Ж | Ž

Podijelite vijest (kliknite na + za više opcija):

Dragoljub Zbiljić: Naredbu o vraćanju ćirilice iz 1918. treba ponoviti danas

Povodom oslobođenje Srbije 1918. u Prvom svetskom ratu važno je podsetiti na činjenicu da je zabranjena ćirilica u okupiranoj Srbiji (1916-1918) vraćena naredbom s rokom od tri dana u Beogradu i da je danas potrebno takođe naredbom vratiti svih preko 90 odsto ćiriličkih tabli zamenjenih latiničkim u komunističkoj okupaciji Beograda i cele Srbije od 1954. godine do danas.

Foto: Vidovdan

Sto godina od prvog oslobođenja ćirilice u Srbiji

Prošlo je ravno sto godina od prvog oslobođenja srpske ćirilice od okupacione latinice u Srbiji (1918) iz vremena oslobođenja Srbije u Prvom svetskom ratu. Tim povodom srpskui lingvisti u institucijama ni države ni lingvistike tim se pitanjem ne bave.

Jer, kada bi se time bavili potvrdili bi sebe kao nastavljače zatiranja srpskog pisma i u ovim još sačuvanim izuzecima od desetak današnjih procenata u pisanju jezika Srba u Srbiji.

Tragična sudbina srpske ćirilice seže u 11. vek kada je katoličanstvo na sinodu u Solinu bacilo, praktično, anatemu na ćiriličko pismo proglasivši ga za „đavolji izum“. Bilo je to 1060. godine, dakle, samo šest godina posle poznatog hrišćanskog raskola 1054. godine na katolilčanstvo i pravoslavlje.

Austrijski vojnici u Beogradu 1916. godine ispod latiničkih natpisa na zgradama koji su došli umesto uništenih ćiriličkih. Tada su latinicom štampane „Beogradske novine“

Posle toga uveden je gotovo neprekidan hiljadugodišnji rat protiv peravoslavlja, a time i protiv srpske ćirilice koja im je bila prva na udaru, a drugi slovenski narodi na Zapadu bili su prinuđeni da zajedničku slovensku azbuku glagoljicu ubrzo zamene latiničkim pismom.

Samo su od Slovena pravoslavni slovenski narodi uspeli da uvedu ćirilicu i da je do danas sačuvaju, osim Rumuna koji su kao romanski narod zamenili svoju ćirilicu latinicom.

Na izglednom su putu da uskoro sasvim izgube ćirilicu i pravoslavni Srbi, jer su je u praksi izgubili već u devedesetak procenata posle dobro osmišljenih akcija komunističke vlasti i srpske serbokroatistike iz vremena jugoslovenskog zajedničkog života.

Plaćenici u institucijama nauspešniji protivnici ćirilice

Najveći i nauspešniji protivnici ćirilice među Srbima danas jesu oni koji su plaćeni da se profesionalno u srpskim institucijama države i lingvistzike bore za (o)čuvanje srpske azbuke.

Ali, umesto da se srpske institucije države i lingvistike bore za (o)čuvanje srpskog pisma na jedini mogući uspešan način kakav postoji u celom svetu preko održavanja suverenosti svakog drugog pisma u svakom drugom jeziku, oni se verbalno i cinično bore za ćirilicu tako što ih ne zanima svetska (jednoazbučka u svakom drugom jeziku) praksa, nego se lažno bore za ćirilicu štiteći dosadašnji nauspešniji način za progon i zamenjivanje srpske azbuke, štiteći uvedeno drugo pismo u vreme Novosadskog dogovora o srpskohrvatskom / hrvatskosrpskom jeziku 1954. godine kada su komunisti smislili najmudriji način za zamenu srpske ćirilice okupacionom (hrvatskom) latinicom iz vremena Prvog svetskog rata, kada je okupator u Srbiji prvi put zabranio srpsko pismo i, umesto njega, naredio abecedno hrvatsko pismo Hrvata za pisanje jezika Srba.

