Џон Вајт: Убиство Југославије

С обзиром на општу сатанизацију Срба, која је уследила током и након самог конфликта чије су исходиште били деструкција и цепање СФРЈ, долази се до закључка да су Срби у исто време били и узрок конфликта и једини који су у њега били умешани

Пресуда бившем команданту босанских Срба, Ратку Младићу, изречена на Међународном кривичном суду за бившу Југославију, подсећа нас на брутални конфликт када су чињена зверства на свим завађеним странама – рачунајући ту и НАТО снаге које су, током 78 дана бомбардовања, проузроковале стотине цивилних жртава.

Као што је британски драматург, лауреат Нобелове награде, Харолд Пинтер описао: „Акције НАТО-а против Србије нису имале апсолутно никакве везе са судбином косовских Албанаца; то је још једном била само флагрантна изведба бруталности снаге Сједињених Држава Америке.“

С обзиром на општу сатанизацију Срба, која је уследила током и након самог конфликта чије су исходиште били деструкција и цепање Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ), долази се до закључка да су Срби у исто време били и узрок конфликта и једини који су у њега били умешани. Такав наратив онога што се дешавало и што представља једну од најтрагичнијих епизода у историји Балкана јесте увредљив не само према онима који су патили, него и према самој истини.

Деструкција Југославије је највећи злочин којим се сви остали злочини и зверства почињени током конфликта могу разумети. Воља да се заборави на тај примордијални злочин и да се сва пажња најпре усредсреди на зверства чињена током конфликта, који је и последица основног злочина, није занемарљива. Јер се овде, заправо, ради о немилосрдном и дивљем империјализму Запада. Он користи регресивне националистичке и етничке пукотине које су дуго разарале Балкан како би постигао свој циљ разградње последње социјалистичке државе у Европи након распада Совјетског Савеза.

У државном уређењу ех-Југославије наведене појаве националних и етничких подела успешно су решаване у корист заједничког југословенског идентитета око кога су се грађани могли окупити и ујединити у једну мулти-етничку и мулти-конфесионалну државу, која је била симбол социјалне и економске правде током дужег низа деценија. У том погледу Југославија се показала веома ефикасном у периоду после Хладног рата.

Проблеми који су задесили Југославију уследили су осамдесетих година после дужничке кризе која је погодила земљу. Под Титовим руководством Југославија се ухватила у коштац са амбициозним програмом веома тешких инвестиција пре свега у циљу убрзања развоја најсиромашнијих региона, побољшања животног стандарда грађана и постизања модернизације индустрије и њених инфраструктура. Предвиђено је да се реализација програма обави у условима радничког самоуправљања успостављеног у педесетим годинама претходног века, са циљем да се руковођење предузећима децентрализује и усмери ка непосредним произвођачима стварајући, на тај начин, могућност обичном раднику да непосредно учествује у важним економским питањима и, следствено томе, унапређује социјалистички систем који је све то подразумевао.

У сваком случају, економска слобода предузећа, сагласно правилима самоуправљања, омогућила је задуживање ради инвестирања. Током 1970-их задуживање је измакло контроли. Велика понуда кредита са ниским каматним стопама и на неодмерени начин извршена расподела средстава снажно су водиле у хипер-инфлацију. Последице таквог стања су да, после дужничке кризе, обавезно следи рецесија у привређивању. Нормална реакција је да најразвијенији и најбогатији делови земље више не желе да субвенционишу сиромашне. Констатујемо, дакле, сличну шему као што је данас случај са покретом за независност Каталоније у Шпанији, која се такође ослања на економске претпоставке. (Више о томе мало касније.)

Нарастајући процес етничких тензија, искоришћен од стране националиста, кулминирао је у унилатералној декларацији о независности Републике Словеније 1990. године. Одлука је донета на бази резултата референдума чије је организовање представљало кршење Устава СФРЈ. Хрватска је одмах следила пример Словеније а Запад је, не часећи ни часа, признао независност обе републике. То је суштински најбитнија чињеница која је условила нестабилност стварајући услове за брутални конфликт који је настао када је централна власт, чинећи оно што би свака суверена влада у свету радила када је сецесија у питању, инсистирајући на успостави реда и примени важећих закона.

Да бисмо се осврнули на каталонску независност морали бисмо овде направити краћи искорак како би осветлили праксу Запада и принцип кога се држе, односно принцип „две тежине, две мере“ (два аршина) у случају признавања сецесионизма насталог у ондашњој Југославији, и одбијању да се то исто призна у случају Каталоније у данашњој Шпанији. Смрад лицемерја је неподношљив када се узму у обзир чињенице које су само додатни доказ да за Запад национални суверенитет важи само када су у питању савезници или оне државе које су довољно јаке да издрже њено кршење у интересу ширих хегемонистичких или економских циљева. То је етика која важи за модерну Римску империју – закон јачег. Етика која се налази у корену међународног поретка нашег времена, без обзира на етерична и плиткоумна мудровања која су неуморно понављана од стране Вашингтона и његових савезника упорно се позивајући на „демократију“ и „људска права“.

Писац и професор политичких наука, госпођа Сузан Вудворд (Susan Woodward), ово је истакла уз одређене нијансе: „Признавајући словеначку и хрватску независност, Европска унија није само створила нове државе, него је разорила једну постојећу – Југославију.“

Током Другог светског рата, Хитлерова мржња према Србима превазиђена је само у мржњи према Јеврејима. Британски историчар Ентони Бивор (Anthony Beevor) открива како је за време рата фашистички диктатор „био опседнут жељом за осветом над српском популацијом“ (због српског антинацизма). Југославија је морала бити распарчана и њени делови се морају дати Мађарској, Бугарској и савезницима Италије. Хрватска је постала италијански протекторат са фашистичком владом на челу, док је Србију окупирала Немачка.

Иронија је да оно што није успео Хитлер – да распарча Југославију – после пет деценија Западу успешно полази за руком.

Џон Вајт (John Wight)  је писао за низ новина и вебсајтова широм света укључујући Индипендент, Морнинг стар, Хафингтон пост, Каунтерпанч, Форин полиси и друге. Редован је коментатор за Раша тудеј и Би-би-си радио. Написао је мемоаре о петогодишњем животу у Холивуду где је радио у филмској индустрији пре него што се посветио антиратном активизму у Сједињеним Државама после терористичких напада на Њујорк 9. септембра 2001. године. Тренутно ради на књизи која се бави улогом Запада у Арапском пролећу

Посрбио са француског: Драгослав Пакић

Извор: Стање ствари

Везане вијести:

Бивши агент ЦИА: Добили смо задатак да рушимо Југославију и …

Све лажи, које у последњих двадесет годинa важе за српску кривицу, могу се свести под – ђубре!