Драгана Ђукић: Сада унуци траже своје нестале деде и баке

Ти унуци су данас сазрели људи од тридесетак година и они имају потребу да се сазна истина о њиховим у рату убијеним прецима. Оно што је битно да та деца и унуци нису затровани мржњом.

Пише: Бојан Муњин

Проблем несталих и трагање за посмртним остацима жртава ратова у тренутку распада Југославије, оптерећују до данас, 35 година касније, друштва настала на рушевинама те државе. Драгана Ђукић, предсједница Удружења породица несталих и погинулих „Суза“ из Београда, већ дуги низ година свједокиња је овог болног и незавршеног процеса. У данима када Хрватска и Србија на потпуно различите, супротстављене начине, обиљежавају сјећање на војну акцију „Олуја“, тема потраге за несталима постаје још актуалније питање.

Удружење „Суза“ из Београда бави се проналажењем посмртних остатака несталих Срба, жртава ратова на подручју бивше Југославије. Ваше недавне изјаве на Привредниковој трибини говоре да тај процес иде јако споро.

Прво да кажем да наше удружење „Суза“, које је основано 1996. године, чине људи, избегли Срби након „Олује“ који долазе из свих делова Хрватске и свакоме од њих је неко убијен или је нестао. Имамо и волонтере и помагаче по потреби: психологе, социјалне раднике, правнике и друге. Штампамо наш лист Суза, а имамо више објављених књига и других публикација везаних за меморирање и сећање на наше нестале и мртве. Радимо и психолошке радионице за људе који без изузетка проживљавају хроничну трауму у тражењу својих несталих. Резултат тих радионица су радови многобројних људи који су у тим радионицама учествовали и који су писали или сликали да би некако лакше изашли на крај са својим дугогодишњим боловима. Обично сваке године пред „Олују“ издамо и посебни број нашег часописа посвећен том великом страдању. Рекла бих још да смо изложбу слика судионика наших радионица под називом „Сећања“ представили 23. марта ове године у Палати нација УН-а у Женеви.

Више листа несталих

Колико удружење „Суза“ има на попису несталих особа за којима се трага?

Имамо попис од хиљаду и петсто несталих. Оно што има хрватско Министарство бранитеља је бројка од хиљаду седамсто несталих који се воде као хрватски држављани. Проблем је у томе што нико неће да каже да су ту и Хрвати и Срби, па се онда мисли, да ако Министарство бранитеља каже да је то списак од 1.700 несталих, да су ту само Хрвати. Организација „Веритас“ из Београда има још листу од око 500 несталих, што значи да би требало направити ревизију комплетне листе несталих, и Хрвата и Срба, али мени се чини да надлежни органи у Хрватској ту листу од 1.700 несталих не желе проширивати. Бојим се да је проблем у томе што су на овој листи од 500 несталих само људи српске националности.

Зашто хрватско Министарство бранитеља на своју листу не жели уврстити и ових 500 несталих?

Постојало је једно правило Међународног црвеног крста да нестанак неке особе може пријавити само најближи сродник, а како је у рату у Хрватској било пуно људи који су бјежали или су страдавале читаве породице, онда није имао тко да пријави нестанак те најближе особе. Зато је тај попис од 500 несталих направљен накнадно. Не ради се о томе да се само истиче колико је погинуло Хрвата, а колико Срба, него о томе да свако тражи своје страдале.

„Суза“ има попис од хиљаду и петсто несталих. Хрватско Министарство бранитеља опет има бројку од хиљаду седамсто несталих, Хрвата и Срба. Организација „Веритас“ из Београда има још листу од око 500 несталих, што значи да би требало направити ревизију комплетне листе несталих

Што би било потребно да би се комплетирао број несталих особа?

Оно што је потребно је да се ускладе различите листе. Оно чега би требало највише је добра воља надлежних институција у Хрватској, као и спремност у доброј намери за сарадњу хрватских и српских служби да се те гробнице обраде и да се ти посмртни остаци несталих људи пронађу. Тај посао би се могао лако завршити, отприлике 95 посто случајева, у идућих годину дана. На тај начин би се скинуло веома тешко бреме које породице несталих носе деценијама.

Како трауму нестанка преживљавају породице несталих Срба?

Те жене које су изгубиле своје мужеве, браћу или синове, направиле су надљудске напоре да би своју децу подигле и одржале породицу. Морам да кажем да сам поносна на наше породице што достојанствено носе ту тугу за својим несталима и посебно што не живе у мржњи. Људи који су након „Олује“ прогнани у Србију, данас су то већ људи старије животне доби и они су већ направили ту у Србији гробнице за себе, али и за убијеног сина, чије остатке још нису пронашли. Када би били пронађени посмртни остаци свих несталих, без обзира на националност, тада би те породице могле да наставе да живе и да и Хрвати и Срби почну да граде неке нормалније односе.

Да ли потрага за несталима, на неки начин, може ујединити, симболички речено, хрватске и српске мајке?

Искрено да вам кажем, ја сам за такву идеју и често разговарам са људима из удружења које траже хрватске жртве и нестале. Ми се врло добро разумемо, сарађујемо и жалимо једни друге и ја имам конкретних искустава са људима из удружења хрватских цивилних жртава рата који су заиста добри и честити људи. Али онда нашим удружењима стиже приговор: зашто не дођете на Мирогој и не упалите свећу за хрватске жртве у Вуковару или уопште у рату у Хрватској. Верујте, ја бих то урадила, али пробајте замислити делегацију Срба која долази на Мирогој да упали свећу за хрватске жртве… Каквих би све љутих реакција било? Па представницима Срба није могуће, забрањено им је под претњом, да дан пре обележавања страдалих на Овчари баце венац у Дунав. Хајде да седнемо ми који смо изгубили сваки своје, и пружимо руке једни другима за страдале у „Олуји“, у Вуковару и другде. Као што рекох, што се тиче надлежних институција оне би, ако би хтеле, могле врло брзо да реше проблем несталих и да ту тешку муку скину са леђа оних који су преживели и пате за својим ближњима.

Манипулација жртвама

Како кажете, међудржавна сурадња по питању несталих иде врло споро. Што се у овом тренутку конкретно може урадити?

У тражењу несталих и у захтјеву према хрватским надлежним органима по том питању, ми можемо и даље да устрајавамо или да одустанемо. Треће варијанте нема. С обзиром на то колико та сарадња са надлежним органима у Хрватској у тражењу и идентифицирању мртвих иде споро, премда су многа гробишта српских жртава позната, тешко је пронаћи снаге за даљњу борбу. Али, када највише потонемо зна нешто да се деси или буде неки телефонски позив, јави се нека породица и онда схватимо да морамо да наставимо даље. Ми данас слушамо како се и даље манипулише бројкама жртава у Јасеновцу, 80 година након Другог свјетског рата, па се онда питамо да ли ће неко и за 50 година да каже „шта је са тим српским жртвама у ′Олуји′ и другде, зашто још није утврђено колико је невиних људи страдало“. Ако би тако нешто неко казао, постављало би се одмах и питање шта смо ми као потомци тих жртава, данас у тражењу несталих урадили. Наш морални дуг према тим људима који су страдали јесте да их пронађемо. Док ми постојимо морамо тај дуг према несталима и мртвима да подмиримо.

Што удружења несталих данас конкретно могу учинити?

Ми не можемо да ископавамо масовне гробнице, већ то могу државе ако се усагласе да ће то да раде. Оно што ми чинимо јесте да их непрестано подсећамо да би то требало да ураде. Али, оно што ми можемо и што чинимо јесте да записујемо приче породица о томе како је ко нестао, убијен и колико година траже његове посмртне остатке. Или се сећање на те људе, као што рекох, може обележити сликама које су неки други људи насликали, у спомен на те мртве да их се не би заборавило. Од сваке те судбине може да се направи документарни филм. У том записивању сећања суделују породице и доносе нам разне приче, па се онда и оне осећају лакше него ако би сви ти ближњи само седели и оплакивали мртве које не могу да пронађу. Та изложба слика о несталима која је била у Женеви и сада у Београду, изнимно позитивно делује на породице несталих. Те породице су свесне свега: и да су изманипулисане пуно пута, и да им је нека надлежна институција обећала да ће кренути у потрагу, да ће почети са ископавањима, па то обећање није испуњено. Они су већ почели да живе у уверењу да више никада неће наћи своје најмилије.

Како те породице заправо живе након више од 30 година чекања, тражења, обећања?

Ти људи осећају страх. Тај страх произлази из њихове стрепње да ће они да оду са овог света а да неће успети да реше случајеве несталих својих најближих. Јер, они се брину да ако су они носили тај терет проналазака посмртних остатака својих најближих, зашто би тај терет сада морао да се пренесе и на њихову децу. Дакле, сада већ имамо ситуације да унуци траже посмртне остатке својих дедова и бака. Самохране мајке су исцрпљене, али су и снажне. Оне пред децом не смеју да поклекну, али тешко подносе своје болове.

Која је посљедица кроничног и безнадежног тражења несталих?

Ради се о томе да су те породице постале заробљеници те тајне нестанка најмилијих, јер не могу због тога што ту тајну нису разрешили да се радују ни лепим догађајима. На пример, не могу да се радују свадби властите деце и да гледају напред, ако су њихове мисли, бриге и туге непрестано окренуте према натраг. Баш сад имамо случај једне мајке која жени сина, а није још пронашла супруга који је страдао у рату и она каже: ја не знам како ћу да преживим тај дан. Ради се о томе да ти људи нису ожалили своје најмилије, нису прошли кроз процес туговања и они непрестано живе са кости у грлу, због чега не могу даље. Све ове ситуације које су се догодиле у међувремену: корона, строга ограниченост кретања, страх, нови ратови, само повећавају њихово неспокојство, а не смирују га. Коначно ти људи који нису пронашли своје мртве стално се крећу у затвореном кругу: они непрестано имају потребу да о томе причају, а како време пролази све мање људи има стрпљења да их слуша.

Имамо једну мајку која жени сина, а још није пронашла супруга који је страдао у рату, која каже: не знам како ћу да преживим тај дан. Ради се о томе да ти људи нису ожалили своје најмилије због чега не могу даље

Како друга и трећа генерација, ђеца и унуци, подносе тај процес жаловања, страхова и тражења несталих?

Па, на пример, моја деца и деца других родитеља који су изгубили своје ближње на различите начине доживљавају оно што виде: сузе родитеља, нестанак неког кога су некад давно познавали, а њега више нема, као и објашњавања зашто тога више нема. Психолози сматрају да се од унука не требају сакривати болне чињенице, него их са њима треба суочити. Ти млади људи морају бити свесни стварности живота који није увек леп. Ти унуци су данас сазрели људи од тридесетак година и они имају потребу да се сазна истина о њиховим прецима. Оно што је битно да та деца и унуци, понављам, нису острашћени и нису затровани мржњом због чињенице да су њихови преци убијени у рату.

Извор: П – портал

---