Vladan Vukosavljević: Ćirilici preti da iz upotrebe bude istisnuta

Datum objave: nedelja, 15 oktobra, 2017
Veličina slova: A- A+

Ministar kulture i informisanja : Prema Ustavu srpski ima jedno pismo, život to često iskrivi. Nismo zadovoljni nivoom dobrog ukusa u našim medijima

Ministar kulture i informisanja Vladan Vukosavljević Foto P. Mitić
Ministar kulture i informisanja Vladan Vukosavljević Foto P. Mitić

Sledeće nedelje, na dan kada bi trebalo da se pred Vladom Srbije nađe Nacrt strategije kulturnog razvoja, o kome se u poslednje vreme i žučno raspravljalo u javnosti, jedna stavka iz njega već će biti ispunjena: 20. oktobra biće otvoren Muzej savremene umetnosti.

 – Vlada i Ministarstvo kulture ispunili su svoja obećanja kada je u pitanju Muzej savremene umetnosti, posle predugih deset godina čekanja, a potpuno samouvereno mogu da najavim otvaranje Narodnog muzeja u junu sledeće godine – ovo u razgovoru za “Novosti” ističe Vladan Vukosavljević, ministar kulture i informisanja. Kao još jedno ispunjeno obećanje dato na početku mandata navodi i to da se u našim ustanovama kulture više ne upravlja iz v. d. stanja (izuzetak je MSU, koji je bio u rekonstrukciji).

* Jedna od najvažnijih stvari u strategiji koja sada ulazi u proceduru, jeste da država poveća izdvajanja za kulturu. Kako ćete se izboriti za više novca?

– Na listi zemalja iz Evrope, mi smo praktično pri samom dnu, imajući u vidu da se iz budžeta odvaja svega 0,68 odsto. Ako se uzme u obzir da se to odnosi i na informisanje, onda se za kulturu odvaja oko 0,4 procenta. Preporuka Uneska, za sve zemlje sveta, jeste da minimalna izdvajanja iz BDP-a budu jedan odsto. Moramo vrlo brzo da se približimo toj sumi, zato što se pokazalo da je, bez obzira na ekonomsku snagu zemlje, to neophodan minimum za održavanje i razvoj kulturnog života u jednoj državi. Predložili smo, zato, postepeno povećanje od 0,1 odsto godišnje. U narednih deset godina to je prihvatljivo i održivo. I što se nas tiče, oko toga ne može biti kompromisa.

* Jedan od najvažnijih koncepata strategije jeste zaštita jezika i pisma?

– Smatramo da su jezik i pismo osnovno identitetsko pitanje jedne kulture, i da to nije slučaj samo u Srbiji, niti je samo stav Ministarstva kulture i informisanja, već nešto što važi za sve moderne države. Kultura govora se mora poboljšavati, mora se širiti kultura čitanja kvalitetne literature, jezik mora biti dodatno standardizovan, moraju se raditi novi rečnici.

RAZUMAN PREDLOG “NOVOSTI”
* Šta će se desiti sa inicijativom “Novosti” da listovi koji izlaze na ćirilici budu oslobođeni PDV-a? – To je inicijativa koja se naslanja na opšte principe koje afirmiše Ministarstvo kulture i informisanja. Razmislićemo o tome da li je to baš taj iznos ili neki drugi, da li poreske olakšice treba da budu simbolične ili značajnije. To je stvar za jednu posebnu skupštinsku raspravu, ali smatramo da je to jedna razumna mera za očuvanje i afirmisanje upotrebe ćirilice.

* A kada je reč o pismu?

– Smatramo da je srpsko pismo ćirilica, sticajem različitih okolnosti, a ja isključujem teoriju zavere, u javnom prostoru sve manje i manje u upotrebi. Ćirilica je jedan od osnovnih izraza kulture i tradicije našeg naroda i Vukove jezičke reforme. Ukoliko bi se nastavio ovakakv trend njenog nekorišćenja, zbog različitih razloga: duha vremena, dominacije engleskog jezika, razvoja industrije zabave, interneta, pa samim tim i veće upotrebe latinice, preti opasnost da praktično bude istisnuta skoro sasvim iz javne upotrebe. Privatno korišćenje pisma je potpuna sloboda svakog pojedinca. Mi svi znamo latinicu, tako će i ostati i taj dvofonetski kapacitet jednog naroda je prednost. U strategiji smo predložili neke mere kako bi se ćirilica više koristila. One nisu restriktivne, niti uperene protiv latinice. Podsticanjem svesti i poreskim olakšicama ćirilica bi mogla da se očuva kao pismo u upotrebi. Nećemo je nametati silom, jer je reč o simboličkim, stimulativnim merama.

