Др Милош Ковић – Час бешчашћа на Филозофском факултету

Да ли се мењање крвне групе Филозофског факултета у Београду, националне институција непроцењивог значаја, спроводи избацивањем непослушних професора, да би на њихово место били доведени нови људи, спремни заиста на све

Остао сам затечен масовним отпором студената, али и неких јавних личности, покушају в. д. декана Филозофског факултета у Београду Данијела Синанија да, заједно са још троје колега, будем деградиран тако што ћу бити спречен да обављам своје наставничке дужности. То ме само утврђује у уверењу да, у будућности, наша земља има чему да се нада, али и охрабрује да истрајем у настојањима да се заустави пропадање Филозофског факултета – каже у разговору за „Печат“ др Милош Ковић поводом случаја који је узбуркао јавност када су њему и колегама уместо унапређења у виша наставна звања на Филозофском факултету у Београду понуђена радна места која немају везе с наставом.

У својим петицијама и коментарима на друштвеним мрежама студенти истичу да ће бранити аутономију свог факултета, и свих професора, попут вас, који бране право на националну самосвест. Шта се заиста догађа на Филозофском факултету?
На Филозофском факултету у Београду предуго влада ванредно стање. Рад факултетских установа је блокиран, прогоне се и запослени и студенти. Значај ове националне институције, која је епицентар кључних друштвених кретања у Србији још од оснивања Лицеја 1838, а свакако од оснивања Велике школе 1863, не може се довољно нагласити.
Запослен сам на Филозофском факултету довољно дуго да сам могао да гледам како су професори старијих генерација решавали неслагања и сукобе интереса. На крају би се увек стизало до компромиса, јер би сваки пут преовладала свест о значају Филозофског факултета, као институције чија важност надилази сваки појединачни интерес или амбицију. Још важније, ти људи као да су у сваком тренутку знали да њихова најважнија брига морају да буду студенти. За њих су права и интереси студената били потпуно неупитни, готово свети. Данас су сукоби и прогони на Филозофском факултету толико непомирљиви и бескрајни, да остаје питање да ли се свесно иде на његово уништавање? При томе, због сарадње са „непријатељским“ професорима, кажњавају се чак и студенти, што је сигурно врхунац бешчашћа.
Коме је у интересу разарање Филозофског факултета и срозавање његовог угледа? 
Група запослених на одељењима за историју и етнологију, уз помоћ неколицине колега са других одељења, покушава, свим средствима, неуморно и упорно, да убедљивој већини наставника, члановима најважније факултетске установе, Изборног и Наставно-научног већа, наметне своју вољу. Главни удар усмерен је према неподобним члановима Одељења за историју. При томе се, у чудноватој острашћености, а можда и плански намерно, не оставља нимало простора за компромис и договор. Покушава се дословна промена крвне групе Факултета, тако што ће непослушни бити избачени, да би на њихово место били доведени нови људи, спремни заиста на све. Таквих је у нашем друштву, нажалост, све више, упоредо са општом деградацијом, осиромашењем и моралним осипањем.
Да ли је овде реч о политичком прогону, те како објашњавате чињеницу да је баш Одељење за историју епицентар разарања Филозофског факултета? 
То је посебна тема која захтева посебан осврт. Сада могу само да нагађам о политичкој позадини свега и о мотивима оних који су се окренули против мене. Не сумњам у то да су неки од њих свесно кренули у политички обрачун.
Суштински, међутим, ово је питање академских постигнућа и поштовања универзитетских и законских процедура. Колеге које су прогоњене и чланови факултетског Већа исповедају најразличитија политичка уверења. Они упорно гласају за престанак прогона и поштовање законитости. Њих не занимају моја или било чија политичка уверења, него да ли испуњавамо академске и педагошке стандарде и да ли се поштују правила која морају бити иста за све на Београдском универзитету.
Морам зато да истакнем да се човек нужно мора осврнути на убога академска постигнућа оних који ове прогоне предводе или у њима учествују. Тек када се у то увери, постаће му јасна њихова мотивација. Те људе не занимају ни настава ни наука. Зато покушавају све нас да натерају да се, баш као и они, бавимо бесмислицама, сукобима и сплеткама.
Ипак, чини се да невоља није само у покушајима ове мањинске групе да одстрани са факултета поједине професоре већ у томе што уживају подршку челних људи факултета.
Бивши декан, проф. др Војислав Јелић био је спреман да следи њихове захтеве. Покушај да се, по сваку цену, са Факултета отера један од водећих српских османиста и члан Одељења за историју, професор др Александар Фотић, наишао је, међутим, на упоран отпор убедљиве већине у факултетском Већу. На незаконитости у овом случају декану су скренула пажњу кључна правна тела Београдског универзитета – Одбор за статутарна питања, генерални секретар Универзитета, али и правна служба Филозофског факултета. Ректор универзитета покушавао је, с много разумевања и добре воље, да посредује и помогне. Декан Јелић је покушавао да све то игнорише. Већу, које је од њега захтевало да поштује правила и процедуре, одговарао је да има своје правне саветнике, чији идентитет није хтео да открива. Када би се суочио са одлучношћу Већа да не дозволи линч свог колеге, он је једноставно напуштао седнице Већа и тако блокирао његов рад, а тиме и изборе и реизборе у звања запослених на факултету. Исте сцене понављале су се из месеца у месец. Тако се догодило да је 38 чланова Већа остало да, упркос роковима, чека на изборе у звања. Јелић је одбијао чак и предлоге да питање професора Фотића стави на крај дневног реда, да би пре тога били изгласани неспорни избори у звања. Тако је, све до данас, била успешно окончана само једна седница Већа, она из новембра 2016. године (Веће се иначе састаје сваког месеца). Морам да кажем да је било заиста импресивно гледати такву солидарност наставника, чланова Већа, са својим колегом, упркос томе што је скоро 40 њих због тога трпело непосредне правне и материјалне штете.
Међу тих 38 чланова Већа, који су месецима безуспешно чекали на изборе у звања, нашли сте се ви и још троје колега којима су, уз то, истекли Уговори о раду. Које процедуралне одредбе важећих прописа су прекршене?
Само редовни професори су, наиме, запослени на неодређено време; сви остали потписују уговоре на пет година. Процедура која уобичајено траје шест месеци, због намерне опструкције на Одељењу за историју и блокаде Већа за коју су одговорни декан и његова управа, у мом случају је потрајала девет месеци. У таквим ситуацијама декан је са угроженим колегама рутински потписивао анексе Уговора о раду. Овога пута одбио је да то уради, можда и због тога што смо нас троје, доценткиња Вера Васиљевић са Одељења за археологију, професор Жарко Петковић са Одељења за историју и ја, месецима били међу најупорнијим браниоцима радних права професора Фотића. Тако смо, чекајући на избор у звање, које због блокирања седница Већа никако да дође, остављени у правном лимбу, при чему смо наставили да на факултету обављамо своје послове и примамо плату.
Када је, на упорне захтеве управника пет одељења на Факултету, проф. др Војислав Јелић коначно поднео оставку, сви смо одахнули, јер смо веровали да ће свако ко дође на његово место одблокирати Факултет и омогућити му да се врати у редовно стање.
Показало се, међутим, да су невоље на Филозофском факултету тек почињале…
Дужност в. д. декана преузео је дотадашњи продекан за финансије у управи декана Јелића, професор др Данијел Синани. Његовом колеги са етнологије проф. др Владимиру Рибићу, председнику факултетског Савета, тела које потврђује избор в. д. декана, требало је скоро пуних месец дана да сазове Савет. Ни после тога Синани није показивао намеру да сазове Веће, које би коначно наставило процедуру избора и реизбора у звања. Уместо тога, нас троје смо добили његово писмо у коме нас је обавестио да су нам истекли Уговори за наша радна места и да ћемо бити прераспоређени на „одговарајућа радна места“.
На нашу молбу огласио се омбудсман Универзитета, проф. др Бранко Ракић. У детаљном правном мишљењу нагласио је, поред осталог, да су избори у звања, према постојећој судској пракси, део управног поступка и да се због тога опструкција, каква се одиграва на Филозофском факултету, може и кривично гонити. Уз то, подсетио је да „из неправа не проистиче право“ и да се из стања за које је одговорна управа не могу извлачити правне последице за оне који су жртве огрешења о закон. Коначно, нагласио је да је у таквим ситуацијама пракса Правног факултета да запослене оставља на радним местима до избора у звање, као и да је исправна пракса Филозофског факултета са склапањем анекса. Сасвим сагласна са таквим тумачењем, правна служба Филозофског факултета сачинила је анексе, које смо ми потписали. Данијел Синани је то, међутим, назвао само једним правним мишљењем и, баш као и Јелић, изјавио да он прима савете од приватне адвокатске канцеларије (у међувремену, приватна адвокатска канцеларија са којом се саветовао Јелић послала је Факултету рачун за наплату својих услуга). Синани је сада муњевито, уз подршку Рибића, сазвао електронску седницу Савета, коме је за задатак дао систематизацију, у ствари отварање нових радних места у Археолошкој збирци Факултета. Колеге чланови Савета одбили су да у томе учествују, па је седница Савета пропала.
Тек тада, а на поновљени захтев управника пет одељења, Синани је сазвао Веће. Оно је изгласало избор Вере Васиљевић и мој у звања ванредних професора. Остало је да наш избор коначно потврди универзитетско Веће научних области друштвено-хуманистичких наука, док би процедура у случају проф. Петковића морала да потраје још један месец. Проф. Синани је, међутим, остао упоран, па је пред члановима Већа изјавио да је „најближи“ томе да нас четворо (у међувремену је истекао Уговор још једне колегинице са педагогије) будемо прераспоређени на друга радна места. Дакле, потребно је бар симболички понизити колеге, макар и на неколико дана, до самог избора у звање.
Колеге и ја смо в. д. декану Синанију јасно ставили на знање да ћемо до краја бранити своја радна права. При томе, за мене и моје колеге и пријатеље избор у звање неће бити крај борбе јер верујемо да се вреди борити да Филозофски факултет не падне у руке једној котерији недостојног деловања и сумњивих намера.

