Dragan Vujičić: Odgovor V. Đuriću Mišini ili Do koliko brojati smrti u Jasenovcu

Na portalu „Stanje stvari“ 28. aprila osvanuo je tekst Veljka Đurića Mišine „Ostavite se brojanja stradalnika u Jasenovcu„, „posvećen” intervjuu sa akademikom Srboljubom Živanovićem koji su „Novosti“ objavile 10. aprila ove godine.

U tekstu za „Novosti” Živanović govori o svojim zaključcima o broju žrtava u hrvatskom logoru Jasenovac 1941-1945. i procenjuje da je u ovom periodu tamo stradalo 700.000 Srba, 23.000 Jevreja i 80.000 Roma, odnosno da je konclogor Jasenovac progutao 803.000 žrtava!

Na početku svog reagovanja, Mišina za nastanak ovog teksta optužuje „vladajuću elitu“ koja „manipuliše prostim narodom“ i, prema njegovim saznanjima, sredstvo manipulacije ovoga puta su bile stranice „Večernjih novosti“ i posledično autor intervjua, odnosno ja.

Takođe, vd direktora Muzeja genocida navodi da je tekst prethodno prosledio glavnom uredniku „Novosti“ Ratku Dmitroviću i, pošto on nije odreagovao, svoje pisanije šalje portalu „Stanje stvari“, i to „kako njegov intelektualni trud ne bi ostao u ličnoj arhivi“.

Jedino ne navodi – do kog broja je poželjno računati jasenovačke žrtve.

U ovom odgovoru Veljku Đuriću ja neću braniti stručni autoritet profesora Živanovića niti pravdati Dmitrovićevu odluku da ne pusti Mišinin tekst. Zaista, nisam znao da je VD direktora Muzeja genocida pisao „Novostima“ a da jesam – na kolenima bih molio Dmitrovića da otvori polemiku.

Naime smatram da bi ona bila lekovita.

U svom reagovanju, ja ću pokušati da objasnim kako se prave „Novosti“ i zašto se intervju sa ovom tematikom i ovim sagovornikom našao na trećoj strani 10. aprila i zašto se recimo nisam odlučio da pravim razgovor sa Mišinom koji se kroz svoj tekst preporučuje kao jedini merodavan. Takođe, probaću da osvetlim i kome pismo piše Mišina, koristeći adresu „Novosti“.

Krenimo Mišinom.

„U kompleksnim vremenima, vladajuća elita zna da posegne za manipulacijom prostim narodom kako bi ga odbila od osnovnih životnih problema. U tu dobro pripremljenu igru obično ‘ubace’ igrače u čiji autoritet niko ne treba da sumnja. Poznato je da u takvim manipulacijama kao sredstvo najbolja služi istorija, odnosno pojedine ličnosti i događaji koji su, na određeni način, označili bitne prekretnice.

U tom kontekstu može se posmatrati i veliki intervju sa antropologom Srboljubom Živanovićem pod naslovom ‘Tito je sakrio istinu o Jasenovcu’„ – otkriva Veljko Đurić Mišina.

Ako dobro razumem, prema Mišini, neko iz vladajuće elite pozvao je urednika „Novosti“ da, zbog „kompleksnih vremena“, narodu poturi igračku zvanu Jasenovac da se ovaj zabavlja. Glavni urednik je zatim pozvao mene i ja sam bio izvođač prljavih radova.

Gospodine direktore!

Nikakve zavere i konspiracije nije bilo.

Jednostavno, planirajući broj za 10. april (dan NDH) a znajući da će istog dana početi obeležavanje 75 godina od uspostavljanja najstrašnijeg konc-logora u Drugom ratu, svojim kolegama sam predložio da pozovemo akademika Živanovića, jedinog Srbina koji je 1964. „zabio sondu“ u Donjoj Gradini u srpsku grobnicu dugačku 16 a široku pet kilometra, gde su pokopani zverski pobijeni ljudi. Živanović je kasnije u knjizi (u izdanju kuće „Pešić i sinovi“, koja i danas može da se nabavi) objavio svoje nalaze i zaključke višečlane komisije koja je radila na ovom poslu.

Za Živanovića kao sagovornika opredelio sam se i jer sam pročitao da je isti bio i u Dedijerovom timu, kada su u pretprošloj deceniji 20. veka pripremali Jasenovački slučaj za Raselov sud. Godine 2.000 Živanović je izabran i za predsednika Međunarodne komisije za utvrđivanje istine o Jasenovcu. Meni je to bilo dovoljno da zaključim da se radi o čoveku koga vredi čuti.

Vi gospodine Mišina, koliko ja vidim, „ustajući“ protiv „Novosti“ i Živanovića, „ustajete“u stvari protiv broja žrtava o kojima govori naš sagovornik.

On tvrdi 803.000.

Vi, pak, u svom reagovanju upadljivo ne navodite broj postradalih koji bi za Muzej genocida u Beogradu bio politički i civilizacijski korektan i ispravan!

Zašto?

Priznajem, „prebirajući“ zbog čega ste „Novosti“ i mene lično okrivili za zaveru protiv naroda jedino što mi je pada na pamet je taj, za Vas sporni broj pobijenih.

Razmišljam, možda ste pomislili da mi imamo neke veze sa tim što je, istog dana kada se pojavio intervju u „Novostima“ (10. aprila), u Muzeju kinoteke tokom predstavljanja filmova o logoru i predsednik vlade Srbije Aleksandar Vučić rekao, pozivajući se na ustaške i nemačke izvore, da je u Jasenovačkom genocidu umoreno 500 odnosno 700.000 ljudi uglavnom Srba.

Kunem Vam se, nikakve veze sa tim nemamo. Nit je on suflirao „Novostima” niti mi njemu!

Uostalom, i sami ste tog dana u Kinoteci mogli da priđete Vučiću i kažete mu „da ne preteruje“. Ukoliko niste bili tog dana u sali u Kosovskoj (a po funkciji trebalo je da sedite tamo), mogli ste da uputite pismo Vladi i da iznesete zamerke. Jer, oni su ti koji manipulišu.

Jedino, ako niste zaključili da je po Vas oportunije da pišete Vučiću a adresirate na „Novosti“.

Ako je tako, to nije lepo!

Da se ponovo vratimo na broj žrtava u hrvatskom logoru Jasenovac sa kojim barata Vaš Muzej genocida u Beogradu, odnosno da „prepustimo to onima kojima je to struka i obaveza“ – kako to tražite u obraćanju na „Stanju stvari“.

U intervjuu za „Novi magazin“ u broju od maja 2015. Dragan Cvetković, viši kustos (Vašeg) Muzeja žrtava genocida u Beogradu, između ostalog kaže:

„…. Jasenovac se izdvaja kao najveće pojedinačno stratište i dosadašnjom smo revizijom došli do više od 88.000 stradalih, šta čini 13,5 odsto svih žrtava….

JUSP Jasenovac (u Hrvatskoj) zabeležio je imena 83.145 žrtava, no verujem da će ubrzo dosegnuti našu brojku. I njihovim i našim istraživanjem pobijena je teza o najviše 80.000 stradalih, koja je proteklih decenija prisutna u Hrvatskoj: taj je broj sada u rasponu između 80.000 i 100.000, a mislim da će naš rad i to oboriti. Naravno, to dokazuje i netačnost tvrdnje o 700.000 stradalih, pa i onih umerenijih, o nekoliko stotina hiljada, prisutnih u Srbiji. Dostupni su nam isti izvori, ali je pitanje šta je ko iz njih dosad izvadio, u perspektivi, obe će institucije verovatno obraditi sve izvore i doći do približno istog broja stradalih.“

Na sledeće pitanje: Koliki bi mogao biti konačan broj jasenovačkih žrtava,kustos kaže:

Na osnovu dosadašnje revizije – koja je najobuhvatnija u slučaju Jevreja, a najgora u slučaju Roma – i iskazanom trendu u obrađenim podacima, mogao bih da zaključim da je onde život izgubilo između 122.000 i 130.000 osoba. Naravno, to nije neoboriva procena, ali je najrealnija u ovom trenutku. Iskreno, sumnjam u neke drastične promene, više je reč o relaciji od nekoliko hiljada, dva-tri odsto stradalih, i to uglavnom romske nacionalnosti…..

I tri godine ranije isti Vaš kustos, Dragan Cvetković, ovog puta u intervjuu Blicu (22.4.2012) kaže slično:

„… Kolege iz Spomen-područja Jasenovac su personalnom identifikaciom došli do broja od oko 80.000 i nastavljaju s radom. Mi u Muzeju imamo podatke od oko 88.000 stradalih i idemo dalje…“

Zaista, ne mogu a da ne primetim gospodine Mišina da u periodu od aprila 2012. do maja 2015. niste mnogo radili…

Međutim, ima na internetu još zanimljivijih stvari iz rada Vaše institucije.

U intervjuu za portal NSPM 28. septembra 2012. pod nazivom „Preuveličavanjem zločina na jednom mestu relativizuje se genocid u celoj NDH“ ,Jovan Mirković, istoričar i viši kustos u (Vašem) Muzeju žrtava genocida – a koji je ranije bio i direktor Spomen-područja Jasenovac – govori o radu Muzeja i rezultatima dosadašnjih istraživanja. Tom prilikom on navodi da je Muzej u Beogradu identifikovao 89.000 žrtava i, što je važnije, objašnjava metodologiju rada Muzeja u Beogradu odnosno kako se dolazi do „ulaznih podataka“ kada je u pitanju popis žrtava Jasenovca.

Veli:

„Nažalost, nikada nije napravljen celovit popis stradalih stanovnika Jugoslavije, iako je bilo više parcijalnih pokušaja da se on sprovede. Najdalje se otišlo 1964. godine, kada je država pokušala da popiše ljudske gubitke radi naplate ratne štete od Nemačke. Rezultat popisa koji je obuhvatio oko 600.000 osoba, a koji nije dostigao očekivani broj žrtava od 1.700.000, nije zadovoljio naručioca, pa je bila stavljena zabrana njegovog korišćenja. Nakon skidanja zabrane korišćenja podataka Savezni zavod za statistiku je od 1995. do 1998.otpočeo reviziju popisa, a zatim je taj posao preuzeo Muzej žrtava genocida od 2002. do danas, da u okviru svojih skromnih materijalnih i ljudskih resursa obavi ovaj posao, upotpunjujući broj stradalih bez obzira na njihovu nacionalnu, versku, političku ili vojnu pripadnost.“

Ako razumem dobro, Jovan Mirković tvrdi da je popis žrtava nije svojim brojem zadovoljio naručioca budući da je bio manji od očekivanog 1.700.000 te je zato na njega stavljena tačka!

I Vi gospodine Mišina u reagovanju na tekst u „Novostima“ govorite o istom popisu SUBNORA ali tvrdite drugačije:

„Poznato je da jugoslovenska komunistička vlast nije dozvoljavala naučno-istraživačke projekte o ratnim žrtvama 1941-1945. godine. Najvažniji razlog bio je u činjenici da bi se posle popisa utvrdilo da je najveći broj stradalih pripadao srpskom narodu, da je najveći broj ubica potekao iz hrvatskog naroda, a to bi bilo pogubno za partizansku revoluciju i komunističku ideologiju bratstva i jedinstva. Bez obzira na sve to, vlast je nekoliko puta dozvolila istraživanja ali samo do određenih granica. U tom kontekstu treba posmatrati i odluku da SUBNOR Jugoslavije bude nosilac popisa ratnih žrtava, ali je unapred odlučeno da popis bude samo delimičan (da se ne popisuju žrtve druge strane u građanskom ratu). Tim popisom je dobijen podatak od oko 650.000 ratnih žrtava! U okviru tog posla, dozvoljeno je i ograničeno stručno iskopavanje na teritoriji na kojoj su se nalazili delovi koncentracionog logora Jasenovac.“

Šta da kažem sem da bi bilo lepo kada bi se Vi pod istim krovom dogovorili da li je žrtava u popisu 1964. bilo premalo ili previše. Na stranu to što Vi, Mišina, kažete da je žrtava bilo više nego što je tada bilo politički korektno a potom u nastavku istog teksta profesoru Živanoviću spočitavate da je njegova nalaz o 803.000 umorenih nemoguć…

U prethodno pominjanom intervjuu za NSPM, Jovan Mirković detaljnije pojašnjava modus operandi prema kojem „bratski“ popisuju žrtve Muzeji u Jasenovcu i Beogradu.

„… Nisu utvrđeni ukupni ljudski gubici, a ni broj žrtava, kako se nekad to govorilo, fašističkog terora nije potpuno utvrđen. U materijalu Reparacione komisije Vlade FNRJ objavljeno je da je Jugoslavija za vreme Drugog svetskog rata imala 1 706 000 žrtava. To smo svi učili u školama.

Kasnije je profesor Vladeta Vukčević, koji je tada radio u Zavodu za statistiku, istakao da je ta brojka zapravo demografski gubitak, koji je pretvoren u stvarni ratni gubitak. Demografski i stvarni ratni gubici su izračunavani različitim statističkim metodama, i imali smo nekoliko demografa sa različitim veličinama, u zavisnosti na koji način je računat prirodni priraštaj. Ipak, imamo vrlo slične pokazatelje nekoliko izračunavanja. To su često pominjani Kočović i Žerjavić, koji su stvarne ratne gubitke izračunavali na nešto preko milion. Slične podatke je 1964. objavio i Savezni statistički zavod, gde prema njihovim proračunima stvarni ratni gubici iznose do 1 100 000 stradalih. To se misli na ukupne ljudske gubitke, civilne i vojne, na svim zaraćenim stranama. Ovaj popis je zatim stavljen pod embargo jer nije odgovarao zadanom broju“.

Prema mom mišljenju, gore narečeni Savezni zavod za statistiku 1964. mogao je iznese samo podatke sa, kako i Vi to priznajete, „namerno faličnog“ pokušaja SUBNOR da utvrdi broj žrtava u ratu – mada u intervjuu za NSPM Jovan Mirković pominje i pokušaj SUBNOR da popiše žrtve tokom 50-ih godina za koji i sam kaže da ne postoji sačuvan (da li je to popis Vladete Vučkovića?). Mirković pominje i popis rađen sredinom šezdesetih godina za potrebe ratne odštete?!

A kada su u pitanju „ujednačene“demografske studije Vladete Vučkovića, Kočovića i Žerjavića na koje se poziva Vaš kustos Jovan Mirković, podsećam Vas da su ova trojica, od kada su se pojavili sredinom pretposlednje decenije prošlog veka, okarakterisani kao „prvoborci“ Hrvatske u pokušaju revizije broja žrtava u Drugom ratu, naročito kada je upitanju broj stradalih u Jasenovcu.

Prva zvanična brojka o 1.706.000 poginulih Jugoslovena u Drugom ratu izneta je u Parizu na Međusavezničkoj konferenciji zemalja koje su od Nemačke i njenih saveznika tražile reparacije. Istu cifru iznosi i Kardelj 1947 u UN. Godine 1951. posle popisa iz 1948, demograf iz Saveznog zavoda za statistiku Ivan Lah (nadređen Vučkoviću) piše rad prema kojem su ukupni demografski gubici bili 2.120.000. Đorđe Tasić (iz iste ustanove i takođe stariji od pomenutog), radeći drugom metodom, dolazi do brojke od 2.428.000 demografskih gubitaka od kojih je 1.4 miliona, tvrdi, zaista ubijeno. Demograf Frumkin iste godine tvrdi da je ubijeno 1.5 miliona ljudi dok čelni čovek Saveznog zavoda za statistiku Adolf Voglenik (koji je navodno Vučković dao zadatak da radi za Kardelja) 1952. iznosi podatke da su ukupni demografski gubici Kraljevine Jugoslavije bili 2.854.000 ljudi a da je stvarno umorenih bilo 1.814.000.

Svi ovi radovi bili su važeći dok u Zagreb 1985. nije sleteo avion sa Andrijom Artukovićem i dok Vučković, Kočović i Žerjavić izgleda nisu postali „etalon“ za izračunavanje broja žrtava u Drugom svetskom ratu na teritoriji bivše SFRJ.

Dr Životije Đorđević, u svoje dve knjige „Gubici stanovništva Jugoslavije u Drugom svetskom ratu“iz 1997. i potom u knjizi „Gubici stanovništva Jugoslavije u Drugom svetskom ratu-nauka i skribomanija“, izneo je detaljne recenzije radova trojice Vaših „omiljenih“ demografa u kojima je pokazao i na koji način su oni umanjili broj žrtava za oko 800.000. Na Vučkovića, Kočovića i Žerjavića, ako se sećate, bilo je mnogo osvrta 90-ih i, otprilike, nema autoriteta u Srbiji koji nije upozorio na njihovu pravu nameru.

Kako to piše Životije Đorđević, demograf Vladeta Vučković se prvi put pojavio u časopisu „Naša reč“ oktobra 1985. sa tvrdnjom da je on radio popis žrtava Drugog rata za Kardelja 1947. kao student druge godine matematike.

Vučković kaže da je slučajno je navratio u Savezni zavod za statistiku da traži posao 1947. i posle samo četiri meseca rada direktor zavoda Adolf Vogelnik ga je angažovao da za Kardelja izračuna gubitke u ratu kako bi on potkrepio zahtev Jugoslavije za reparacijom na Konferenciji u Parizu.

Prema Vučkoviću, za taj posao je dobio 14 dana a završio ga je za deset. U njegovom izveštaju, kako je Vučković tvrdio 1985, Jugoslavija je imala demografski gubitak od 1.706.000 ali Kardelj to nije „razumeo“, zbog nedovoljnog obrazovanja, te je u UN prijavio cifru od 1.706.000 mrtvih.

Tako je praktično 1985. Vučković ispravio sebe i Kardelja iz 1947.

