Екипа „Политике“ спустила се у пакао Јадовна

Подсјећамо на фељтон објављен у Политици о експедицији спелеолога, новинара и фотографа из Београда, која је са сада већ покојним историчарем др Ђуром Затезалом, крајем јула 1990. посјетила подручје комплекса логора Госпић – Јаодвно – Паг.

ЕКИПА „ПОЛИТИКЕ“ ПОКУШАЋЕ ДА СЕ СПУСТИ У ПАКАО ЈАДОВНА

По доласку у Глину, прво смо извршили претрес зграда па смо затим ишли по околним селима.

Када jе са претресањем било завршено, дошли су усташе из Загреба и Петриње и тада смо добили наређење да по селима покупимо све православне мушкарце од 20 до 45 година старости. Приликом овог купљења у селу Чемерници jедан се jе православац противио и пуцао на нас. Том приликом ранио jе из пушке jедног мог другара, те сам jа тада употребио оружjе и убио га. Не сjећам се како се jе убиjени звао. У прво вриjеме вршили смо хапшење мушкараца. Исте смо купили по селима и доводили у Глину и тамо смо их стављали у судски затвор. Они су у затвору остаjали неколико дана док се затвори не напуне, а тад су убиjани. Убиjање jе вршено на више начина.

Неке су затварали у православну цркву у Глини. У цркви jе могло стати 1.000 људи. Тад jе командир сатниjе одређивало 15 људи коjи има да изврше клање. Приjе него што пођу на оваj посао њима jе давано алкохолно пиће и то неком рум, а некоме ракиjу, па кад се напиjу онда су их са ножевима слали унутра. За вриjеме клања пред црквом jе била постављена стража а ово jе било потребно стога што су се неки православци пењали у звонару па су затим скакали са звонаре у порту. Све ове поубиjали су стражари у порту. Сваком приликом су ишли и официри Добрић Јосип и Цвитковић Михаило, а поред њих било jе усташких официра.

По уласку у цркву официри су остаjали код врата и посматрали наш рад, а ми смо вршили клање. Убиjање jе вршено на таj начин што смо неке ударали ножем право у срце, а неке клали преко врата, а неке ударали ножем гдjе стигнемо. Ако неки Србин не би био од првог удара смртно погођен, тога су усташе приклале ножем. За вриjеме овог клања ниjе горjела свjетлост у цркви, већ су били одређени специjални воjници, коjи су у рукама држали батериjске електричне лампе и тиме нам освjетљавали простор. У више махова десило се да jе неки Србин налетио песницама на нас или пак ударио некога у стомак ногом, али таj jе одмах био искасапљен. За вриjеме овог клања била jе у цркви велика галама. Присутни Срби су викали: Живио краљ Петар! Живила Југославиjа! Живила краљица Мариjа! Живила Србиjа, живили Срби! Доље Павелић! Доље Усташе! Доље хрватска држава!

„Сви смо били крвави“

Ово клање почињало jе обично у вече у 22 часа па jе траjало уjутро до 2 часа. За вриjеме док jе и посљедњи Србин био жив све су ове манифестациjе траjале. Ово клање у цркви десило се 7 до 8 пута, а jа сам учествовао три пута. За вриjеме овог клања сви смо били умрљани крвљу толико да се униформа ниjе могла очистити, већ смо jе замjењивали у магазину, а доцниjе прали. Послиjе сваког клања црква jе прата. Кад се заврши клање, долазили су камиони коjи су носили лешеве. Обично су их бацали у риjеку Глину, а неке су закопавали. Неке православце су изводили из затвора и водили на обалу риjеке Глине гдjе су их стриjељали из митраљеза. Ово стриjељане обично jе било од 300 до 400 лица одjедном. Ови су сви поред обале постављени у двиjе врсте па су повезани шпагом jедан другоме за руке и тако стоjећи гађани из митраљеза коjи су били у непосредноj близини. Ово стриjељање вршили су усташе, а ми смо обезбjеђивали стрелиште.

Прикупљање Срба вршено jе на таj начин што jе у jедно одређено село око 70 усташа и око 30 нас воjника ишло, а сви смо били под командом усташких официра. Село jе увиjек било опкољено, па jе унутра улазила одређена група коjа jе сакупљала Србе. Кад буде циjело село сакупљено онда смо их под стражом доводили у Глину у судски затвор. У прво вриjеме доводили смо мушкарце, а доцниjе jе наређено да се доводе и женска лица стара од 15 до 50 година. Приликом овог довођења видио сам у више махова да су усташе и моjи другари воjници силовали жене и дjевоjке, па су их послиjе одводили у Глину. Ту су све стављене у судски затвор, а затим су одведене у неке реквириране куће од коjих jе био начињен логор. Овдjе су остаjале 8 до 10 дана па су затим пуштане своjим кућама. Видио сам да су неке усташе као и воjници ноћу долазили у логор одакле су одводили женске коjе су хтjели па су затим над њима вршили обљубу негдjе на перифериjи града, па су их касниjе вратили у логор. Од стране официра ово ниjе било забрањено, па и само официри су ово вриjеме….(текст нечитљив – прим. ред)… jе задатак да врши прикупљање Срба у Глини, у срезу глинскоме, али jе било одређено да се сви Срби из срезова Топуско, Вргинмост и Глина имаjу прикупити у Глину и ту стриjељати. Ја не знам тачно колико jе Срба убиjено, али сам чуо да се прича међу моjим друговима да jе у Глини убиjено око 12.000 Срба и то из наприjед наведених срезова. Приликом прикупљања Срба, већина jе Срба избjегла у шуму са оружjем и они се и сада налазе у Петровоj гори. Једном приликом ишле су усташе да их похватаjу, али су их Срби напали и потукли. Око 20 августа тек. год, дошао jе jедан проглас, коjим се сви Срби прозиваjу да се врате своjим кућама и своме послу и тада смо добили наређење да не смиjемо никога дирати ни нападати. Ко ово буде учинио бити ће стављен пред приjеки воjни суд. Ја сам остао у Глини до 3. септембра а тада сам отпуштен jер су позвани други воjници на вjежбу. Из Глине сам допутовао у Боеград у намjери да се упослим на своме старом мjесту али сам ухапшен од стране полициjе.