Слободан Владушић
На реду су добри људи

Када се ради о изборима у звање у академским срединама, кључно је једно питање: да ли кандидат задовољава критеријуме за избор у звање или не. Ако их задовољава, онда је факултет, а касније и универзитет, дужан да спроведе процедуру избора у звање тако да се она заврши у току уговора о радном односу који је кандидат потписао са факултетом. То није само законска обавеза, то је и људска и колегијална обавеза оних који су задужени за то, а пре свега декана. Из овога произлази да бивши декан Филозофског факултета, укратко речено, није добар човек, није добар колега, а успут је прекршио и закон. Какав је стручњак у свом послу, после овога и није нарочито битно. С обзиром на понашање новог декана у вези с овим случајем, слично се може рећи и за њега. Уз једну напомену: његово позивање на закон у случају колега којима је пре тога противзаконито угрожена егзистенција, није тек духовити цинизам него безобразлук првог реда. То је исто као када бисте жену која је силована у следећој минути казнили због тога што је гола на улици.
Мислим да се поводом овог случаја можемо сетити Едмунда Берка и његове познате реченице: „Да би зло победило довољно је само једно – да добри људи не чине ништа.“ Зли људи су овде урадили оно што су могли, сада је ред на добре људе да ураде оно што је до њих. Неки да реагују јавно, а они који су у могућности да исправе овај скандал и да не дозволе да се више икада нешто слично понови.