Na primer, lingvista Ivan Klajn koji je donmedavno (do kraja 2017) bio na čelu važnog Odbora za standardizaciju srpskog jezika manipuliše januarskih dana ove 2018. godine svojim osvrtima u NIN-u objašnjavajući naivnim čitaocima da su krivci ze nestajanje ćirilice oni koji ukazuju na greške srpske jezičke i državne politike u zatiranju ćirilice, a ne oni koji su, s Klajnom na čelu, donoli unikatnu jezičku normu u kome je srpski jezik unikatna pojava u svetu i zalažu se u srpskom pravopisu za nastavljaljanje neodržive „dvoazbučnosti“ u svom lažnom spasavanju srpske ćirilice.

Čačak, jula 1916. Zabranjene ćirilica i šljivovica – okupacione vlasti u Čačku pretresle su knjižare tražeći čitanke na ćirilici, bez uspeha. Dva dana kasnije, u ponovljenom pretresu, u knjižari Milivoja Žilovića pronađene su i zaplenjene dve ćirilične knjige. Službeno pismo u ovom mestu bilo je isključivo latinica, pečati okupacionih vlasti imali su natpise samo na nemačkom i hrvatskom – „Gemeindeamt“ i „Poglavarstvo opštine“ – a još maja iste godine naređeno je da se koristi isključivo gregorijanski kalendar

Komunizam je u mnogim elementima bio okupatorski sustem za Srbe, jer im je uništavao ključne identitetske odlike: pravoslavlje i ćirilicu bez kojih Srbi ne postoje kao stariji aurohtoni narod. Komunistička vlast i srpska serbokroatistika uspele su ono što okupatrorima nije moglo da uspe.

Nije mogla da uspe ni katolička borba protiv ćirilice u trajanju od hiljadu godina jer je bila uvek otvoreno nasilnička. Ali je uspela komunističko-serbokroatistička borba protiv ćirilice tek kada je izmišljeno „bvogatstvo dvoazbučja“ koje se primenjivalo samo za Srbe u njihovom jeziku, pri čemu se nasilje protiv Srba i ćirilice sprovodilo za njihovo „dobro“, tj. da budu „najbogatiji narod na svetu“ koji, jedini, „obogaćuju“ sebe ia dva aktuelna pisma u pisanju svoga jezika.

Naravno, time je samo formalno bila ukinuta ranija zabrana ćirilice iz vremena okupacija, pa je sada mogla da se nameće tuđa latinica među Srbima i da se to tumači kao „prednost Srba“ i njihovo „bogatstvo“ u svetskoj lingvistici i uopšte, ne razlikujući šta znači poznavati neko tuđe pismo i pisati svoj ezik tuđim pismom.

Naredba Austrougarskog Vojnog generalnog guvernanta u Srbiji Odelj. 8 br.597 Res.1916. Predmet: Ukidanje Ćirilice = Beograd. 12. jun 1916.

Današnje manipulacije u srpskoj lingvistici

Tužan i ciničan je primer Ivana Klajna. On u januarskom broju NIN-a (osvrćući se na utemeljene predloge načina (o)čuvanja ćirilice iz više udruženja za zaštitu srpske azbuke, bez dopuštenja da mu se tamo (u NIN-u) odgovori, izmišlja „opasne nacionaliste i borce za srpsko pismo“ koji „napadaju srpske jezičke velikane“ koji su bili (jedni od njih) životno primorani u borbi priv srpske ćirilice, da bi tako zaštitio sebe i slične njemu koji su danas nastavljači takve pogubne jezičke poitike u srpskoj lingvistici iako ih više niko ne primorava da se bave kvazilingvističkim rešenjem pitanja jezika i pisma u Srba. Oni su nastavljači pogubne srpske jezičke politike iz vremena (komunističkog) moranja i nasilja, sada u novim okolnostima kad im niko ne nalaže da se time kvazilingvistički i antićirilički bave.

Takvi lažni i cinični „borci za srpskin jezik i pismo“ u srpskoj jezičkoj nauci danas izmišljaju kako mi iz „tamo nekih udruženja“ hoćemo da „zabranimo učenje i znanje nečijeg pisma“.

Kao da je svako toliko naivan pa ne zna da se istinski borci za srpsko pismo nikada nisu ni u snu bavili zabranjivanjem ničijeg pisma, pogotovo ne hrvatske abecede koja je Srbima korsna jer, ako je znamo, možemo da izvorno čitamo njihove knjige, jer nam je jezik danas lingvistički i dalje isti jezik i ne treba nam nikakav prevodilac za hrvatski jezik.

