Душко М. Петровић: Степинац је брига Ватикана

Јасни и гласни одговори српских архиjереjа на многа отворена питања верника сигурно би помогли да се и могућа промиџба Степинца у свеца схвати и прими као унутрашња ствар римокатолицизма

Душко М. Петровић

ДРУГОГ jула прошле године у jавност се пробила информациjа да jе као став Српске православне цркве према наjављеноj канонизациjи Алоjзиjа Степинца предато писмо надбискупу Доминику Мамбертиjу, министру спољних послова Ватикана.

Цео садржаj писма ниjе се могао сазнати, али jе било jасно да СПЦ не гледа са одобравањем на наjаве из Ватикана да би кардинал Степинац могао постати светац. Тих дана патриjарх српски господин Иринеj, у интервjуу „Политици“, рекао jе да су наjаве из Ватикана биле велико изненађење за српске архиjереjе, jер да неко буде светитељ, то мора бити заиста светла и света личност коjу прихватаjу као такву и други хришћани.

Ако у писму папи пише да СПЦ не прихвата став и могућу одлуку Ватикана да jе Степинац светла и света личност, онда би то писмо могло да буде и углавном jе већ и схваћено као документ коjи показуjе да би могућа канонизациjа Степинца била озбиљна препрека настоjањима српских архиjереjа у правцу приближавања СПЦ и римокатолицизма.

С друге стране, ако би римокатолички поглавар одлучио да прихвати неслагање (противљење?) српског патриjарха и одбацио предвиђену и наjављену канонизациjу блаженог им Степинца, да ли би тиме српски архиjереjи добили jак разлог да наставе, па и да убрзаjу приближавање СПЦ и римокатолицизма? Да ли би папино одустаjање од канонизациjе личности коjа ниjе светла и света и по мишљењу других хришћана могло нарасти до разлога коjи би код српских архиjереjа у други план ставио суштинске разлике између православља и римокатолицизма?

Да ли jе у том могућем и немогућем низу некоректно казати да се проблем блаженика Степинца може видети и као намерно увећана мета коjа привлачи стреле са свих страна да би се после, кад их у тоболцима више не буде или се стреличари уморе, посао завршио онако како jе (ако jе?) планирано и договорено?

Да ли jе непристоjно рећи да и не би било први пут да Срби буду преварени, због већ пословичне наивности (мада jе невероватно да jе баш увек и у свему само неко наш наиван?), тj. да ли би се мало ко чудио ако би jедног дана, кад би се та екуменистичка прича довела до краjа, неки кардинал обjавио како jе канонизациjа Степинца била само привремено одложена и да се сада (тада) извршава и да (да будем jош непристоjниjи) Свети отац препоручуjе да неко од Срба (у духу сарадње и попуштања) узме Св. Степинца за крсну славу? Да ли би тада ико међу верним Србљем поверовао у могуће речи српских архиjереjа: Имали смо наjбољу намеру?

Вероватно никад ником ништа слично не би ни падало на ум да се у СПЦ и око ње у последње две децениjе ниjе толико тога издогађало, толико да се већ с дебелим разлозима може казати да српски архиjерери дугуjу верницима jасан и гласан став о своjим екуменистичким опредељењима и чињењима: ако jесу, у чему су, како и колико већ одступили, а ако нису, jесу ли, како и колико спремни да одступе чак и од Символа вере, од православног богослужења и причешћа, а посебно: веруjу ли да би бискуп Рима и данас морао да има примат по части, коjи jе (без власти!) имао у време Римске империjе и њених легиjа, или и они већ веруjу да jе римски бискуп, папа: видљива глава Цркве и духовни наследник Светог Петра?

Снагу уверења да jе отворено, искрено обраћање верницима постало и неопходно, и неодложно (!) повећали су и повећаваjу неуверљиви иступи српских архиjереjа у jавности, иступи из коjих су се множили и jош се множе неспоразуми, нагађања, полемике, свађе…

Сетимо се нпр. случаjа са потписом у Равени (2007) када jе владика Иринеj (Буловић), правдаjући се да jе ставио потпис на радни документ коjим СПЦ пристаjе на диjалог о могућем уjедињењу Православне цркве са римокатолицима, тj. на диjалог коjи СПЦ не обавезуjе, додао да напади на њега долазе од људи коjи ни jедан jедини ред никаквог теолошког документа нису прочитали, а камоли написали.

Да jе било отворених, гласних и jасних одговора на питања коjа се међу верницима СПЦ често, све чешће чуjу и понављаjу, не би ни било оног провоцирања велечасног Немета или тек измишљотине његове (сад jе већ свеjедно шта jе од то двоjе), нити би се српски архиjереjи око тога онолико узруjали и онако гласно, прегласно реаговали.

Јасни и гласни одговори српских архиjереjа на многа отворена питања верника сигурно би помогли да се и могућа промиџба Степинца у свеца иако болно вређа наша осећања и сећања схвати и прими као унутрашња ствар римокатолицизма, као нешто што може да штети њиховом и само њиховом угледу,

Подсећање на сарадњу Ватикана са фашизмом, како у време његовог успона и траjања, тако и у време падања (пацовски канали) сувишно jе, као што jе сувишно казати (а ипак кажем) да jе наивно, заиста наивно веровати да ће архиjереjи СПЦ сада пожурити да нама, своjим верницима отворено, гласно и jасно говоре о свим овим тешким питањима или да ће избегавање те jасне гласности одбити од СПЦ много верника (мада jе неке већ одбило), али jе сигурно да ће та и слична питања сваког дана бити све већа и да ће одговори на њих бити све тежи.

Пише: Душко М. Петровић, књижевник

Извор: НОВОСТИ

Везане виjести:

ПАПА ФРАЊО ПРЕДЛОЖИО СПЦ РАЗГОВОР О СТЕПИНЦУ

Папа долази у Јасеновац? – Jadovno 1941.

Папа Фрања даjе ореол Алоjзиjу Степинцу – Jadovno 1941.
Светозар Ливада: Читао сам дневник Алоjзиjа Степинца …