fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Драгиња Црногорац из Полаче: Како сам посрамила пљачкаше

Драгиња Црногорац
Драгиња Црногорац

Полача – У очима старице Драгиње Црногорац, која гази девету деценију живота, сабрало се много туге. Запамтила је она, каже, много зла. Ниједно је није мимоишло. Избораног чела, дрхтавих руку и погледа који се губи у каменитим висовима Динаре, Драгиња своју старост живи сама и усамлјена. Никад се није удавала, а сав радни вијек, као и већина овдашњег становништва, посветила је овчарству. Будила је зоре, испраћала сумраке, живећи мирно и тихо у својој Полачи, мјесту поред Книна. За основно је увијек имала, а више од тога није ни желјела. Била би њена старост мирна и спокојна, каже ова старица, да се није десило избјеглиштво. Са сузама у очима присјетила се оног дана када је оставила све што је стекла: имовину, успомене, гробове родителја…

– Никад нећу заборавити тај врели августовски дан. Видим, сви у селу страхују, не знају шта носи дан, а шта ноћ. Страх ме ухватио, а кога и не би? Ипак, и далје сам вјеровала да се неће десити што се десило. Одједном је почело да се чује гранатирање, грмјело је са свих страна. Не дај Боже никоме! Видим да се мора бјежати, да се мора глава спашавати. Или иди, спаси главу и све остави, или остани и погини. Тако је било – прича Драгиња, трлјајући сузне очи.

Нисам више могла ћутати. Нестало ми страха. Одем до њих и кажем им да их буде срамота то што раде, да не узимају туђе. Иако су били обични плјачкаши, мало су се постидјели. Није им било право
Заједно с осталим Полачанима кренула је на пут за нигдје. Када је и највиши врх Динаре ишчезао из њеног погледа, схватила је како је враг однио шалу. У тракторској приколици, гледајући у избјегличкој колони непознате предјеле, више гладна него сита, мислила је на своју Полачу, на овце које су јој остале, страхујући шта ће бити са њима. Како и не би, када им је посветила сав свој живот. Ћутањем којим скрива болне ожилјке прошлости, Драгиња прикрива своју избјегличку причу. Тек од других сазнајемо да је пар година провела у Лајковцу, у туђој землји, међу туђим лјудима. Вратила се чим су створени основни предуслови. На помен приче о повратку Драгињине очи наједанпут бивају веселије.
– Вратила сам се чим сам могла. Није туђи свијет за мене. За младе можда јесте, али за мене није. Стара сам ја за навикавање. Знала сам да неће бити нимало лако, али сам била спремна да трпим. Слађа је вода тамо гдје си рођен него сва блага туђег свијета – каже Драгиња, присјећајући се трена када је након толико година поново угледала кућни праг, динарске висове и добро знане предјеле камените Полаче.

– Било је то као да сам се родила други пут. Све оплјачкано и пусто, а мени срце пуно. Хоће из груди да искочи. Тада сам себи рекла да из Полаче нећу нигдје док сам жива. Овдје су гробови мојих родителја, па биће и мој, кад за то дође час. Почела сам живот испочетка. Прикупила најосновније, поново заметнула нешто оваца уз помоћ хуманитарних организација, и наставила тамо гдје сам стала.

Пошто јој је кућа у којој је живјела била неусловна, спавала је код комшија. Дању је, како је знала и умјела, сређивала свој некадашњи и будући дом, који је био препун разбацаних ствари искиданих јоргана и јастука у којима је, ни сама не зна ни ко ни када, вјеројатно тражио оставлјени новац, којег Драгиња није имала ни тада ни данас. Када је испразнила и очистила кућу, уз помоћ ријетких комшија сковала је дрвена врата. Чим су врата на кући била спремна за заклјучавање, Драгиња се захвалила комшијама на гостопримству и поново, након неколико година, заноћила у својој кући.

– Од среће нисам могла заспати. С друге стране био ме је и страх. У селу нас је било мало, свега неколико стараца, а још увијек су долазили они који су из пустих кућа износили оно што је преостало. Сви смо се бојали тих лјуди, а многи се нису смјели ни појавити иако су знали да отимају баш њихово. Таква су, дијете моје, тад времена била. Дође њих неколико камионом, па износе што нису изнијели други. Једном су тако дошли, куцали на она моја јадна врата, а ја се била ућутила и нисам се јавила. Ударали су више пута, а ја ништа. Онда су отишли. Други дан ето их опет. Ја сједим вани испред куће кад видим да ти плјачкаши по комшијским кућама опет траже шта би могли узети. Нисам више могла ћутати. Нестало ми страха. Одем до њих и кажем им да их буде срамота то што раде, да ту лјуди живе и да не узимају туђе. Иако су били обични плјачкаши, мало су се постидјели. Није им било право. Од тада су долазили ријетко, тек понекад, али у друге крајеве села. Моје их очи више нису видјеле, прича наша суговорница.

Временом је у Полачу пристизао све већи број повратника. Једни су долазили на неколико дана, да обиђу опустошена имања и гробове сродника, други су обнавлјали куће и одмах након обнове враћали се трајно. Како је број повратника растао, тако је и Драгињи бивало све лакше. Имала је, каже, с неким попити каву, испричати се, пожалити, али и затражити помоћ.
– Сада је већ тешко, године ме стигле. Тешко ходам, сама сам, али не жалим. У својој сам кући, никоме не сметам и нико не смета мени. Живим како умијем и знам, али тешко ми пада када видим траву у башти, овце више не могу држати… А навикла сам – каже Драгиња тужно сагињући поглед.

– Радила сам по цијели дан још од дјетињства, помагала родителјима, брату, комшијама, а онда и сама годинама држала овце и од тога пристојно живјела. Да није било рата свима би нам било болје, али шта се може?! Мени је најбитније да ујутру кад устанем погледам у Динару. Одмах ми је и лакше и љепше, а остало како Бог драги да…
Драгиња Црногорац данас преживлјава захвалјујући социјалној скрби, а редовно је обилазе и геронто-домаћице из Книна о којима ова старица има само ријечи хвале. Ту су родбина и комшије да каткад припомогну овој старици, чији је живот проткан патњом и тугом, али и снажном волјом да се, као моћна Динара, одоли свим животним бурама.

(Портал Новости)

Аутор: Васка Радуловић

Извор: Банија Онлине

 

Везане вијести:

У Биљанима Горњима живи тек мало остарјелих становника …

Жељко Обрадовић: Жељели смо заштитити свој народ …

Кроз блато до Блатуше | Јадовно 1941.

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: