Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу. Ако Бог да, сабраћемо се 19. јуна 2021. код Шаранове јаме.

 

Дуго чекање на велику политичку идеју

Датум објаве: петак, 25 марта, 2016
Објављено у Ратко Дмитровић
Величина слова: A- A+
Ратко Дмитровић
Ратко Дмитровић

Србима је цео двадесети век протекао у тумарању од немила до недрага, од једне до друге несреће и пораза, а све због недостатка јасних политичких циљева и идеја, каквих је било у 19. веку. Хрвати су за то време реализовали своју највећу политичку идеју

Добро осмишљена и врло јасна идеја, праћена исто тако јасним планом реализације, предуслов је сваког успеха, у политици свакако. Ова дисциплина посебно је осетљива на тзв. „велике политичке идеје“ којих по природи ствари не може да буде много. Код Срба и Хрвата постоји неколико политичких идеја, пројеката, који су интересантни за разматрање посебно ако се крене од чињенице да у 20. веку Срби нису имали ниједну велику политичку идеју, док је највећа хрватска идеја -стварање независне хрватске државе – успела из другог покушаја.
Југословенство као идеја и Краљевина СХС, а потом Југославија, као државне форме нису српске, већ хрватске идеје које су српски владари прихватали. На жалост и велику српску штету. Југословенска идеја јесте велика политичка идеја и више од тога, али она, сада је то јасније него икада, за Хрвате је била само етапа на путу ка независној хрватској држави, бежање од аустријског, а потом аустроугарског јарма. Та држава је стигла у облику НДХ и до краја оголила суштину хрватског државотворног покрета, његово двојство сачињено од жеље за самосталном хрватском државом и антисрпства као константе унутар те идеје.

ОЧУВАЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ
Хрвати су Србе „частили“ идејом о „великој Србији“. Истина, то подметање смишљено је у салонима Беча, али нико тако често и упорно као Хрвати не говори о идеји стварања „велике Србије“. Такву идеју, програмски постављену и практично осмишљену, никада нико у српској политици није имао. Ни Илија Гарашанин, уз чије име се ова идеја веже. Али све до данашњег дана сваки злочин над Србима, чак и оно што се догађало за време Другог светског рата, Хрвати подводе под одбрану од „велике Србије“, као реакцију на „српски империјализам“. Оно што запањује свакако је чињеница да се службени Београд, посебно овај „демократски“, постоктобарски, уопште не брани од таквих напада, чиме индиректно признаје да је Србија под Милошевићем заиста проводила идеју стварања велике Србије.
Да ли је Слободан Милошевић икада имао план да створи „велику Србију“? Не. То је смешно чак и као помисао. Милошевић је веровао у идеју југословенства, па је на крају, кад су под том капом остале само Србија и Црна Гора, урадио све да се та држава и даље зове Југославија, као што је почетком деведесетих искрено и без резерве убеђивао Алију Изетбеговића да заједно са Србима из БиХ ту републику задржи у ономе што је остало после осамостаљења Словеније и Хрватске. Све ово говори да ни Милошевић, на тој српској страни, није имао велику политичку идеју; његов политички и државни концепт састојао се од очувања Југославије, ма каква и ма колика она била.
Меморандум САНУ из 1986. године представља, тврде Хрвати, концепт „велике Србије“, разраду идеја Илије Гарашанина, програмски и политички документ који је Милошевић прихватио и кренуо у стварање „велике Србије“. То би, по овој логици, требало да буде велика српска политичка идеја. Наравно, у питању је класично подметање: Меморандум не садржи ниједну политичку идеју, већ је саздан од анализе тадашњег стања у Југославији. Идеолошки неоптерећене, јасне и врло тачне анализе која је – да је било више добре воље, а мање мржње западно од Дрине и Дунава – могла да допринесе спречавању грађанског рата почетком деведесетих.