Писмен сам.

Берберовић Хилмиjа, с. р.“

Ето толико на тему ко jе све учествовао у геноциду.

Бранко Ђурица

ПРОШЛИ СМО ПУТЕМ ЖРТАВА

Политика, петак 27. jул 1990.

ЕКИПА „ПОЛИТИКЕ“ СПУСТИЋЕ СЕ У ШАРАНОВУ ЈАМУ КОД ЈАДОВНА

Кроз Госпић су четири пута дневно усташе одводиле колоне Срба и Јевреjа повезаних жицом и ланцима. – Где су корени геноцида. – Павелић: „Сприjечити стапање Хрвата са Србима брахиjалном силом“

Велебит, 26. jула

Окосницу екипе новинара, фоторепортера, филмских и ТВ-сниматеља „Политике“ разумљиво, чине три млада београдска спелеолога коjи први треба да се спусте у Шаранову jаму, главно стратиште логорског комплекса Јадовно, а затим да то омогуће  и осталима у овоj групи. Реч jе о техничком подухвату коjи се без спелеолога и њиховог искуства не би могао извести. Сви су они чланови Спелеолошког одсека Планинарског савеза Београда: дипл. арх. Драган Мировић, Данимир Ристић (иначе власник приватне фирме за радове на висинама) и Драган Максимовић, апсолвент машинства.

-Ма колико Шаранова jама уливала jезу своjом дубином и неброjеним жртвама чиjе кости пола века леже у њом – рекао нам jе дипл. арх. Драган Мировић – за нас, спелеологе, она не представља нарочиту тешкоћу. Ми смо се спуштали у много дубље и много опасниjе подземне пећине, чак и преко триста метара…. Шаранова jама „освоjена“ jе већ од наших загребачких колега, пре неколико година, тако да се зна њена конфигурациjа и дубина. Они су измерили 42.5 метара и описали jе као вертикалан отвор у красу, коjи се при дну помало шири, са релативно глатким и влажним зидовима. Видећете, ми ћемо брзо обавити таj посао…

Дуж пута – трагови рата

Пут наше екипе, заjедно са неопходном спелеолошком опремом смештеном у два комбиjа, води кроз Кордун, преко Плитвичких jезера, према Госпићу. Пут jе одличан, време топло, али се трагови рата неизбежно примећуjу: jужно од Карловца малтене свако село има спменике „палим борцима и жртвама фашистичког терора“, а jош су приметни остаци некадашњих школа и цркава. Неки споменици налазе се на заjедничким гробницама у коjима почиваjу кости готово читавог села.

Четрдесет девет година раниjе ово jе било jедно од попришта бестиjалног верског обрачуна под окриљем фашистичко-нацистичке окупациjе.

Сви ми, наравно, знамо шта се одигравало после априлског слома Југославиjе када jе наша земља раскомадана и подељена између савезника Хитлерове Немачке. О томе су прикупљене стотине хиљада докумената, исписани томови научних студиjа, а са повећањем тзв. „историjске дистанце“ све се смелиjе понирало у тражење одговора што се то код нас стварно дешавало.

На конгресу jугословенских историчара пре неколико година у Аранђеловцу, загребачки историчар др Игор Граовац известио jе колеге о свом научном интересовању за тачну детерминациjу онога што се код нас дешавало између 1941. и 1945. године. Да ли jе то био народноослободилачки рат, народноослободилачки покрет, отаџбински рат, народноослободилачки покрет итд, подвргаваjу ове термине дотад владаjуће режимске историографиjе дефинициjама тих поjмова у светски прихваћеним нормама. Била jе то не само интересантна научна новост, већ и своjеврсна храброст, jер улога поjединиих учесника рата на нашем тлу jош ниjе била растављена, посебно усташки покрет, а трагања за његовом суштином попреко су гледали наjвећи комунистички моћници. Др Владимир Бакарић, на пример, таква истраживања називао jе „копање о цриjевима“. А данас, кад jе у много чему расветљена и његова улога, знамо да jе баш код њега на jезику било jедно а у „цриjевима“ нешто друго

Прикривао се геноцид у НДХ

Генерално – прикривале су се чињенице о геноциду и Павелићевоj НДХ, jош тачниjе о подстрекачима тог геноцида. А Јадовно, према коме сада хитамо, jедан jе од крунских доказа те гнусне работе.

Досад наjопсежниjе истраживање злочина на Јадовном обjавио jе Фрањо Здунић – Лав под карактеристичним мотом: „Они коjи не памте прошлост, осуђени су да jе поново проживе“ (Сантаjана). У своjоj студиjи се опширно излаже настанак усташког покрета, пратећи његову генезу од шовинистичких идеjа др Анте Старчевића до стварања аустрофилске  и антисловенске странке осjечког адвоката Јосипа (Јошуе) Франка, из коjе се „излегао“ и др Анте Павелић, такође адвокат, створивши нешто касниjе усташе.

Незаобилазна jе ту и улога такође адвоката Андриjе Артуковића, jедног од десеторице у Госпићу тридесетих година, коjи jе око себе окупљао младе „крижаре“ и коjи jе 1932. године припремао, а затим побегао у иностранство, тзв. „лички устанак“.У ствари, упад групе Павелићевих усташа – емиграната из фашистичке Италиjе и његов неуспели напад на жандармериjску постаjу у Брушанима, када су их двоjица пробуђених жандара одбили и нагнали у бекство у врлети Велебита…

Франковци, крижари, као и касниjе усташе, од почетка су уживали подршку католичког клера, коjи jе у њиховом антисрпском програму увек видео шансу за осваjање нових простора, било уништењем „шизматика“, било њиховим покатоличењем.

Таj геноцидни програм почео jе хитно да се остваруjе под условима окупациjе Југославиjе и, према данашњим сагледавањима, чак и мимо стратегиjских интереса немачко-италиjанског окупатора.

Жестина у ликвидациjи Срба, Јевреjа и Цигана по свирепости и цинизму надмашила jе немачку „индустриjску“ ликвидациjу у масовним концлогорима смрти, управо зато што jе то била давнашња „идеjа“ др Павелића.

Што се и то данас поуздано зна, заслуга jе правника Воjдрага Берчића, познатог аутора документарних филмова, коjи jе 1945. године у Загребу био воjни истражни судиjа и као такав саслушавао читав низ ратних злочинаца и чланова Павелићеве „владе“ на челу са председником Др Николом Мандићем. У своjим сећањима, обjављеним под насловом „Кад се вукови лињаjу“ он наводи своj разговор са Вjекославом Сервациjем-Бегом, те. 1945. године у воjном затвору у тек ослобођеном Загребу.

Бивши аустроугарски официр коjи се jедва извукао од одговорности на злочине у Мачви у Првом светском рату – забележио jе Воjдраг Берчић – био jе jедан од наjближих сарадника Павелића од првих дана његове антиjугословенске и антисрпске делатности, терориста, а затим емигрант и агент Мусолиниjеве обавештаjне службе, инсталиран тада у италиjанскоj Риjеци тобоже као геолог коjи истражуjе рудна богатства, а у ствари осматра тадашњу jугословенску границу и њење фортификациjе. Он jе први у свом стану у Риjеци угостио др Анту Павелића кад jе оваj емигрирао, а затим, као италиjански грађанин, дошао у Југославиjу и организовао пребацивање Павелићеве жене Маре са троjе деце такође у Италиjу.

Серваци има посебне заслуге за Павелићево коначно учвршћење на челу усташке организациjе, jер jе лично заклао другог озбиљног претедента на поглавничко место – Густава Перчеца, злосрећног ораганизатора будућих атентатора на краља Александра у Маресљу. Коначно, у време НДХ, Серваци помаже Павелићу у уклањању оца и сина Кватерника, „воjсковође“ Славка и Еугена – Диде 1942. године, због њиховог неариjевског порекла, као и у „суђењу“ и убиству Анте Вокића и Младена Лорковића, због њихове „уроте“ са англо-америчком обавештаjном службом пред краj рата и уочи пропасти НДХ. Вjекослав Севарци – Бего, био jе дакле човек од наjинтимниjег Павелићевог поверења и, према наводима Воjдрага Берчића, он му jе у истрази рекао:

– Док смо jош били у Италиjи, Поглавник ми jе казао како jе хрватски народ осуђен на нестане… Њега више неће бити ако остане Југославиjа и ако се ово настави као што иде… Вjера, коjа нас jе диjелила од Срба, нестаjе… Ње више нема. У школама их уче да смо ми и Срби jедан народ… Они се међусобно жене. Разлике се губе, нестаjу… Срби и Хрвати ће се стопити, претвориће се у jедан народ… Хрватски народ ће нестати, претвориће се у Југославене, ако ми то не сприjечимо… А то треба сприjечити брахиjалном силом.

„Као син професора латинског – забележио jе Воjдраг Берчић – знао сам добро што jе брацхиум. Рука све до рамена. Подигао сам и испружио руку као да држим нож у њоj, а он jе (Вjекослав Серваци), не одмах, мирно погледао у моjу шаку, па jе сасвим сталожено, не излазећи из свог основног расположења, климнуо главом у знак одобравања“.

Своjа „теоретска“ размишљања у емиграциjи о ножевима и маљевима као инструментима коjи копаjу наjдубљу jаз између Срба и Хрвата, допуниће као Поглавник лично проjектуjући ножеве за масовна клања у Јасеновцу. Таквим ножем jе jедан од усташких зликоваца, извесни Мато Брзица, постао шампион усташтва заклавши за jедан jедини дан више од 1.200 недужних логораша! Ваjни интелектуалци, све доктори загребачког правног факултета и католички свештеници, претходно су индоктринирали овакве примитивце, а свештеници их „опростом гриjеха“ ослобађали духовних тегоба и људске гриже савести.