U drugom intervjuu iz 1989. („Duga”, 9. decembar), Vučković se predstavio kao student treće godine fakulteta, koji je bez ikakvog statističkog iskustva dobio najznačajniji posao u državi. Vanji Buliću tada je ispričao kako je radio dan i noć, okružen mrkim drugovima u kožnim kaputima koji su ga budno motrili te su čak cepali i indigo kopije koje su izlazile iz njegove mašine.

Valjda zato, Vučkovićev popis žrtava, iako rađen u 12 primeraka, nikada nigde nije pronađen. Profesor Vučković, koji se u jugoslovenskoj javnosti pojavio se sa Katoličkog univerziteta Notr dam u Sautbendu (Indijana), tvrdio je da je broj zaista umorenih u ratu nešto iznad milion.

Bogoljub Kočović (Crnogorac), javio se iste godine kada i Vučković, ali iz Londona u časopisu „Naše delo“. Njegov rad se zvao „Žrtve drugog svetskog rata u Jugoslaviji“. Prema Kočovićevim računima, Jugoslavija je zabeležila demografski gubitak od 1.985.000 ljudi a stvarnih žrtava je bilo 1.014.00, što je nešto manje od Vučkovićeve računice. Treći autor čijim tragom idu u Muzeju genocida u Beogradu zove se Vladimir Žerjavić a njegova studija je objavljena 1989. Uz Šeparevića i Tuđmana u tadašnjoj beogradskoj javnosti svrstan je u „drugopozivce“ napora hrvatske „intelektualne elite“da revidira broj žrtava u Drugom ratu.

On kaže da je Jugoslavija izgubila (ubijeno) 1.027.000 ljudi u Drugom ratu i to 322.000 Srba,192.000 Hrvata, 77.000 Muslimana 26.000 Jevreja 16.000 Roma.

Recimo i to da je 1999. na suđenju Dinku Šakiću, jednom od zapovednika jasenovačkog logora u Hrvatskoj, Žerjavić nastupio kao „svedok odbrane“, tvrdeći da ime ovog čoveka nije našao ni na jednoj tjeralici za ratne zločine.

Dakle, sva trojica autora javljaju se u godini izručenja Andrije Artukovića Pavelićevog ministra unutrašnjih poslova i nešto docnije – a upravo njihova istraživanja „sa sličnim pokazateljima“, prema rečima Jovana Mirkovića. Višeg kustosa Muzeja genocida u Beogradu (a u mom slobodnom prevodu), jesu „reper“ za popis žrtava Jasenovca i u Hrvatskoj i u Beogradu.

Zašto?

Recimo, postoje Demografske studije iz ovog vremena sa takođe skoro identičnim nalazima, ali u njima stoji da je broj umorenih u Jasenovcu veći i ide do 800.000.

Gospodine Mišina, ukoliko se Vama u Muzeju genocida u Beogradu ne dopada rad dr Životija Đorđevića, koji je Srbin i koji dokazuje da su u Drugom svetskom ratu ukupni demografski gubici Srba 1.820.000 ljudi, da je tokom rata ubijeno je 1.607.000 pripadnika našeg naroda (57.000 je proterano a 156.000 srpske dece nije rođeno) – a za koji recimo akademik Vasilije Krestić u svojoj recenziji kaže da je najcelovitiji rad ove vrste nastao na ovom prostoru – možete da uzmete kao reper zagrebačku doktorsku disertaciju Jakova Gela iz 1987. pod nazivom „Demografske promjene u Hrvatskoj od 1780 do 1981“.

U doktoratu Gelo potvrđuje da je u Drugom ratu pobijeno 1.706.000 Jugoslovena od čega 700.000 u Jasenovcu.

Ovaj čovek je profesor demografije na Zagrebačkom sveučilištu i u dva mandata u ovom veku je vršio dužnost direktora Hrvatskog zavoda za statistiku.

Na kraju.

Verujte i meni je muka kada čujem kako najviši državni zvaničnici govoreći o žrtvama Jasenovca, navode cifre a pritom se pozivaju na ustaške, nemačke ili jevrejske izvore. Ovih dana, kako mi se čini, kod naših političara u modi je brojka od 500.000 umorenih u Jasenovcu, jer tako kaže jevrejski centar Simon Vizental.

Ne znam kako je Vama – pošto Vaše procene niko ne uzima za ozbiljno?

Dakle, da Srbi najzad pobroje svoje mrtve kako valja.

Imamo svoje stručnjake, država već daje pare za Muzej genocida.

Dajte da nešto radimo!

Autor je novinar „Novosti“

Izvor: Stanje stvari

Vezane vijesti:

Veljko Đurić Mišina: Odgovor S. Živanoviću ili Ostavite se brojanja stradalnika u Jasenovcu