Borci za ćirilicu su zdravi ljudi koji samo traže da se, po nalogu svetske prakse i Ustava Srbije, (sa)čuva srpsko pismo na jedini mogući bnačin u svetu.

Da se sačuva srpsko pismo na taj način da se srpski jezik njime neizostavno i uvek i svuda piše srpskim pismom, a ne neki drugi jezik, pogotovo ne hervatski jezik, Vukov srpski jezik u hrvatskoj varijanti. I ništa dalje od toga ne traže normalni srpski ćiriličari.

Srpski lingvisti danas uvek manipulišu i ne pada im na pamet da se upitaju jesu li ikada oni i u čemu pogrešili u negovanju i čuvanju sropskog jezika i pisma. Ako se pojavi i jedno jedino drukčije mišljenje od njihovog, oni ne daju da se to obelodani.

Na primer, čim se pojavilo jedno jedino drukčije mišljenje o istorijatu jezika Srba i Hrvata (mišljenje poznatog lingviste Dragoljuba Petrovića, na primer), koje je predočeno javno na skupu lingvista u SANU prilikom rasprave o srpskoj jezičkoj poluitici danas, oni su zabranili da se taj rad objavi zajedno s ostalim izlaganjima sa tog skupa u Zborniku radova.

To je prosto suludo, jer je pogubno za Srbe, za njihov jezik i za njihovo pismo.

Postoje još slični primeri zabrana da se objave drukčija mišljenja od onih mišljenja koja zagovara institucionalni „vrh“ u srpskoj jezičkoj nauci. Ako neko drukčije o tome misli, odmah je za njih „nacionalista“, i to u značenju „šovinista“…

Današnji Beograd, nažalost, da nije ovoga natpisa KNEZ, gotovo da se ne bi mogao videti ćirilički ispis u glavnoj, Knez Mihailovoj ulici u Beogradu, ali ni u drugi ulicama Beograda i drugih srpskih gradova.

Dakle, od prve pojave okupacione latinice i u Srbiji (1916) prošlo je sto dve godine, od vraćanja naredbom ćirilice (1918) prošlo je sto godina, ali od pogubne srpske jezičke politike još nije prošao ni jedan dan, jer se pogubna srpska jezička politika u srpskim instriotucijama vodi i danas kada, iako im, kao ranije, niko ne brani da se bave normalnom strandardizacijom jezika i pisma u Srba u skladu sa svetskom praksom u standardizaciji drugih jezika.

Zato srpskim lingvistima u Matici srpskoj, U SANU, u SANU-ovom Institutu za srpski jezik i u Odboru za standardizaciju srpskog jezika ne pada na pamet ni da razgovaraju o pogubnosti Novosadskog jezičkog dogovora iz 1954. godine, a kamoli da ga ponište, za razliku od hrvatskih lingvista koji su ga poništili već 1967. godine.

I tako srpski lingvisti i srpska lingvistika i jezička politika kasne najmanje pola veka za hrvatskom – zašto ne priznati, ne u svemu naučnom, ali za njih veoma korisnom – mudrom i uspešnom jezičkom politikom.

Srpska jezička politika, pogotovo što se srpske azbuke tiče, i dalje je u dubokom jugoslovensom komunističkom mraku. Zato je neizbežno naredbu o vraćanju srpske ćirilice iz 1918. godine ponoviti što pre danas.

(U manjim detaljima izmenjen je tekst Dragoljuba Zbiljića iz 2017. godine)

Autor: Dragoljub Zbiljić

Izvor: Vidovdan

Vezane vijesti:

Mirić: Zakon za zaštitu ćirilice će uroditi plodom, a represivne mere će zaštititi primenu zakona

Vladan Vukosavljević: Ćirilici preti da iz upotrebe bude istisnuta

Nestanak ćirilice vodi nestanku srpskog identiteta

Podijelite vijest (kliknite na + za više opcija):

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941. uplatom preko PayPal-a:

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani bez upozorenja.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pratite nas na društvenim mrežama: