Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

ЈДП – одбрана уметности или барикада југословенства

Датум објаве: петак, 22 фебруара, 2013
Објављено у Ратко Дмитровић
Величина слова: A- A+

Поводом недоумица око статуса и финансирања овог театра, многи постављаjу питање: Како позориште са jугословенским префиксом – после свега што се овде догодило у последњих 20 година – може да буде кућа  важна за „српски национални интерес”?

Државна комисиjа Републике Србиjе, основана са циљем да сачини списак институциjа културе коjе ће убудуће имати национални значаj, а тиме ваљда и буџетско финансирање или буџетску помоћ за опстанак, урадила jе први део посла и, како то обично бива кад се праве спискови, дошла на удар критике одређених делова друштва. Замерено jе што на списку нису „Филмске новости“, „Музеj жртава геноцида“, „Филмски центар Србиjе“… као ни два веома значаjна позоришта „Атеље 212“ и „Југословенско драмско позориште“.

ОКО ЧЕГА СЕ ДИГЛА ДРЕКА У формалном смислу ова два театра припадаjу граду Београду, па се чланови државне комисиjе лако могу одбранити од критика, али како, заиста, обjаснити да „Филмске новости“ или „Филмски центар Србиjе“ нису од државног интереса. Што се тиче „Музеjа геноцида“ ту сам лично заинтересован, имам прилично jасне идеjе на ту тему, обављене разговоре са људима коjи држе да се ради о веома значаjном питању. Сматрам да се Музеj мора сагледавати потпуно одвоjено од културе, образовања, науке… „Музеj геноцида“ над Србима (тако би, веруjем, требало да се зове) мора да има посебно место у колективном сећању Срба, а то се не може остварити гурањем истог у разне групациjе, на спискове, међу институциjе за коjе – код Срба се то у правилу догађа – на краjу нико не даjе ни жуту банку. Ово jе велика, болна, пажње вредна тема и не сме се сагледавати колективно тако да jе остављамо за другу прилику и расправу, надам се у скориjе време, и окрећемо се jедноj малоj побуни у културноj авлиjи Београда, а све у вези са гореспоменутим списком.
Наjвећа дрека дигла се због „Југословенског драмског позоришта“. Због чега та кућа, грме незадовољни, упркос обjашњењу да формално припада граду Београду, ниjе на списку институциjа од посебног националног значаjа? А, мора да буде, поручуjу они. Е, ту jе неко протурио могуће обjашњење, иначе врло рационално, претворено у дилему: Како позориште са jугословенским префиксом – после свега што се овде догодило последњих 20 година – може да буде српски национални интерес? Уз додатак да би Југословенско драмско требало преименовати, по логици; нема Југославиjе, нема ни Југословенског драмског. Може да буде, узмимо Српско драмско позориште.

 

 

ЈУГОСЛАВИЈА У МАЛОМ Представити то као могућност неком Југословену – а таквих jе у култури Београда ко на гори листа – значи ставити истог у реалну могућност да добиjе срчани, евентуално нервни удар. Они се за „Југословенско драмско позориште“, наjвише због имена, држе чвршће неко дављеник за сламку, то jе њихова последња нада да ће се на овим просторима – некада, било када, неважно да ли ће они то доживети – поново успоставити Југославиjа, што значи да Србиjе као државе опет бити неће. Све што jе српско таквима jе мрско, назадно, мрачно, антиевропски. Уосталом, jедан од данас водећих људи Југословенског драмског jавно се декларише као Југословен, додаjући да он са своjим српским пореклом и коренима нема апсолутно ништа. Али, да ми видимо када, како и због чега jе настало „Југословенско драмско позориште“.
Нова, комунистичка власт послератне Југославиjе имала jе, то се не може оспорити, готово савршено осећање за културу, њен значаj и утицаj на друштвену свест и токове, могућност ширења идеологиjе кроз позоришта, филмску продукциjу, разне видове уметности. Разуме се да то ниjе увек било на високом уметничком нивоу, али jе представљало и градило културни образац, сам по себи, и слику културе те нове државе – Југославиjе.
Унутар тих идеjа настало jе „Југословенско драмско позориште“. У врху режима донета jе 1947. године одлука да се у главном граду Југославиjе, Београду, оснуjе централно позориште. Она национална, основана у 19. веку; „Народно позориште“ у Београду, „Српско народно“ у Новом Саду и „Хрватско народно казалиште“ у Загребу, нису дирали, али била им jе потребна снажна, уметнички високо постављена позоришна кућа, са врсним глумцима и редитељима, коjа би имала jугословенски значаj.
„Комитет за уметност и културу“ нове Југославиjе позива из Љубљане у Београд младог Боjана Ступицу, предратног левичара, архитекту по образовању, редитеља, драматурга, сценографа… шаље га у Русиjу да оцени на коjи jе начин тамошња власт осмислила позоришни живот, оваj одлази у Москву и Петровград, враћа се пун елана и краjем 1946. године подноси елаборат за оснивање jугословенског позоришта. Већ следеће године нова држава добиjа своjу велику позоришну сцену под именом „Југословенско драмско позориште“. Југославиjа у малом. Уметнички руководилац jе Боjан Ступица, Словенац, његова десна рука, Ели Финци из Сараjева. Глумачки ансамбл предводи Мариjа Црнобори, доведена из Загреба, где jе све време траjања Независне Државе Хрватске играла у „Хрватском народном казалишту“ што, разуме се, не говори ништа ружно о њоj, а овде jе споменуто само као доказ да нова власт у циљу стварања снажне позоришне и културне институциjе, кад jе глумачки посао у питању, ниjе имала идеолошке предрасуде.

СЛУЧАЈ ЖАНКЕ СТОКИЋ Додуше, ову теориjу прилично љуља случаj Жанке Стокић, велике српске глумице коjоj ниjе опроштено што jе за време Другог светског рата на „Радио-Београду“ учествовала у неким хумористичким емисиjама. Изведена jе пред „народни суд“ од коjег jе тражила опрост ако ни због чега другог, казала jе, онда због помагања комунистима, односно због тога што jе за време рата у свом стану крила Кочу Поповића и Самуила Пиjаду, рођеног Мошиног брата, и jедну jевреjску породицу.
Ниjе вредело, ова двоjица то нису хтела да потврде. Осуђена jе на дугогодишњи друштвено корисни рад (чистила jе београдске улице), али се за њу код нових власти заузимаjу неки режиму значаjни културни радници. Боjан Ступица, тек засео на место шефа „Југословенског драмског позоришта“, моли надлежне у Агитпропу, пре свих Радована Зоговића, да пусте Жанку, велику уметницу, на његову позоришну сцену. Добиjа потврдан одговор, а Миливоjе Живановић сав у заносу трчи до Жанкине куће, коjа лежи болесна, да jоj саопшти радосну вест. Она не може да веруjе, плаче, потпуно jе сломљена од свега што jоj се догађа, не може да се дигне из кревета, здравствено стање се погоршава и умире три дана касниjе.
Прва представа у „Југословенском драмском позоришту“ одиграна jе трећег априла 1948. године – „Краљ Бетаjнове“ од Ивана Цанкара. Остало jе мање-више познато, до данашњег дана, до последњег рова jугословенства коjи постоjи на тлу бивше Титове државе, у Београду, где би другде.
Ако jе нешто по другим републикама бивше државе имало jугословенски предзнак укинуто jе или jе променило име. У Загребу, на пример, на културноj сцени ништа се ниjе звало по држави Југославиjи. Словениjу да не спомињемо.
Седам година пошто jе у Београду основано „Југословенско драмско позориште“, у Загребу jе основано Сатиричко казалиште „Јазавац“, наравно, у славу Кочићевог „Јазавца пред судом“ али, како jе Кочић Србин власт новоуспостављене хрватске државе, са Туђманом на челу, мења име „Јазавац“ у „Керемпух“. Од културних радника Загреба нико се тада ниjе побунио, ниjе рекао ни реч.
Због чега се све ово догађа у Србиjи, како то да jе идеjа jугословенства сахрањена свуда, само ниjе тамо где jе направила наjвећу штету? Да ли то има везе са психолошком теориjом о жртви коjа се веже за злочинца или jе нешто друго у питању? То друго, нема сумње, има везе са антисрпством и све jе гласниjе у последње време. Таj ехо кружи и одзвања Београдом све jаче.
Док у Загребу и Љубљани, на пример, пропагирање jугословенства и залагање за одржање или оживљавање духа jугословенства може да произведе и законску санкциjу – увреде, избушене гуме на колима и разбиjене главе да не спомињем – у Београду и Новом Саду jугословенство представља улазницу за многе кабинете, уже за пентрање до важних и лагодних позициjа.
Видећемо како ће се окончати случаj са списком културних институциjа од националног (читаj, српског) значаjа, али „Југословенско драмско позориште“ у овоj причи може и требало би да буде камен међаш. Уметност на jедну, политика на другу страну. Коме jе до идеологиjе било би добро да то ради о свом трошку. Србиjа jе довољно платила све заблуде у коjу су jе увлачили и њени и они други.

 

Пише Ратко Дмитровић

 

Извор: ПЕЧАТ




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top