Водили су их кроз Госпић

Улазећи у Госпић и возећи његовим улицама на нашем путу за Јадовно, неминовно смо се сетили да jе овде 2. маjа 1941. године, тада већ као усташки доглавник, долазио хрватски књижевник др Миле Будак да би локалне усташе осоколио за предстоjеће истребљење народа. Пред повезаним и похапшеним наjугледниjим госпићким Србима, учитељима, адвокатима, професорима, чиновницима, трговцима занатлиjама, кафеџиjама, предузимачима, студентима, ђацима и угледниjим сељацима, он се посредно одрекао свог књижевног дела коjим jе очито само камуфлирао своjу антихуману природу. Пред тим несрећницима и усташама одржао jе jедан од своjих говора „оплемењен“ слоганима као што су: „Бjеж´те псине преко Дрине“, „Србе на врбе“ а затим непосредно изнео намере „хрватског врховништва“:

„Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остали ћемо превести у католичку вjеру и тако претопити…“.

Да ли jош има староседелаца Госпића коjи памте ове речи изговорене са балкона зграде бившег среског начелства и да ли то знаjу младе присталице владаjуће ХДЗ, док носталгично по кафићима и гостионама певаjу до jуче забрањене песме? ХДЗ jе овде такође однео победу, што се види по већ помало избледелим предизборним плакатима са ликом др Туђмана и „шаховницама“. Застаjемо пред хотелом „Лика“ распитуjући се за пут према Јадовну. Млађи пролазници слежу раменима, а стариjи нас гледаjу подозриво и сумњичаво.

Наравно, улица ниjе место за полемику: заборавити или jедном рећи истину. Зато крећемо главном улицом, коjа би требало да се зове Улицом мученика или слично, jер су овуда од jуна до 20. jула 1941. године, два пута у току преподнева и два пута после подне, усташе протеривале колоне будућих жртава jама код Јадовна. Два и два, везаних жицом за десне и леве руке, са дугачким ланцем од чела  до зачеља по 200 до 400 голих, босих, претучених и жеђу исцрпљених људи. Такве призоре цивилизована Европа ниjе могла да види од времена монголско-татарских наjезди и отоманских времена!

И сада „промицатељи“ хрватске културе трабуњаjу  по „хрватском тиску“ о величини књижевника др Миле Будака, залажући се за штампање његових сабраних дела и ступидно га, ако не и више, стављаjући уз бок Мирослава Крлеже. Ваљда да би пртљаг за путовање у средњу Европу био богатиjи. Зар ратни зликовац Миле Будак ниjе своjим животним делом доказао да jе све оно што jе написао само испразна артифициjелност, вешто глумљење жеље за срећом у људскоj заjедници? Јер, према поменутоj студиjи Фрање Здунића – Лава, Будак jе одмах после говора у Госпићу, коjим jе почео геноцид у овом краjу, наставио своjу „државничку“ делатност издавањем писмених инструкциjа кога од Срба треба убити, а кога католичити, да би већ 21. jула 1941. године у говору одржаном у Пакрацу, извали и следећи бисер:

„Једног Влаха  (Србина – прим. ред.) посади и угости за столом, а другога свежи и сjеди на њега. Што ти мисли онаj за столом, исто мисли и онаj под столом, Зато запамти и ово: с Влахом (Србином) jеди само пола здjеле, убиj га здjелом по глави, jер ће и они тебе…“

У Здунићевоj историjскоj студиjи о систему логора Јадовно, стоjи и податак да jе тих тада „велики жупан“ Јурица Фрковић, после усташког покоља у Широкоj Кули, окупљеним следбеницима рекао:

„Фундаменат на Јадовном jе од Срба и Жидова, а глазура ће бити од покварених Хрвата“.

Код села Трновца скрећемо са асфалтног пута и шумским разрованим друмом, све стримиjе пењемо се у велебитске врхове.

Бранко Ђурица

Снимио: Жељко Јовановић

ОДАВДЕ СУ ПУТЕВИ ВОДИЛИ У ЈАМЕ

„Први радови на подизању логора“, забележио jе Фрањо Здунић Лав, „почели су 24. jуна 1941. Изводила их jе група од 25 младих Јевреjа издвоjених из скупине од 200 Јевреjа коjу су 23. jуна допремљени возом из Загреба у Госпић. Ових 25 Јевреjа су са бодљикавом жицом за ограду логора пребачени камионом у Чачић-драгу. У први мах они су под надзором усташа оградили пропланак причвршћивањем жице (у висини 1 м) за околна стабла букава и извjестан броj стубова коjе су поставили. Непосредно иза тога почеле су стизати све веће групе, од по 150-200 Јевреjа и Срба.

Пропада „траjна осуда“

 Ограђени простор логора имао jе овалан облик око 90×60 метара и константно jе прошириван, па су средином августа, кад jе логор ликвидиран, његове димензиjе износиле 180×90 метара. Оградна жица (у то вриjеме висока 2.5 м) била jе двострука и густо испреплетена, са међупростором од 1 м у коjем се налазила спирално испреплетена бодљикава жица. Улазна врата логора налазила су се на сjеверозападноj страни, а била су широка око 3 метра и начињена такођер од бодљикаве жице. Са сваке стране испред врата налазио се по jедан усташа – стражар“.

Данас од свега тога нема никаквог трага, осим jедног прилично зарушеног споменика „палим борцима“(!?), подигнутог над забетонираном jамом 27. jула 1961. године. Плоча над jамом се видно улегла, а такође примећуjемо да jе споменик у виду каменог зида окренут тако да му jе прилазни пут у залеђу. Само знатижељни, ако заобиђу ово чудно здање, могу да прочитаjу текст на мермерноj табли:

„На овом мjесту налазио се љети 1941. године злогласни концентрациони логор Јадовно у коме су слуге окупатора – усташе звjерски побили хиљаде људи из Лике и других краjева наше домовине. Ово мjесто нека буде траjна осуда издаjника коjи су у служби туђинаца извршили страшне злочине. Нека jе слава палим борцима! 27. VII 1961.“

Из података коjе су историчари прикупили знамо да jе оваj логор овде, под ведрим небом, установио лично „велики жупан Лике и Гацка“ Јурица Фрковић, Јуцо Рукавина, усташки пуковник, Стjепан Рубинић, шеф усташког редарства у Госпићу, и бивши учитељ а тада усташки сатник Руде Риц. Обезбеђење су вршиле две усташке полубоjне (полубатаљони) под командом усташког поручника Бешлића, до 1941. студента из Сплита.

Исповест затвореница

 Људи коjи су овамо довођени чак из Госпића, онако увезани жицом и нанизани два по два на дугачким ланцима, утеривани су као стока у ограђени простор. За њих jе то било само привремено олакшање после голготе коjу су дотад и ако су jе дотад преживели. А како jе било у сабирном центру у Госпићу постоjе многа сведочанства, међу коjима jе можда наjживље оно што jе испричала Терка Гомjерац, приватна чиновница из Загреба:

„У казнионицу Госпић стигла сам 20. VII 1941. Ту сам видjела како се даномице одважаjу људи, на хиљаде везани жицом, на Јадовно и оток Паг (такође усташки логор смрти до пред краj августа 1941-прим.ред.). Стално су долазили велики транспорти из читаве Босне. Ти људи су путовали неколико дана у затвореним марвинским вагонима, без хране и воде, у српањскоj врућини. Онако жедни гурали су се око бунара у казнионичком дворишту. Чекали су у дугим редовима да дођу до воде. Један од њих био jе мало нестрпљив и то га jе одмах коштало главе. Убиjен jе од усташе Николе из револвера и остао jе на мjесту мртав.

Често смо чули запомагање из ћелиjа, гдjе су усташе тукли и мучили људе. У тим ћелиjама били су они осуђени на смрт гладовањем и батинањем. У ноћи кад се гасило свjетло, знали смо што то значи: извлачили су мртве из ћелиjа, видjели смо то са прозора. То су хтjели обављати тихо и непримjетно. Држим да jе у оно вриjеме што сам била у казнионици Госпић (од 20. VII до 19. VIII 1941) прошло кроз њу 25.000 људи. За нас политичке затворенике био jе логорник Михаjловић, а много jе обилазио казниону и усташа Пудић (звани Парализа, касниjе познати кољач из Јасеновца – прим.ред.)…“

„Кроз оно вриjеме док сам jа била у казнионици – сведочила jе своjевремено Ана Фаjдић, ухапшена од усташа у Госпићу 26. VII 1941 – вршена су масовна злочинства као убиjање, батинање и слично, те сам гледала људе чак и одрезаних ушиjу и на сваке муке мучених. Осим тога било jе скоро свакодневно допремање и отпремање транспорта људи коjи су одвођени на клање, а то су нам баш говорили, да ови људи иду на клање, вакмани из казнионице. Ових случаjева не могу наброjати jер их jе било много, а колоне би биле отприлике од 100 до 200 људи, како коjа, а били су везани…“

Ко би после свега тога стигао овамо у Јадовно био би лишен сваке наде. Људи су лежали на голоj земљи, покушаваjући да хладне и влажне ноћи преживе покриваjући се маховином. Како се логор попуњавао, усташе су дозволиле затвореницима да подигну неку врсту надстрешница од грања. Под њима jе било места за 10-15 људи. Занимљиво jе да су те „соjенице“ биле изграђене по „националном кључу“: посебно су груписани Срби, посебно Јевреjи, а посебно „покварени“ Хрвати… Затвореници се нису смели међусобно мешати, нити прилазити огради. Ко се примакне ближе од два метра био бих одмах убиjен од увек будне страже.

Осим Јевреjа, коjи су били први заточеници Јадовна, довођени су Срби из Лике, са Баниjе и Кордуна и из Босне и Херцеговине. Краjем jуна овде jе доведена већа група Срба из Грубишног Поља, Бjеловара, Пакраца и околних места. Како jе у међувремену укинут први логор у НДХ „Даница“ у Копривници, одатле jе доведено и убиjено на Јадовну 1.486 људи, наравно, пошто су претходно прошли кроз тортуре у госпићкоj казниони.

Чули су се крици из дубине

 Сваке вечери jе управник Јадовна Руде Риц правио некакве спискове и на основу њих издваjао групе логораша, а затим их под стражом спроводио шумским путем у непознатом правцу. Нико се од њих ниjе враћао, а по пуцњави коjа се редовно затим чула, логораши су закључивали да су ти њихови сапатници одвођени у смрт. Ни данас ниjе тачно утврђено где су нестаjали људи из Јадовна, мада се поуздано зна да jе овде дневно боравило 1.500 до 2.000 заточеника. Претпоставља се да jе наjвећи део завршио у Гргиноj jами, километар и по удаљеноj од Чачић-драге, односно логора Јадовно, као и у Шарановоj jами. За разлику од Шаранове jаме, Гргина jама ниjе уопште испитана од спелеолога.

