Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Над јамом код села Пријебој у Лици, 27. јула 2019. поставили смо Крст часни. Наш девети Крст на мјестима страдања.

Дубровник, место највећих хрватских фалсификата

Датум објаве: петак, децембар 28, 2012
Објављено у Ратко Дмитровић
Величина слова: A- A+

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/Ratko-Dmitrovic-slika.jpg

Како су Аустриjа и Католичка црква, за невероватно кратко време, мање од jедног века, граду Дубровнику променили историjске предзнаке, избрисали скоро све српске трагове, а у хрватску историjу, културу и науку уписали имена коjа немаjу ни наjмање везе са Хрватима

У години коjа jе пред нама Хрватска улази у Европску униjу. Уз Хрвате коjи тим поводом ликуjу (због „коначног отклона од Балкана“) приличан jе броj оних коjи страхуjу од утапања ове државе у велику заjедницу земаља и народа. Ти и такви Хрвати плаше се могућности да им се у огромном европском базену, у коjем разни суверенитети не значе ништа или значе веома мало, не разводњи национална боjа и уништи национални идентитет. Ниjе искључено, видећемо. Можда на наплату, заиста, дођу стари дугови према Бечу, Риму, Берлину, Пешти.

ЗВУЧИ ДОБРО, АЛИ… Хрватска се – написао jе недавно jедан загребачки професор – уласком у ЕУ враћа себи, своjим европским коренима, Хрватска се враћа кући. Звучи добро, али ниjе истина. Прецизна дефинициjа могла би да гласи; Хрватску у своjе коло узимаjу они коjи су jе и направили. И географски, а богме и национално.
Без Европе или да будемо прецизниjи, без Ватикана, аустриjског царства, и у новиjе време без Немачке и групе демохришћанских партиjа централне Европе, Хрватска данас не би ни постоjала. Наравно, велике силе, утицаjна царства, неке династиjе нису помагале Хрвате из разлога велике љубави према том народу и његовоj будућности. Таман посла. Ту jе дошло до готово невероватног склопа околности коjи jе Хрватима ишао наруку, почев од 19. века, после пораза француског и продора у Далмациjу аустриjског царства, а кулминациjа долази стотињак година касниjе када у вировима Првог светског рата нестаjе аустро-угарска двоjна монархиjа, а jедна величанствена позициjа Србиjе, ратног победника, бива потопљена зарад идеjе братимљења jужнословенских народа.
Врло брзо ће се показати да су у ту идеjу истински веровали jедино Срби, другим народима jе послужила као брод коjим су допловили до обала сопствених националних држава. Убацимо ли у ову причу комунизам, антисрпско одређење те нове политичке идеjе пристигле на Балкан, са несагледивих равница Русиjе (и тамо силом накалемљене) добиjамо склоп у коjем су у релативно кратком року, од позициjе народа у нестаjању, са делићима земље, уписане у катастарске књиге других, Хрвати су као народ у 21. век ушли триjумфално, са сопственом државом и териториjама коjе им никада нису припадале.
Велика jе ту, разуме се, заслуга Срба и њихове глупости, али овог пута ћемо о нечем другом; о Дубровнику и Аустриjи, о томе како таj град, кроз историjу углавном самосталан, у уговорном односу и међусобном поштовању са великима, али никада са Хрватима и нечим што би могли да назовемо Хрватска – данас слови као семениште хрватства.
Дубровнику се, у модерноj хрватскоj историографиjи, хрватскоj књижевности, култури, науци, приписуjе и узлет „средњовековне хрватске књижевности“. Дубровник jе место где се „увиjек и са радошћу говорило хрватским jезиком“. Хрватски великани су Руђер Бошковић, Иван Гундулић, Марин Држић, Валтазар Богишић… Тако кажу у Загребу. А шта каже историjа, стари списи дубровачких архива, либри венециjанских библиотека? Тамо се Дубровник са хрватством не додируjе, у Дубровнику jе хрватско име непознато све до средине 19. века кад, после пада Наполеона, нова сила у том делу Јадрана, Аустриjа, у Дубровнику и његовом залеђу (Конавле) налази католике коjи се, гле чуда, осjећаjу и изjашњаваjу као Срби. Ношен искуствима са простора Далматинске Загоре, Хрватске, Славониjе, Жумберка, Царска канцелариjа у Бечу доноси одлуку да на католичанство Дубровника и залеђа уместо српства калеми хрватство, као наjближу ентитетску одредницу. Тако jе почела кроатизациjа Дубровника. Оно што данас имамо у граду испод Срђа, у Конавлима, хрватство засновано на мржњи према Србима, дело jе бечког двора и Католичке цркве. Ономе ко не познаjе историjу Дубровника, али стварну, а не фалсификовану, заиста изгледа чудно да таj град, овакав какав jе данас, са околином, пре само стотину и нешто година ниjе имао готово никаквих додира са хрватством.
 

 

ИСТОРИЈА САТКАНА ОД ЛАЖИ Почнимо са краjа; у календару „Дубровник“ за просту 1898. годину, штампаном у дубровачкоj Штампариjи А. Пасарића, налазимо, уз остало, и податак коjим jезиком се у то време говори у Дубровнику и то, стоjи у календару, „говор у кући“. Од 11.177 становника Дубровника њих 9.713 изjаснило се да говори српским jезиком. Италиjански jе користило 716, немачки 285, мађарски 384 становника града. Неки су се изjаснили да говоре чешки, словенски, пољски и руски, али нико, ни jедан jедини становник Дубровника, ниjе рекао да говори хрватским jезиком.
Али, хрватска историjа, речено jе на овом месту много пута, саткана jе од лажи и фалсификата. На томе се ради педантно, страсно, са великом упорношћу, на почетку уз подсмехе других, али на краjу се смеjу фалсификатори и лажови. Њихови послови успеваjу, последице њихових дела су страшне за друге (у правилу за Србе), али то пролази jер српску причу нико не прича. Посебно то не ради српска држава. Ваљда зато што jе и нема.
Хрватски историчар Винко Форетић, у делу „Повиjести Дубровника до 1808“ спомиње Јоакима Стулиjа (1729-1817) и његов речник напомињући да jе то „заиста рjечник хрватског jезика“. У стварности Стули (Стулић) jе за основу свог речника узео дубровачки говор, користећи дела српских писаца 18. века као што су Орфелин и Раjић. Стули никада нигде своj речник ниjе назвао хрватским, а његов савременик, Италиjан, Франко Апендини, написао jе историjу дубровачке књижевности у коjоj поjмове „илирски“ и „словински“ замењуjе са „сербицо“. Ни он не спомиње хрватски jезик.
Марин Франичевић, хрватски историчар и песник, у „Повиjести хрватске књижевности од ренесансе до просветитељства“ спомиње Дубровчанина Марка Бруеровића, писца и драматичара, иначе Француза (правим именом Brueere Derivaux), износећи податак да jе стари дубровачки госпар, Медо Пуцић, учио Бруеровића „хрватском jезику“.

О ДУБОКО УСАЂЕНОМ ОСЕЋАЊУ СРПСТВА Ово jе jедна од лажи коjа улази у низ наjхрабриjих, jер заиста ваља имати много храбрости и нимало образа па написати да jе Медо Пуцић некога учио да говори хрватски. Пуцић jе био песник и историчар књижевности, рођен 1821. године у Дубровнику, свуда и свагда представљао се као Србин, jезик коjим jе говорио и писао називао jе српским, оснивач jе Српске читаонице у Дубровнику, а 25. jануара 1870. постао jе редовни члан Српског ученог друштва у Београду. Умро jе и сахрањен 1882. године, у Дубровнику. Са данашњег становишта Медо Пуцић jе био жестоки српски националиста.
У дубровачким архивима може се и данас наћи (надам се, били су тамо до 1990. године) већи броj правних докумената коjи регулишу односе између Дубровчана, преведених са латинског и италиjанског на „lingua serviana“. У питању су године: 1597, 1598, 1608, 1613… И Игњат Ђорђић (1675-1737), дубровачки песник, у своjоj писаноj оставштини неколико пута спомиње католички приручник, на „lingua serviana“ исписан ћирилицом, коjи се у његово време користио по дубровачким црквама.
Покоjни академик Павле Ивић, у делу о jезику и књижевности Дубровника и Дубровчана наводи два документа, први из 1568, други из 1606. године, jедан jе тестамент, а други писмо, за коjе каже да су написани српским jезиком, на српском писму. Дубровчанин Натко Нодило, истакнута личност jавног живота Дубровника, осамдесетих година 19. века, писао jе: „У Дубровнику, ако не и од првог почетка, од памтивjека, говорило се српски, говорило како од пучана, тако и од властеле, како код куће, тако и у jавном животу“.
Дубровачки Србин католик Јорjо Тадић, савременик славног Дубровчанина, комедиографа Марина Држића, записао jе да му jе Држић jедном, кад су разговарали о турскоj империjи, казао: „Оваj Мехмед-паша jе нашег jезика и рода“. Држић jе, нема сумње, веома добро знао ко jе Мехмед-паша Соколовић, да jе рођен 1505. године, горе у босанским гудурама, не тако далеко од Дубровника, као Баjо Ненадић, у српскоj породици. Маринов стриц, Ђоре Држић, писао jе песме, а у jедноj од њих каже:„Скоро jе Ђурђев дан, моjе крсно име“, што више него jасно говори ко су били Држићи, каква им jе била традициjа.
Дум Иван Стоjановић, jедан од наjугледниjих Дубровчана друге половине 19. века, био jе католички свештеник, али са дубоко усађеним осећањем српства. У књизи „Дубровачка књижевност“ написаноj пред смрт, 1900. године, Стоjановић истиче да су Дубровчани по вери углавном католици, али по пореклу и jезику Срби. Стоjановића данас у Дубровнику нико не сме да спомене, што jе разумљиво, али ниjе разумљиво због чега Београд игнорише овог великог хуманисту, интелектуалца, Србина. Можда баш зато што jе био Србин католик.
О феномену Срба католика, на чиjем су уништавању Ватикан и Аустриjа створили „хрватски Дубровник“, написано jе свега неколико књига и студиjа. Ту без сумње ваља издвоjити „Српство Дубровника“Јеремиjе Д. Митровића и студиjу „Срби католици“ коjу jе средином деведесетих написао Светозар Борак. И jедна и друга књига у Србиjи немаjу ни делић пажње какву заслужуjу. Одговор зашто jе то тако сигурно лежи у чињеници да службени Београд и дан-данас, уместо историjских истина, прихвата поставке, односно лажи и фалсификате хрватских повjесничара, теоретичара књижевности, интелектуалаца, етнолога.

 

Пише Ратко Дмитровић




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top