s obzirom na to da su u rukama držali kamere, a i inače – jer nemaju iskustva ove vrste. Sve se odigravalo u napregnutoj tišini. Danimir Ristić je spretno sišao nekoliko metara u grotlo sa upaljenom acetilenskom bakljom na šlemu, a onda počeo da u stenu ukucava prvi “spit”, specijalni alpinistički klin sa čeličnom alkom, kroz koju je provukao svoj rezervni konopac.

– On bi sad mogao da izađe iz jame čak i kad bi ovde neko odsekao sve konopce – kaže Mirović držeći s obe ruke naročite metalne hvatače kroz koje je provučen konopac na kome visi Ristić.

Ristića ne vidimo, ali vidimo u tami jame titranje svetla sa njegovog šlema i, na iznenađenje svih, odjednom čujemo zviždukanje.

Ćutimo svako sa svojim mislima. Mrtvi, koje sada pohodimo 49 godina posle njihove tragične pogibije, sigurno ne bi zamerili mladom Ristiću na tom znaku životnog optimizma jer će on za nekoliko minuta stati na dno Šaranove jame da bi se suočio sa istinom koja je godinama bila nepoželjna…

Već smo rekli da je Šaranova jama duboka, prema merenju zagrebačkih speleologa što su se pre neku godinu prvi u nju spustili, 42.5 metra. To je, od prilike, visina beogradske palate “Albanija”. Ta dubina, odavde sa ivice ponora po kojoj krajnje pažljivo stupamo zbog natrulog klizavog lišća, uliva posebnu jezu. Pomrčina, koju je za trenutak rasterala acetilenska baklja na Ristićevom šlemu, ponovo je ispunila grotlo ovalnog oblika popreko široko oko 4 metra, a uzduž oko metar i po. Veoma je dobro što je oko jame naknadno sazidana masivna kamena ograda, tako da ne postoji mogućnost tragedije slučajnih namernika, kao što se desilo 1939. godine, kada je ovamo upalo čobanče Bubaš iz porodice koja nosi nadimak Šarani.

S desne strane, takođe, na prilazu jami, još tri spomen-ploče koje su, samoinicijativno podigle porodice pobijenih. Na jednoj od njih, koje su podigli rođaci iz Čakovca i Ludbrega, stoji: “Pogubljeni ste nedužni i sve nas mnogo zadužili. Vaši su životi vječno uzidani u temelje slobode”.

Čovek ne može biti ravnodušan i ne može da se otme razmišljanju zašto je sloboda na našim geografskim širinama toliko skupa.

Pod budnim okom Dragana Mirovića sve se odvija po planu: u jamu se spustio i Dragan Maksimović, a ubrzo zatim i snimatelji. Pitamo Mirovića može li se desiti da dole u jami bude kakvih gmizavaca, jer se jedan od snimatelja postarao da ekipa bude snabdevena i antiviperinom, serumom protiv zmijskog ujeda. Ne ispuštajući konopac iz ruku, čvrsto oduprt nogama na dva solidna kamena izbočenja, Mirović kaže: – Zmije ne žive na tim dubinama… Ne verujem da je dole išta živo.

Cale je čovek koji je snimajući gledao raznim opasnostima u oči i među kolegama važi kao veseo i duhovit, a iznad svega odvažan. Još se priča o njegovoj “ludosti” kad je, nedavno, viseći na skiji helikoptera s kamerom u ruci nadletao Rugovsku klisuru, dovikujući se sa zapanjenim čobanima u okolini. Njegov kolega sa “iendži” kamerom, Dragan Marković, tvrdi da posle toga Cale nije tako izgledao kao ovde sada.

– Ne ide mi u glavu da su ovo ljudi mogli da čine ljudima – rekao nam je Miodrag Pavlović Cale i odmahnuvši rukom krenuo prema jednom od dva naša “kombija” da se odmori.

