Два века стравичног злочина: Ноћ када су кумови одсекли главу која је Србији вратила државу

При овоме, на изричито Карађорђево инсистирање, на првоме се месту нашао захтев (представка од маја 1805) којим се безусловно тражи укидање феудалних спахијских односа и завођење унутрашње аутономне управе у Београдском пашалуку.

Пошто Турци нису пристали на овакве услове, настављена је оружана борба. Ослобођене су још три нахије, постигнута је победа на Иванковцу 1805, а почетком 1806. устанак излази из оквира Београдског пашалука.

„Средином 1806. године разбијена је турска офанзива, забележена је велика победа на Мишару (августа 1806.) и прикључени новоослобођени крајеви. Крајем исте године освојен је Београд, а 1807. Шабац и Ужице.“

Ове значајне победе српских устаника, као и почетак руско-турског рата крајем 1806. године, присилили су Порту на преговоре. Познатим „Ичковим миром“ (названим по Петру Ичку) било је предвиђено да Србија постане вазална кнежевина Турског царства. Са оваквим статусом била би везана за Порту само плаћањем годишњег данка и држањем у Београду једног царског представника, који би служио као веза између српске владе и Цариграда.

Овакви услови мира нису одговарали Карађорђу. Он је желео потпуно ослобођење свих Срба под турском владавином и стицање пуне независности.

Ради остваривања ових циљева долази до новог, чвршћег повезивања са Русијом и наставка рата у пролеће 1807. Следеће две године (1808. и 1809.) дошло је до извесне кризе у односима Србије и Русије, пошто нису испуњени Карађорђеви планови и очекивања. Карађорђе је у то време био у сталним сукобима са руским дипломатским представником у Србији Родофиникином, углавном због неактивности руске војске. Ово неповерење код Карађорђа је нестало тек 1810. године, када је дошло до заједничког успеха.

У то време, неке војводе — Карађорђева опозиција — потпомогнуте Родофиникином, активно раде на ограничавању и оспоравању Карађорђеве власти.

Уставним актима од 26. децембра 1808. и признавањем Карађорђа за „верховног сербског предводитеља“, и другим од 20—23. јануара 1811, који је то потврдио, дотадашњи сукоби су окончани. Војвода Петар Добрњац и војвода Миленко Стојковић нису прихватили ове промене, па су протерани из Србије.

Карађорђе је овим стилом владања доприносио учвршћивању самосталног унутрашњег развитка, чвршћем државном јединству и јачању основа нових друштвено-економских односа у устаничкој Србији. Ослободилачка акција Карађорђеве војске настављена је и 1811. опсадом Видина и одбраном јужног фронта на коме се тада налазио и сам вожд.

У то време, руски цар Александар И био је јако угрожен Наполеоновим походом на Русију, због чега му је преко био потребан мир са Турском. У таквој ситуацији није био у могућности да се детаљније бави и српским питањем. Из тих разлога војна сарадња Русије са Србијом ближила се крају.

После пораза Турака 1812. код Рушчука у борби са Русијом, Турци су закључили са Русима познати Букурештански мир. Овим миром (тачка ВИИИ) Србија је била оштећена. Добила јс само неке самоуправе, а Турска војска могућност да поново запоседне већ ослобођене градове. „Овим миром нису били задовољни ни Срби ни Турци, што је довело до велике Турске офанзиве 1813. године, која је сломила отпор Срба на Морави, Дрини и Тимоку, а Карађорђе и најистакнутије војводе натерало да ујесен 1813. пребегну у Аустрију.“

Наполеонов поход на Русију доживео је неуспех — пораз у пролеће 1814. Да су Срби успели да свој пораз од Турака 1813. одложе само за неколико месеци (до Наполеоновог пораза) политичка ситуација у Србији била би сасвим другачија.

Сада прегаженој и уништеној Србији преостало је једино да служи Порти — Турцима преко Обреновића, као окупирана, вазална држава. Због зулума, великог намета и плачке народа, дошло је поново 1815. до другог устанка Срба. После одласка у Аустрију и краћег боравка у њој, Карађорђе је у септембру 1814, са многим својим сарадницима (емигрантима), прешао у Русију.

У то време у Русији је постојала грчка револуционарно-ослободилачка организација под називом „Хетерија“, чији је план и циљ био заједнички устанак Грка, Срба и Бугара и стварање велике балканске државе која би подсећала на некадашњу Византију. Пошто је приступио овој организацији — покрету, Карађорђе је изабран за команданта таквог устанка.

Као такав, он тајно прелази у Србију (заједно са једним Грком) 11. јула 1817, долази код свога кума Вујице Вулићевића (који га скрива у Радовањском лугу) и тражи да се састане са Милошем ради договора о заједничкој акцији.

Милош, уместо договора са својим бившим вођом Првог устанка, наређује да се Карађорђе убије, правдајући то „државним разлозима“. Егзекутори су наређење извршили ноћу између 25. и 26. јула 1817. у месту Радовању код Смедерева. Том приликом погубљени су (убијени) Карађорђе и његов пратилац Грк.

После Карађорђеве смрти остаје његов син Александар I Карађорђевић. Он је заједно са родитељима провео своју младост у емиграцији. Вратио се из Русије (Хотин) у Србију 1839, када је био стар 33 године.

Лепо је примљен од Обреновића и прво је постао члан суда, а касније и поручник — ађутант кнеза Михаила. „Играма“ великих сила, преко Томе Вучића, Аврама Петронијевића и уставобранитеља, Александар је доведен на власт.

О великој мистерији која прати Карађорђево презиме, а који се упркос увреженом мишљењу није презивао Петровић, прочитајте ОВДЕ.

Извор: одломак из књиге „Родослов династије Карађорђевић“ Богољуба М. Лазаревића- Андрића