Студенти Филозофског факултета – Не миримо се са политиком застрашивања

Студенти Филозофског факултета покренули су потписивање петиције којом, како кажу, желе да пруже јасну, недвосмислену и отворену подршку професору Милошу Ковићу, изузетном научнику, друштвено ангажованом интелектуалцу, искреном посвећенику у хуманистичке области људског знања, потиснуте у времену опште комерцијализације друштва и криминализације државе, изузетном педагогу и патриотски освешћеном јавном делатнику, против којег је недавно, на факултету на ком држи наставу, поведена стравична хајка и медијски линч од стране једног утицајног, квазилибералног дела Управе Филозофског факултета, као и дела научне и ваннаучне јавности.
„Професор Милош Ковић само је један у низу многих професора (у својству доцента), асистената, научника и осталих просветних радника против којих се отворено или прикривено води стравичан медијски рат, својеврстан ’рат до истребљења’. Њихово искрено и аутентично слободоумље, њихова укорењеност у хуманистичком приступу људској стварности, њихово искрено залагање за демократију и њихово заступање очувања националне самосвести и националне културе у условима глобализованог, изопаченог, потрошачког система вредности наилази на хистеричан, готово патолошки острашћен отпор свих оних политички подобних, суштински недемократски оријентисаних, наметљивих, безобзирних обожавалаца Европске уније, НАТО-а и других структура корпоративног фашизма које се тако сурово заговарају на сваком кораку.“

Мило Ломпар
Мрачна сенка над академским и научним животом

Настојање да се један од најпознатијих историчара средње генерације Милош Ковић изложи јавном и академском понижавању, упркос свим универзитетским добрим обичајима, разумном понашању и елементарној административној уредности, има дубоко забрињавајући карактер. Јер оно има превасходно репрезентативни смисао и делује као показна вежба на идеолошко-политичком полигону наше јавности: оно, наиме, показује да људи који имају национална уверења и не либе се да о њима сведоче у јавности, као што то чини Милош Ковић, могу бити предмет различитих одмазди. Утолико пре ако су оставили довољно доказа о свом испуњавању неопходних академских услова. То се чини не само зато да би се они изложили непријатностима него и да би њихов пример деловао упозоравајуће: за оне младе интелектуалце који би да крену путем националних и интелектуалних одговорности. Отуд овакво понашање баца мрачну сенку на академски и универзитетски живот, јер се он претвара у позорницу идеолошких разрачунавања у духу више пута поновљеног и усвојеног захтева за променом свести у нас.

Бранко Ракић
Спречити даље кршење права

Бранко Ракић, омбудсман Универзитета у Београду, упутио је писмо свим члановима Изборног већа у коме стоји да се поремећено стање на Филозофском факултету одражава на законитост рада на њему. Не улазећи у то да ли се врши свесна опструкција или не, Ракић указује да постоји кривична одговорност оних који спречавају наставнике да раде.
„Учесници на конкурсима не смеју да трпе штетне последице процедуралних пропуста и грешака учињених код започињања и спровођења поступака избора у звања на нивоу Универзитета у Београду или високошколских јединица у саставу Универзитета у Београду. Намерно чињење таквих пропуста и грешака, попут развлачења поступака и прекорачења рокова, представља злоупотребу и основ за одговорност учесника у тим поступцима и лица дужних да се старају о законитости у спровођењу тих поступака. Кршење процедуралних одредби важећих прописа у поступцима избора у звања може попримити и карактер неког од кривичних дела против службене дужности из Кривичног законика Републике Србије, попут злоупотребе службеног положаја из члана 359 Кривичног законика, несавесног рада у служби из члана 361 Кривичног законика итд.“
У писму проф. Ракић моли именоване адресате да у оквиру својих овлашћења и одговорности предузму мере да би спречили даље кршење права на Филозофском факултету, како би се заштитили наставници и сарадници, те како се не би нарушавао углед Филозофског факултета и Универзитета у целини.

Извор: ПЕЧАТ

Везане вијести:

Петиција подршке професору Милошу Ковићу!