Пошто су сниматељи обавили своj посао, наша екипа враћа се пешке према главном циљу нашег путовања: Шарановоj jами, надомак села Јадовна. Ова jама на ивици густе букове шуме, у коjоj усред поднева влада полумрак сутона, пре рата, до 1939, звала се Водена jама. Те године jе у њу упало неопрезно чобанче из овдашње породице са надимком Шарани.

Ушавши у шумски полумрак, одмах иза недовршеног споменика на коjем jе загребачки ваjар Петрић представио врло реалистички стрмоглављивање људи, жена и деце у оваj бездан, запажамо наjпре сабласну тишину. Све време нашег боравка овде нисмо угледали ни чули птицу. Коначно, обишавши високи заштитни зид, нашли смо се на каменитоj стази коjа се завршава у мрачноj овалноj рупи.

Осамдесет дана, jуна, jула и две декаде августа 1941. овом стазом су ступале хиљаде мученика, два по два везани за руке и опкољени jаком усташком стражом. Поред jаме, с обе стране ове већ изнемогле колоне на смрт осуђених, стаjале су распомамљене убице из такозване „десетине смрти“. Пиjани и острвљени, служили су се наизменично камама и маљевима, али увек настоjећи да убиjу само jедног из жицом спарених несрећника, тако да би он своjим телом повукао у бездан оног другога.

Нико ко jе доведен на ову камениту стазицу ниjе преживео, нико се ниjе извукао из Шаранове jаме, па тако и нема сведока коjи би испричао сав таj ужас. Стариjи житељи Јадовна, коjи никако нису желели да им спомињемо имена, сећаjу се да су се из дубине jаме ноћу чули крици и запомагања преживелих. Зато би усташе, кад доведу нову групу осуђеника, понекад бацали ручне бомбе после чиjих би експлозиjа наступала права гробна тишина… Изгледа да jе и неким од њих то било превише.

На танком концу

 Спелеолози Мировић, Ристић и Максимовић постављаjу опрему, вешто и краjње опрезно обилазећи мрачни отвор што се као адско гротло суновраћуjе више од 40 метара. Пази се на сваки корак, jер jе старо, натруло лишће клизаво.

Док остали део екипе стоjи подаље, на безбедном растоjању, Максимовић и Ристић разапињу прилично танак, али веома поуздан и проверен конопац на три букве унакрсно изнад jаме.

Први ће се спустити Данимир Ристић, младолик али снажан и мачиjе спретан момак. Он се већ обукао у „радно“ одело, навукао гумене чизме, гумене рукавице, ставио на главу заштитни шлем и на њега причврстио пластично црево из коjег истиче ацетилен. Око кукова припасао jе нарочите упртаче, са специjалном алком на поjасу, за коjу jе причврстио конопац. Сваки његов покрет прате и помажу му Мировић и Максимовић. Ми, остали, коjи ћемо уз њихову помоћ бити спуштени ћутимо свако са своjим мислима, али и покушаваjући да на готово дечачком лицу Данимировом откриjемо макар траг узбуђења.

– Зар ниjе сигурниjе да уместо тих конопаца употребљавате мало дебље челичне саjле? – рече неко од нас коjи чекамо.

Троjица спелеолога се погледаше са осмехом, а Драган Мировић, прекидаjући контролу чворова, узврати:

– То нас многи питаjу… али од ових конопаца нема сигурниjег средства. На саjлу се не би спуштао ни у jарак, а камоли у подземне пећине.

Нервозно припаљуjемо цигарете и опет ћутимо. Какав ли се ужас криjе на дну Шаранове jаме?

Бранко Ђурица

Снимио: Жељко Јовановић

Велебит, 28. jула

Први човjек из “Политикине” екипе коjи jе сишао у Шаранову jаму jе млади Данимир Ристић, члан Спелеолошког одсека Планинарског савеза Београда. Било jе око 10 часова, дан тмуран тако да jе постоjала боjазан од кише, што би прилично отежало рад сниматеља у jами, коjа jе вертикална и отворена према небу. Али облаци су се нешто касниjе разишли и над густом буковом шумом грануло jе сунце. Упркос свему око jаме jе и даље владао полумрак, тако да су спољашњи снимци морали да се праве уз помоћ “флеш-лампи” и рефлектора.

Други се у jаму спустио Драган Максимовић, а трећи спелеолог дипл. арх. Драган Мировић био jе на површини, надгледаjући спуштање своjих колега и, касниjе, помажући и обезбеђуjући спуштање и извлачење двоjице сниматеља са филмском и ТВ-камером, Миодрага Павловића Цалета и Драгана Марковића, као и нашег фото репортера Жељка Јовановића. Њима jе заиста требала стручна помоћ, с обзиром на то да су у рукама држали камере, а и иначе – jер немаjу искуства ове врсте. Све се одигравало у напрегнутоj тишини. Данимир Ристић jе спретно сишао неколико метара у гротло са упаљеном ацетиленском бакљом на шлему, а онда почео да у стену укуцава први “спит”, специjални алпинистички клин са челичном алком, кроз коjу jе провукао своj резервни конопац.

– Он би сад могао да изађе из jаме чак и кад би овде неко одсекао све конопце – каже Мировић држећи с обе руке нарочите металне хватаче кроз коjе jе провучен конопац на коме виси Ристић.

Ристића не видимо, али видимо у тами jаме титрање светла са његовог шлема и, на изненађење свих, одjедном чуjемо звиждукање.