* Ćirilica je zaštićena i Ustavom, zašto su potrebne dodatne mere?

– Postoji u našim propisima distinkcija preuzeta iz bivše SFRJ, gde se pravi razlika između jezika u službenoj i javnoj upotrebi, pa smo došli u situaciju da se tumači kako srpski jezik ima dva pisma. Ne, srpski jezik ima jedno pismo, tako piše i u Ustavu, ali život često iskrivi ono što se proklamuje. Duh vremena je uticao da ćirilicu potisne latinica, što nije dobro za kultutno nasleđe i identiet. Naš narod je bio rasut na različitim područjima tokom istorije, bilo je tu kulturoloških razloga, ali i okupacionih mera. Latinica je prvi put u jednom širem, zvaničnom smislu ušla u Srbiju i Beograd 1915. prilikom austrougarske okupacije. Svi okupatori su kao jednu od prvih mera uvodili zabranu upotrebe ćirilice, što se desilo i u NDH, jer su time napadali identitet i osećaj istorijskog kontinuiteta našeg naroda.

* Idenditet kulture čine i nacionalne institucije, a neke od njih iako su zaštićene i posebnim zakonima, kao SKZ, bore se za opstanak?

– U nacrtu strategije predložili smo čitav set promena i donošenja novih zakona i niz promena postojećih propisa, kroz podzakonske akte, ili korekcije postojećih zakona. U sadašnjoj zakonskoj strukturi postoje ustanove kulture čiji je osnivač republika, dok su SKZ i još neke registrovane po zakonu o zadužbinama, ili nekim drugim propisima i onemogućeni smo da ih finansiramo, osim na programski način. Međutim, napravili smo jedan uspešan presedan, pravilno tumačeći kapacitet koji zakon pruža i od ove godine Ministarstvo kulture pomaže na mesečnom nivou Kolarčev narodni univerzitet, sa oko 500.000 dinara, za tekuće materijalne i investicione troškove. Po sličnoj osnovi mislimo da nađemo rešenje i sa SKZ i još neke tradicionalno važne ustanove kulure.

* Na kritiku u javnosti naišlo je nedavno i odvajanje novca iz budžeta za film koji Rejf Fajns snima u Srbiji…

– Mislimo da je to investicija, a ne trošak, zato što zakon o kinematografiji kao strateški interes u ovoj oblasti navodi pomoć produkciji i domaćih i stranih filmova u Srbiji. Na predlog Filmskog centra Srbije, ustanove kulture kojoj pripadaju sve nadležnosti vezane za produciranje filmova, obratili smo se Vladi, koja je pravilno reagovala i omogućila ovu pomoć iz tekuće budžetske rezerve. Beograd je morao da uđe u trku sa Budimpeštom i posebno Pragom i postane poželjna destinacija za producente. O iznosu se može uvek debatovati. Taj film košta oko 13 miliona evra, a iznos koji je naša vlada odobrila je oko 3,8 odsto njegovog budžeta.

SPOMEN-PLOČE

* Hoće li Ministarstvo kulture učestvovati u vraćanju tri spomen-ploče – Slobodanu Seleniću, Antoniju Isakoviću i Mići Popoviću, skinute sa zgrade na Studentskom trgu 19, a svojevremeno podignute u zajedničkoj akciji sa “Novostima”? – Apsolutno ćemo to pomoći. Svi veliki evropski gradovi, Beč, Pariz, Berlin, Budimpešta, London, krcati su tablama na kućama u kojima je čak i godinu dana živeo neki velikan. To je nešto što ti uglednici zaslužuju i Ministarstvo kulture je apsolutno spremno da to pomogne i podrži.

* Kada je u pitanju međunarodna kulturna saradnja, ovo ministarstvo se odlučilo za otvaranje kulturnih centara…

– To je jedan od naših prioriteta. Kulturna politika i diplomatija postale su snažan alat na globalnoj sceni. Prvi rezultat te naše koncepcije je da će do kraja godine biti otvoren Srpski kulturni centar u Pekingu. Zatim imamo u vidu Moskvu, Berlin kao kulturni centar Evrope, a razmišljamo i o nekoliko drugih gradova. Moramo da idemo u korak sa svetom. Svi naši susedi nastupaju veoma aktivno u polju međunarodne kulturne politike, Mađarska ima 20 kulturnih centara, Bugarska 15, ne smemo da kaskamo.

* Na početku mandata bili ste vrlo rezolutni kada je u pitanju prisustvo kiča i šunda u našim medijima…

– I dalje sam, još više.

* Ali i toga je sve više. Šta koči mogućnost da se bolje stane na put kontaminaciji javnog prostora?

– Dobar deo odgovora na to pitanje se sastoji u temeljnijem i doslednijem sprovođenju ovlašćenja koja imaju medijska regulatorna tela u skladu sa zakonom. Nasledili takvo zakonsko rešenje koje je standardno u Evropi, da ministarstva administrativnim merama ne utiču na pravila u medijima, već da to čine regulatorna tela. Sklon sam da ocenim da ona ne koriste uvek sve svoje kapacitete. Kada je reč o štampanim medijima, Ministarstvo, što je dobro zbog opšte demokratičnosti društva, takođe nema mogućnost da utiče na sadržaj. Ali kada su u pitanju upotreba skarednog jezika, pornografski i drugi nedopustivi sadržaji, to je omogućeno regulatornim telima. Nismo zadovoljni nivoom dobrog ukusa i estetskim i drugim sadržajima u medijima, ali to sa sobom nosi slobodno medijsko tržište.

* Da li je nezahvalno biti ministar kulture u Srbiji?

– Jeste.

* Zašto?

– Kada bi bilo više novca, stvari bi bile u izvesnoj meri relaksiranije. Ali nije sve u novcu, mi se kao i neke druge zemlje nalazimo u hibridnom sistemu: postoji s jedne strane nasleđe prethodih vremena u kojima je država poglavito finansirala projekte u kulturi i model po kome se ona potpuno povlači i prepušta je tržištu. Mi smo ni tamo ni ovamo. Tržište ne sme da bude glavni faktor arbitriranja u kulturi, a s druge strane, država nije u stanju sve da finansira. Nastao je jedan dvoglavi model, i upravo ta situacija dovodi do stvaranja interesnih grupa u kulturi. Nije lako biti ministar kulture, a naročito informisanja u Srbiji, ali to je jedan časan posao, zahteva mnogo truda i čovek ima za šta da se bori. Posao jeste težak, ali ga ja uz maksimalan trud i veliko zadovoljstvo, uprkos svim poteškoćama, obavljam dokle god budem u prilici da ga obavljam.

OBOGATITI KULTURU SEĆANjA

Naša kulura sećanja bi mogla dodatno da se obogati i podstakne kroz spomenike, ne samo velikanima iz kulture (u Beogradu ih nemaju Miloš Crnjanski i Danilo Kiš) već i istorijskim ličnostima, smatra ministar Vukosavljević:

– Spomenik smo ostali dužni Dijani Budisavljević, koja je spasla više od 7.000 dece iz Jasenovca i Jastrebarskog i time učinila jedan od najvećih podviga u toku Drugog svetskog rata – objašnjva naš sagovornik. – Ako ćemo dosledno da sprovodimo principe kulture sećanja, čini mi se da bi trebalo razmisliti da se nekom ulicom barem odužimo i Blagoju Jovoviću, za koga malo ljudi zna. Jovović je Srbin iz Crne Gore koji je u Buenos Ajresu izvršio atentat na Antu Pavelića, od koga je umro dve godine kasnije u Madridu. To ne bi bila pohvala atentatu kao načinu borbe, već hrabrosti da se najveći krvnik srpskog naroda suoči sa pravednom kaznom, ako to nisu mogle da urade države, Jugoslavija, Argentina ili Španija. Njegovim činom zadovoljena je ljudska i božanska pravda.

Autor: Miljana Kralj

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

Matija Bećković: Svaki okupator je prvo zabranjivao ćirilicu …

Ćirilica u periodici i književnim delima Srba katolika sa …

Milana Babić: Ćirilica je pitanje srpskog dostojanstva …


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top