Duh Maksa Luburića u Odesi do dolaska Vladimira Vladimiroviča Putina

„Aman, brate, svuda vidiš ustaše!“, rekoše mi neki ljudi posle komentara odštampanog malo pošto je fašizam krenuo da kroji novu, evropsku Ukrajinu. Beše to logična istorijska paralela endehazije i današnjih Banderinih sledbenika, tako jasna da je samo slep ne vidi. Slep, zlonameran, ili neobavešten, svejedno je, zaključak je isti.
Cela zapadna medijska mašinerija brekće kao parna lokomotiva upinjući se da od babe napravi devojku, od zlikovaca nevinašca, od mišolikog i jeftičavog Jacenjuka državnika.
A sve ne bi li se Putin iznervirao dovoljno da ta govna sravni sa zemljom pa da se krene u još žešću odbranu mlade ukrajinske demokratije, tako fašističke, tako ustašoidne i krvoločne.
Čitam memoare Majkla Rouza, koji je u srpskoj javnosti predstavljen kao objektivni šef Unprofora, jer je ponegde pomenuo i zločine nad Srbima. Tako je opisao užasnu sliku koju su videli njegovi potčinjeni u poljskoj bolnici Srba iznad Sarajeva, gde je poklano sve, od usnulih ranjenika i stražara, do lekara i medicinskih sestara.
Napad je imao kao dan jasan cilj: masakrom isprovocirati srpsku reakciju, sačekati da artiljerijski plotun zaspe takozvane civilne ciljeve na kojima su bili montirani muslimanski mitraljezi i minobacači, a onda zatražiti od NATO-a da se osveti zlim Srbima, ubicama sa daljine.
Srbi su se uzdržali. Vajde neke od tog uzdržavanja ne videh. Uostalom, ko se ne osveti – taj se ne posveti.
Šta je drugo, nego užasni mamac, taj masakr u Odesi? Kako je Moskva prešla preko prženja svojih sunarodnika, preko silovanja i monstruoznog ubijanja u zgradi blokiranoj živim zidom povampirenih fašista? Vredi li ta visoka Putinova politika takve žrtve?
Ništa u istoriji nema novo. Kao i četrdesetih u endehaziji, tako se i dvehiljaditih u Ukrajini čak i Nemci zgražavaju nad zločinima svojih satelita. Ostalo je upisano da je nacistička komanda u Pavelićevoj državi okarakterisala u internom dopisu Vjekoslava Maksa Luburića, zapovednika Jasenovca, kao „ekstremnog psihopatu“.
Pomenuti Maks se na koktelima endehazijske klike hvalio da su njegovi monstrumi za noć klali više Srba nego Turci za godinu dana. Kao što su monstrumi iz Desnog sektora, pržeći žive ljude, uzvikivali „Slava Ukrajini!“.
Dakle, šta čeka Vladimir Vladimirovič? Planira li da osvetu servira hladnu, kad je najslađa?
Iskreno se nadam, jer svaki oprošten zločin rađa želju da se taj zločin ponovi u još gorem i bestijalnijem obliku nego prethodni. Ako ništa drugo, neka Putin uči iz tragične i krvave srpske istorije: onima što su klali po Mačvi 1914. davali smo poslednje parče hleba, a vratili su nam stostrukim zlom nepune tri decenije kasnije.
Oni koje smo presvukli u partizanske uniforme i oprali im krvave ruke, od Tuđmana pa nadalje, spržili su naš narod u „Bljesku“ i „Oluji“. To im nije bilo dovoljno, pa su zatrli svakog ko se usudio da se vrati na ognjište.
Ognjem i mačem na hleb i so, zlom na samilost, kamom na pruženu ruku, to nam je sledovalo, i sledovaće.
Sećam se momčića koji je iz Beograda banuo u zabito selo u provinciji, kod babe i dede. Prvih dana tukao je, osokoljen karate treninzima, sve svoje potencijalne drugare od kojih je napravio ljute neprijatelje. Tukao ih je iz hira, iz čista mira, ‘nako, da pokaže da je iz velegrada, a da su oni mali seljačići.
Sve dok seljačićima nije pukao film i dok nisu zauzeli busije na dva oraha sa dve strane puta i zategli praćke sa kamenjem koji konja mogu da ošamute. Mali silnik završio je razbijene glave, a interna istraga komšiluka i roditelja završena je fijaskom. Niko ništa nije video, niko ništa nije čuo, niko ništa nije znao.
Pokunjen i razočaran vratio se u Beograd, zanavek, i mir je ponovo zavladao.
Putine, sprži korov dok je vreme. Ne dremaj, kao što smo mi dremali u zao čas. Seti se Krajine. Jer, zlo nikad ne spava.

Piše: Milan Jovanović

Izvor: Intermagazin