Poslednji je izašao Danimir Ristić i ovako podneo svoj stručni izveštaj:

Branko Đurica

SRPSKI OPANAK NA DNU JAME

Velebit, 29. jula

Danimir Ristić, beogradski speleolog, koji je sa svojim klupskim drugom Draganom Maksimovićem i Draganom Mirovićem, omogućio „transport“ naših snimatelja u ponor Šaranove jame i sretan povratak iz nje, priča dalje o svojim zapažanjima na ovom groznom mestu:

– Zanimljivo je da se u naslagama naknadno nabacanog materijala koji prekriva debeli sloj ljudskih kostiju nalaze i ostaci pogrebnih venaca, kao i cveća…

Našli smo, na primer, nekoliko stručića karanfila, doduše bez cveta, ali su stabljike i listići još imali zelenu boju…

Speleolog je snimio…

 – Našli smo i jedan gumeni opanak – dopunjava ga Dragan Maksimović. Kožni kaiši su istrunuli, ali ne i ekseri u đonu. Virio je iz gomile kostiju…

– Auh, pa što mi niste skrenuli pažnju na ovaj opanak – vajka se naš foto-reporter.

Mladi speleolog Maksimović se skromno osmehuje:

– Ne brinite, snimio sam ga ja svojim aparatom koji uvek nosim u jame…

Vraćamo razgovor opet na debljinu sloja kostiju u Šaranovoj jami. Pet metara je zaista strašno mnogo!

– To je moja procena na osnovu konfiguracije bočnih zidova na dnu jame – kaže Ristić. – Uveren sam da je dubina Šaranove jame bila daleko veća pre rata, ali, naravno, ne može se tvrditi ništa pouzdano dok se kosti ne povade, što za nas speleologe, ne bi bio naročito složen posao. Tačnije, to je običan fizički posao, samo u jamskim uslovima…

I Ristić i Maksimović veruju da se pod gornjim slojem kostiju, koje su izdrobljene i pomešane usled toga što su posle rata ovde ubacivali cepanice i veliko kamenje, nalaze kompletniji skeleti koji bi se pažljivo mogli pokupiti i zasebno sahraniti. Naravno, identifikacija, utvrđivanje imena i prezimena ubijenih više nije mogućna.

Speleolozi nam pričaju o jednom potresnom detalju: jama se pri dnu proširuje i račva u dva manja ispusta, u kojima su nađene dve lobanje i rasute kosti. Na lobanjama nema karakterističnih pukotina, što znači da su ta dvojica ostali živi posle bacanja u jamu i da su se zavukli u ispust, jer su sledeće žrtve i dalje bacane odozgo, sa visine preko 40 metara… Okolnost da su ostali živi, međutim, bila je za njih još užasnija sudbina. Umrli su od žeđi i gladi, u stravičnom zadahu leševa i poplavi krvi, a sve je to trajalo ko zna koliko dana…

„U ime Krista, ubij antikrista!“

Za sada, pola veka kasnije, opet ima nekoga ko priželjkuje da ovaj monstruozni „posao“ nastavi! Zar ima, sem preživelih zlotvora, novih koji bi se ponovo upustili u zverstva! A ima ih, zahvaljujući novim „intelektualcima“ tipa dr Mile Budaka koji u čvrstom jezgru HDZ na razne načine podstiče mržnju i nacionalističku paranoju protiv srpskog naroda.

„Još kao đak šestog razreda gimnazije – izjavio je Joso Orešković pred vojnim istražnim sudijom – stupio sam 1939. godine u vjersku organizaciju „Knjižari“. Tu su nas pod firmom vjere odgajali u ustaškom duhu. Na naše sastanke dolazili su Jurica Frković i Juco Rkavina i držali nam predavanja protiv Srba i komunista. Naša parola je bila: „U ime Krista – ubij antikrista!“ Antikristi su bili Židovi i komunisti. Organizirali smo svoju udarnu jedinicu koja je noću napadala ljevičare. Kad je došlo do rata i rasula jugoslavenske vojske, mi smo to smatrali svojom nacionalnom dužnošću. Mene, s još nekim Gospićanima, odredili su u logor Slano, na otoku Pagu. Tu su se nalazili najviše Židovi, Srbi, a bilo je i nekih Hrvata ljevičara. Kad sam došao onamo, zapanjilo me kad sam video kako muče one ljude. Spavali su pod vedrim nebom u žici. Za hranu im nisu davali ništa osim slanih riba, ali im vode nisu davali, tako da su mnogi poludjeli od žeđi. U to je došla nova skupina zatočenika. Starješine su nam davale naređenje da odvojimo dvjesta zatočenika iz prve partije, da ih odvedemo na more i pobijemo. Ja i neki moji drugovi nismo mogli. Onda su nas grdili i prebacivali nam kakvi smo mi to Hrvati i ustaše. Govorili su da nije ustaša onaj tko ne može s veseljem ubiti Srbina, Židova i komunistu. Da nas pridobiju za ubijanje, davali su nama mlađima vina i likera. Dovodili su pred nas zatočene djevojke, svlačili ih do gola i govorili da možemo uzeti koju hoćemo, ali da ih posle akta moramo ubiti.

More oko Paga bilo je crveno od krvi

Neki mlađi opijeni vinom i zaneseni strašću počeli su tako ubijati. Ja nisam mogao. Gadilo mi se i to sam javno rekao. Nakon par dana došao je u logor neki viši funkcioner iz Zagreba. Zvao se Luburić. Došao je da pogleda rad logora. Tek tada je započelo pravo klanje. Sve more oko Paga bilo je crveno od krvi. Luburiću su referisali da ja i još neki nećemo da ubijamo.

Kako sam bio prvi po redu od tih koji su se javili, Luburić me pozvao pred stroj i upitao me kakav sam ja to ustaša kad ne mogu ubiti Srbina i Židova. Rekao sam da sam spreman u svako doba dati svoj život za Poglavnika, da mislim da bih mogao ubiti neprijatelja u borbi, ali da ne mogu ubijati ovako goloruke ljude, a osobito žene i djecu.

On se na to nasmijao i rekao da je ovo borba i da Srbi, Židovi i komunisti nisu ljudi nego zvjerad i da je naša dužnost da očistimo Hrvatsku od te kuge, a tko neće da je neprijatelj Poglavnika i Hrvatske, kao i oni.

„Luburić je zaklao dijete…“

Na to je pozvao jednoga iz svoje pratnje i nešto mu šapnuo. Ovaj je otišao i donio dvoje male dvogodišnje židovske djece. Luburić mi je predao jedno dijete i rekao mi da ga zakoljem. Odgovorio sam da ne mogu. Na to su svi oko mene prsnuli u smijeh, rugali mi se i vikali – usraša, a ne ustaša. Onda je Luburić izvadio nož i zaklao preda mnom dijete govoreći:

„Evo, ovako se radi!“

Kad je dijete vrisnulo i prsnula krv, oko mene se sve zavrtjelo. Skoro sam pao. Jedan me ustaša prihvatio. Kad sam se malo pribrao, rekao mi je Luburić da dignem desnu nogu. Digao sam, a on mi je pod nogu stavio ono drugo dijete. Onda je zapovijedio:

„Udri!“

Udario sam nogom i zgnječio glavu djetetu. Luburić mi je prišao, potapšao me po ramenu i rekao:

„Bravo, bit ćeš ti još dobar ustaša!“

Tako sam ubio prvo dijete. Nakon toga sam se opio do smrti. U pijanstvu sam zajedno sa drugovima silovao neke židovske djevojke, a onda smo ih poubijali. Poslije se nisam morao ni opijati. Kasnije, kad je Slano likvidirano i svi njegovi zatočenici poubijani, poslan sam u kotar Korenicu na čišćenje Srba.“

Ovakve strahote ne smeju se zaboraviti iz prostog razloga – da se ne bi opet ponovile.

Ne smeju se zaboraviti ni neke druge činjenice iz naše teške prošlosti, o kojima će još biti reči.

Zasad, još samo da kažemo da je ekipa „Politike“, izlazeći iz Šaranove jame i ostavljajući sve što tu počiva, pripalila nekoliko sveća iz pijeteta prema mrtvima u njoj.

Toliko, dok pristalice Srpske demokratske stranke ne ostvare svoj plemeniti plan da se kosti povade iz jama i sahrane kao što ljudima i priliči.

Branko Đurica

Snimili: Željko Jovanović

Dragan Maksimović

U KRVAVIM ORGIJAMA UČESTVOVALI I KATOLIČKI SVEŠTENICI