Ћутимо свако са своjим мислима. Мртви, коjе сада походимо 49 година после њихове трагичне погибиjе, сигурно не би замерили младом Ристићу на том знаку животног оптимизма jер ће он за неколико минута стати на дно Шаранове jаме да би се суочио са истином коjа jе годинама била непожељна…

Већ смо рекли да jе Шаранова jама дубока, према мерењу загребачких спелеолога што су се пре неку годину први у њу спустили, 42.5 метра. То jе, од прилике, висина београдске палате “Албаниjа”. Та дубина, одавде са ивице понора по коjоj краjње пажљиво ступамо због натрулог клизавог лишћа, улива посебну jезу. Помрчина, коjу jе за тренутак растерала ацетиленска бакља на Ристићевом шлему, поново jе испунила гротло овалног облика попреко широко око 4 метра, а уздуж око метар и по. Веома jе добро што jе око jаме накнадно сазидана масивна камена ограда, тако да не постоjи могућност трагедиjе случаjних намерника, као што се десило 1939. године, када jе овамо упало чобанче Бубаш из породице коjа носи надимак Шарани.

С десне стране, такође, на прилазу jами, jош три спомен-плоче коjе су, самоинициjативно подигле породице побиjених. На jедноj од њих, коjе су подигли рођаци из Чаковца и Лудбрега, стоjи: “Погубљени сте недужни и све нас много задужили. Ваши су животи вjечно узидани у темеље слободе”.

Човек не може бити равнодушан и не може да се отме размишљању зашто jе слобода на нашим географским ширинама толико скупа.

Под будним оком Драгана Мировића све се одвиjа по плану: у jаму се спустио и Драган Максимовић, а убрзо затим и сниматељи. Питамо Мировића може ли се десити да доле у jами буде каквих гмизаваца, jер се jедан од сниматеља постарао да екипа буде снабдевена и антивиперином, серумом против змиjског уjеда. Не испуштаjући конопац из руку, чврсто одупрт ногама на два солидна камена избочења, Мировић каже: – Змиjе не живе на тим дубинама… Не веруjем да jе доле ишта живо.

Цале jе човек коjи jе снимаjући гледао разним опасностима у очи и међу колегама важи као весео и духовит, а изнад свега одважан. Још се прича о његовоj “лудости” кад jе, недавно, висећи на скиjи хеликоптера с камером у руци надлетао Руговску клисуру, довикуjући се са запањеним чобанима у околини. Његов колега са “иенџи” камером, Драган Марковић, тврди да после тога Цале ниjе тако изгледао као овде сада.

– Не иде ми у главу да су ово људи могли да чине људима – рекао нам jе Миодраг Павловић Цале и одмахнувши руком кренуо према jедном од два наша “комбиjа” да се одмори.

Последњи jе изашао Данимир Ристић и овако поднео своj стручни извештаj:

Бранко Ђурица

СРПСКИ ОПАНАК НА ДНУ ЈАМЕ

Велебит, 29. jула

Данимир Ристић, београдски спелеолог, коjи jе са своjим клупским другом Драганом Максимовићем и Драганом Мировићем, омогућио „транспорт“ наших сниматеља у понор Шаранове jаме и сретан повратак из ње, прича даље о своjим запажањима на овом грозном месту:

– Занимљиво jе да се у наслагама накнадно набацаног материjала коjи прекрива дебели слоj људских костиjу налазе и остаци погребних венаца, као и цвећа…

Нашли смо, на пример, неколико стручића каранфила, додуше без цвета, али су стабљике и листићи jош имали зелену боjу…

Спелеолог jе снимио…

 – Нашли смо и jедан гумени опанак – допуњава га Драган Максимовић. Кожни каиши су иструнули, али не и ексери у ђону. Вирио jе из гомиле костиjу…

– Аух, па што ми нисте скренули пажњу на оваj опанак – ваjка се наш фото-репортер.

Млади спелеолог Максимовић се скромно осмехуjе:

– Не брините, снимио сам га jа своjим апаратом коjи увек носим у jаме…

Враћамо разговор опет на дебљину слоjа костиjу у Шарановоj jами. Пет метара jе заиста страшно много!

– То jе моjа процена на основу конфигурациjе бочних зидова на дну jаме – каже Ристић. – Уверен сам да jе дубина Шаранове jаме била далеко већа пре рата, али, наравно, не може се тврдити ништа поуздано док се кости не поваде, што за нас спелеологе, не би био нарочито сложен посао. Тачниjе, то jе обичан физички посао, само у jамским условима…

И Ристић и Максимовић веруjу да се под горњим слоjем костиjу, коjе су издробљене и помешане услед тога што су после рата овде убацивали цепанице и велико камење, налазе комплетниjи скелети коjи би се пажљиво могли покупити и засебно сахранити. Наравно, идентификациjа, утврђивање имена и презимена убиjених више ниjе могућна.

Спелеолози нам причаjу о jедном потресном детаљу: jама се при дну прошируjе и рачва у два мања испуста, у коjима су нађене две лобање и расуте кости. На лобањама нема карактеристичних пукотина, што значи да су та двоjица остали живи после бацања у jаму и да су се завукли у испуст, jер су следеће жртве и даље бацане одозго, са висине преко 40 метара… Околност да су остали живи, међутим, била jе за њих jош ужасниjа судбина. Умрли су од жеђи и глади, у стравичном задаху лешева и поплави крви, а све jе то траjало ко зна колико дана…

„У име Криста, убиj антикриста!“

За сада, пола века касниjе, опет има некога ко прижељкуjе да оваj монструозни „посао“ настави! Зар има, сем преживелих злотвора, нових коjи би се поново упустили у зверства! А има их, захваљуjући новим „интелектуалцима“ типа др Миле Будака коjи у чврстом jезгру ХДЗ на разне начине подстиче мржњу и националистичку параноjу против српског народа.

„Још као ђак шестог разреда гимназиjе – изjавио jе Јосо Орешковић пред воjним истражним судиjом – ступио сам 1939. године у вjерску организациjу „Књижари“. Ту су нас под фирмом вjере одгаjали у усташком духу. На наше састанке долазили су Јурица Фрковић и Јуцо Ркавина и држали нам предавања против Срба и комуниста. Наша парола jе била: „У име Криста – убиj антикриста!“ Антикристи су били Жидови и комунисти. Организирали смо своjу ударну jединицу коjа jе ноћу нападала љевичаре. Кад jе дошло до рата и расула jугославенске воjске, ми смо то сматрали своjом националном дужношћу. Мене, с jош неким Госпићанима, одредили су у логор Слано, на отоку Пагу. Ту су се налазили наjвише Жидови, Срби, а било jе и неких Хрвата љевичара. Кад сам дошао онамо, запањило ме кад сам видео како муче оне људе. Спавали су под ведрим небом у жици. За храну им нису давали ништа осим сланих риба, али им воде нису давали, тако да су многи полудjели од жеђи. У то jе дошла нова скупина заточеника. Старjешине су нам давале наређење да одвоjимо двjеста заточеника из прве партиjе, да их одведемо на море и побиjемо. Ја и неки моjи другови нисмо могли. Онда су нас грдили и пребацивали нам какви смо ми то Хрвати и усташе. Говорили су да ниjе усташа онаj тко не може с весељем убити Србина, Жидова и комунисту. Да нас придобиjу за убиjање, давали су нама млађима вина и ликера. Доводили су пред нас заточене дjевоjке, свлачили их до гола и говорили да можемо узети коjу хоћемо, али да их после акта морамо убити.

Море око Пага било jе црвено од крви

Неки млађи опиjени вином и занесени страшћу почели су тако убиjати. Ја нисам могао. Гадило ми се и то сам jавно рекао. Након пар дана дошао jе у логор неки виши функционер из Загреба. Звао се Лубурић. Дошао jе да погледа рад логора. Тек тада jе започело право клање. Све море око Пага било jе црвено од крви. Лубурићу су реферисали да jа и jош неки нећемо да убиjамо.

Како сам био први по реду од тих коjи су се jавили, Лубурић ме позвао пред строj и упитао ме какав сам jа то усташа кад не могу убити Србина и Жидова. Рекао сам да сам спреман у свако доба дати своj живот за Поглавника, да мислим да бих могао убити неприjатеља у борби, али да не могу убиjати овако голоруке људе, а особито жене и дjецу.

Он се на то насмиjао и рекао да jе ово борба и да Срби, Жидови и комунисти нису људи него звjерад и да jе наша дужност да очистимо Хрватску од те куге, а тко неће да jе неприjатељ Поглавника и Хрватске, као и они.

„Лубурић jе заклао диjете…“

На то jе позвао jеднога из своjе пратње и нешто му шапнуо. Оваj jе отишао и донио двоjе мале двогодишње жидовске дjеце. Лубурић ми jе предао jедно диjете и рекао ми да га закољем. Одговорио сам да не могу. На то су сви око мене прснули у смиjех, ругали ми се и викали – усраша, а не усташа. Онда jе Лубурић извадио нож и заклао преда мном диjете говорећи:

„Ево, овако се ради!“

Кад jе диjете вриснуло и прснула крв, око мене се све завртjело. Скоро сам пао. Један ме усташа прихватио. Кад сам се мало прибрао, рекао ми jе Лубурић да дигнем десну ногу. Дигао сам, а он ми jе под ногу ставио оно друго диjете. Онда jе заповиjедио:

„Удри!“

Ударио сам ногом и згњечио главу дjетету. Лубурић ми jе пришао, потапшао ме по рамену и рекао:

„Браво, бит ћеш ти jош добар усташа!“

Тако сам убио прво диjете. Након тога сам се опио до смрти. У пиjанству сам заjедно са друговима силовао неке жидовске дjевоjке, а онда смо их поубиjали. Послиjе се нисам морао ни опиjати. Касниjе, кад jе Слано ликвидирано и сви његови заточеници поубиjани, послан сам у котар Кореницу на чишћење Срба.“

Овакве страхоте не смеjу се заборавити из простог разлога – да се не би опет поновиле.

Не смеjу се заборавити ни неке друге чињенице из наше тешке прошлости, о коjима ће jош бити речи.

Засад, jош само да кажемо да jе екипа „Политике“, излазећи из Шаранове jаме и остављаjући све што ту почива, припалила неколико свећа из пиjетета према мртвима у њоj.

Толико, док присталице Српске демократске странке не остваре своj племенити план да се кости поваде из jама и сахране као што људима и приличи.

Бранко Ђурица

Снимили: Жељко Јовановић

Драган Максимовић

У КРВАВИМ ОРГИЈАМА УЧЕСТВОВАЛИ И КАТОЛИЧКИ СВЕШТЕНИЦИ