Dolaze Čerkezi

Krenem ja napajati krave, kad u varošu poče pucnjava – rafali, puške, ali iznenada i sve gušće. Uskomešaše se drugovi. Pripasuju opasače, kupe svoje rance, drže puške u rukama. U dvorište uđe kasom na konju neki oficir. Ode u bašču vičući: „Na položaj, svi na položaj prema varoši“. Potrčim u kuću. Vidim, Tina pobježe kući, a putem prema gore jure nekakva kola. Idu cestom, ali i po tratoaru. I sa druge strane bježi svijet. Ima tu i muškaraca i žena u uniformi. Pucnjava ne prestaje, postaje sve žešća, a čini se, kao, bolje se i čuje. Vidim da je vrag odnio šalu. Valjda se banda vraća. Utrčim u kuću, uzmem svoju praznu pušku i kažem mami: „Ja odoh“, i priključim se bježećoj koloni. Kad sam okrenuo glavu prema kući, ugledam i Jovanku kako bježi tratoarom sa koferom u ruci. Prolazimo već mimo Ringlove kuće, a ona još uvijek dobro trči sa onim povelikim koferom. U tom trku sustižu nas jedna kola u kojima ima nekoliko čeljadi. Zaustaviše se i zovu Jovanku da ide sa njima. Lijepo od njih. Valjda su i oni vidjeli kako nosi veliki kofer, pa su htjeli da joj pomognu. Ja povremeno potrčim, toliko da ne budem zadnji, pa opet nastavim ubrzanim korakom. Kad smo ušli u šumu, svi usporismo jer je šuma ovih godina uvijek predstavljala nekakav pojam sigurnosti, slobode, zaštite. Kao, ona je uvijek bila nekako naša. Više naša, nego bilo čija. Neki sjede uz bukova i grabova stabla kraj staze. Produžim do onog puta za Brđane, pa, malo poviše, sjednem uz jedan bukvić. Ljudi i dalje prolaze. Prođu i poneka kola. Onda jedna zastadoše u stranu puta. Siđoše sa njih dvojica partizana i nešto kao popravljaju iza sica. Čujem da se radi o ranjeniku. Odmah zatim netko dođe iz te gomile koja se skupila oko kola i veli da je u kolima Ujak, Ivan Senjug, komandant. Prestade glasni žamor. Nekako svi ušutiše, a prenosi se – mrtav je. Sad opet mnogi idu prema kolima da ga vide. Glasno ga žale i čude se: „Kako baš on pogibe“. Krenem za njima, ali prije nego sam došao do kola, ona krenuše prema Peratovici. Do večeri smo saznali da su na križanje iznenada sa obje strane, iz ograda donjeg kraja, upali Čerkezi na konjima. Tu se našlo nekoliko partizana, koji su se sklonili u dvorište predstojnikovog stana, i kroz puškarnice koje su tu napravile ustaše ubili nekoliko konja i Čerkeza. Kako su Čerkezi upali u park i prešli cestu iz katoličkog cintora, partizani su pobjegli prema gornjem kraju. Čerkezi su zaustavljeni tek u Amidžića sokaku. Tu je, u vinogradu kraj sokaka, Ujak ranjen u vrat. Jako je krvario i do vrha sela je izdahnuo. Dolje se još puca, ali se govori da su Čerkezi zaustavljeni i da ovamo ne mogu doći. U grupi žena i djece naišla je i mama. Pita za Jovanku, a ja joj reče kako se odvezla. Nema glasnog razgovora. Svatko je sa svojim mislima. Svi smo pogođeni Ujakovom pogibijom. Noć smo proveli u Maloj Peratovici. Netko je spavao bolje, netko gore, a Čerkezi su sutradan otišli bez borbe prema Velikom Grđevcu i Bjelovaru. Po povratku, bilo je puno više partizana u dvorištima i baštama, nego kad smo otišli. Rekoše nam da su blago i hranili i pojili. Jedino krave nisu dojili. Od srca smo se nasmijali Jovankinoj priči o koferu. Kad je ono jučer zapucalo, a sve krenulo u bježaniju, ona je otišla do ormara da ponese nešto robe. Taman je nabacala pun kofer, a nešto blizu zapuca. U strahu i brzini nije mogla zatvoriti kofer, a kako je pucnjava ponovljena, ona zgrabi zatvoreni kofer i pobježe. Ispostavilo se da je ovaj bio prazan! „Ma, zato sam se ja čudio kako ti dobro trčiš sa koferom. Bolje nego ja sa onom puščicom. Onda te još i oni pozovu u kola, da ti pomognu, da te nagrade za tvoj veliki napor“, dodam ja kroz smijeh.

< Spavat ćemo kod otvorenih prozora                                          Sadržaj                                      Partizani mobilišu i mene >