СТАМБЕНЕ ЈЕДИНИЦЕ
А Вук Драшковић? Колико су његов ангажман у политици, стварање врло јаке политичке партије (СПО) и немали изборни успеси последица осмишљене политичке идеје? Нимало. Идеолошки преобраћен Драшковић је своје политичко деловање свео на антикомунизам што, сложићемо се, нити је политичка идеја, нити је нешто ново. Истина, Вук је имао идеју да Србија буде монархија, опет ништа ново, али ту идеју никада није разрадио, па ни данас не знамо да ли би таква монархија „покривала“ само Србију или још неке делове бивше Југославије. Црну Гору и Босну, на пример.
Драшковићу се, узгред речено, морају признати заслуге за отварање неких српских националних тема које су пре његових јавних иступа и романа („Нож“ пре свега) сматране опасним за државу Југославију и „братство и јединство“ у њој. Ипак, иза Вука Драшковића, кад се све сабере и одузме, остаће најупечатљивија владавина Српског покрета обнове у Београду. Из тог времена памтимо феномен који је савремена европска архитектура забележила само у главном граду Србије; подизање кућа на крововима стамбених зграда. Да не спомињем стамбене јединице које су преко ноћи ницале и по најлепшим београдским парковима.
Поштоваоци Зорана Ђинђића, искрени и они који га величају зарад својих политичких профита – у првој реченици разговора о Ђинђићу тврдиће да је убијени премијер Србије био човек са „политичком визијом“, што ће рећи – идејом.
Које су то политичке идеје, каква визија је у питању? Србија у Европи -кажу заштитници лика и дела Зорана Ђинђића. Политичка визија, као категорија у политичкој теорији не постоји. Постоје политичке идеје, визије и визионарство припадају другде, а у политици се јављају жаргонски. Ђинђић, уосталом, никада није говорио о овој или оној политичкој идеји у својој свакодневици, није спомињао ни програмске одреднице. Радило се о човеку који је изнад свега био прагматичан на дневном нивоу, сјајан оперативац, енергичан али политичар чије се ангажовање не може поставити на пут остварења било које јасне политичке идеје.
Жеља да Србија буде у Европи и да буде демократска држава није политичка идеја, не може да буде чак ни програм. То је настојање, тежња.
На хрватској страни тржиште политичких идеја сиромашно је као и српско. Бар у 20. и почетком 21. века. Југословенство је прича из 19. века. Титова Југославија јесте политичка идеја, али то је само модификована и идеолошком обрасцу прилагођена идеја заједничке државе Јужних Словена, остварена у Краљевини Југославији. Јосип Броз је успео да искористи грађански рат и преузме власт унутар граница државе коју је претходно „покривала“ круна Карађорђевића. Реализовао је циљеве Четвртог конгреса Комунистичке партије Југославије, одржаног у Дрездену 1928. године, свестан да ће његовим нестанком убрзо нестати и Југославија. Али Броз је пре свега био хедониста и бонвиван, њему је политика послужила као средство за живот о којем је сањао, уосталом и живео. Последња тачка на ту причу стављена је 1991. године.
Могли би приписати Фрањи Туђману да је имао велику политичку идеју – стварање независне, међународно признате хрватске државе – и да је ту идеју остварио али само ако занемаримо период НДХ. Другим речима, Туђман је само урадио оно што није успео да уради Анте Павелић. Ако занемаримо карактер Туђманових идеја и карактер државе коју је створио, тешко је отети се утиску да је тај човек у последњих 60 година једини међу озбиљнијим политичким факторима до детаља знао шта хоће. Његова идеја јесте била државотворна и антисрпска, његове методе биле су злочиначке, држава коју је створио (а свет је признао) без страха од грешке и претеривања могла је да се окарактерише као профашистичка и неоусташка, али Туђман је, поновићу, савршено знао шта хоће. Његов циљ био је кристално јасан, околности у којима је покушао да га оствари ишле су му наруку, противници су га или потцењивали или му нису били дорасли и Фрањо Туђман је реализовао више него што је планирао; добио је независну Хрватску без Срба. Више од сна.

ПРОГРАМСКЕ ОДРЕДНИЦЕ
Ивица Рачан никада није имао ни политику, ни политичке идеје, био је мали упорни партијски прагматик. Данас у Хрватској нема ни партије, ни политичке идеје коју би могли да издвојимо као нешто интересантно; све је то рециклажа бившег хрватског комунистичког апарата који је, онакав какав је био, изнедрио све ово што можемо да видимо на тој политичкој позорници.
Многи ће се изненадити ако кажем, а рећи ћу, да се у Србији, средином деведесетих – тачније 1996. године – јавила једна велика политичка идеја која је, не случајно, медијски игнорисана и брзо потопљена јер је представљала опасност и за режим и за тадашњу опозицију.
Ради се о идеји самосталне државе Србије, у тадашњим границама, међународно признате, републиканског уређења, са мешавином социјализма и капитализма. Идеја је била разрађена дотанчина, примљена је са одушевљењем у неким београдским интелектуалним круговима, требало је да се реализује преко „Државотворног покрета Србије“, политичке организације тим поводом и основане, али је код одређених људи, од којих се више очекивало, превладао страх. План је био да се Србија и Црна Гора договорно разиђу, да Црна Гора препусти Србији сукцесију и наследна права Југославије, да Косово и Метохија добије аутономију по моделу Јужног Тирола…
Лични и страначки интереси тадашњих политичких фактора у Београду, пре свега оних у опозицији, били су јачи. Неколико година касније сада већ покојни Владан Батић изнео је на политичку пијацу ту идеју, али никада није добио запажену подршку ни јавности, ни бирача. Из више разлога.
Шта имамо данас у политичкој Србији? Ништа. Ниједног дашка ветра, а камоли нових политичких идеја. Сви гуслају у једну жицу; Европа, демократија, бољи живот…Радикали чекају да се врати Шешељ, па ће по старом; удри сабљом и лево и десно. Бивши радикали, сада напредњаци, траже да им народ верује на реч да ће бити бољи од Тадића и његових, Коштуница чека (нико не зна ни шта, ни кога), Чеда тврди да ови из Европе воле њега више него Бориса, Динкић плеше испред сваке куће, надајући се удаји, а број оних који тврде да неће изаћи на престојеће изборе расте из дана у дан.
Мало наде севнуло је најавом „Двери српских“ да ће се појавити на следећим парламентарним изборима, очекивало се да изађу са нечим новим, свежим, макар само и у реторици, али…ништа. Њихова прича своди се на некакав имагинарни договор са народом, програмске одреднице које никоме нису јасне и обећање да ће бити бољи од других.
Србима ће, нема сумње, кренути набоље тек онога дана када се појави неко са јасном, прецизном и остваривом српском политичком идејом. Тога у 20. веку код Срба није било и отуда све ове муке.

Извор: ПЕЧАТ

 

Везане вијести: Ратко Дмитровић

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Jedan komentar za Дуго чекање на велику политичку идеју

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top